Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

26. februara bila je tridesetogodišnjica početka tajne državne akcije izbacivanja neslovenačkih državljana sa boravkom u Sloveniji. Akcija je obuhvatila oko 26.000 ljudi, kolateralnih žrtava (deca, rodbina, partneri, prijatelji) bilo je oko 100.000. Akcija je bila nenajavljena, prenošena samo preko pouzdanih službenika, pravovremeno obaveštavanje ograničeno na službene objave. Sama sam videla kako to izgleda – čovek pre mene u redu pred šalterom došao je da obnovi vozačku dozvolu, zatražili su mu još pasoš i ličnu kartu, i sve to pred njim probušili i poništili. Službenik mu je osorno rekao još nekoliko uvredljivih reči o njegovom poreklu… Prvo su Ustavni sud, zatim vlada i konačno evropski sud za ljudska prava odlučili o bespravnosti ove akcije, ali od odluke do rešenja za strašne sudbine ljudi veoma je dug put… Od početka nezavisnosti, donošenja Ustava i ustanovljavanja vladavine prava do najgoreg kršenja ljudskih prava potekla je jedna godina. Otprilike polovina „izbrisanih“ morala je otići iz Slovenije, mnogo ih je umrlo na ratištima i u nemogućim životnim uslovima (oduzet stan, posao, zdravstvena zaštita, školovanje, sloboda kretanja), neki su „ilegalno“ doživeli danas.

O tridesetogodišnjici je konačno organizovana široka akcija, u koju su uključeni glavni mediji, mnoge NVO i posebno Amnesty International. U dnevnicima i časopisima objavljene su sudbine izbrisanih i njihovih potomaka, podaci, hronologija događanja. Organizovano je nekoliko izložbi, bilo je pozorišnih predstava, razgovora i konačno je i predsednik republike Borut Pahor odlučio da se javno izvini izbrisanima. U predsedničku palatu pozvani su izbrisani i njihovi preživeli bližnji, reč je konačno dobio Irfan, Mirjana je sedela blizu, pa Aleksandra i mnogi drugi. Događaj je izuzetan, ali ne zaslužuje suze radosnice. Pahor nikada ranije nije izrazio ni svoj protest, ni simpatije za ove ljude. Tokom svog predsednikovanja bio je pokorni sluga Janše, čak i kad ovaj nije vodio vladu. No ove godine Pahor mora otići, jer mu se završava drugi mandat, a na treći nema pravo. Na tom položaju nema budućnosti, pa je izračunao da je bolje da se pokaže kao prihvatljiv lik za najverovatnije pobedničku stranu na izborima ovog aprila, izvesno više ulevo. Ambasadorsko mesto, evropska pozicija, nešto će se već naći. Izvinjavam se za plitki sarkazam, ali je teško drugačije govoriti o čoveku koga je zanimljiviji deo stanovništva zvao „slina“.

Pahor nijednom rečju nije pomenuo krivicu i krivce, zamaglio je i pitanje nadoknade. Matevž Krivic, pravnik i nekadašnji ustavni sudija, koji se od samog početka bori za izbrisane, oštro je kritikovao Pahorovo izvinjenje. Pa ipak, ostaje da je predsednik, koji nije hteo čak ni da razgovara o toj temi, a posebno ne o odgovornosti državnog aparata Slovenije, na kraju ipak nešto zucnuo, u svom uobičajenom praznjikavom stilu. Priznajem da se više nije moglo ni očekivati. Problem je naravno u tome da „kraj“ izvesno nije ni blizu. Zadnje mesto gde je pokrenuta inicijativa o upisivanju izbrisanih u školske udžbenike, bivša fabrika Rog u Ljubljani i centar mnogih alternativnih aktivnosti, surovo je buldožerima zbrisano sa lica zemlje pre godinu dana. Gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković na mestu nekadašnje korisne i tople ruševine obećava komercijalno-kulturni centar, pa neka alternativci plate, nakače kravate, nataknu lubutinke i krenu da menadžiraju svoje projekte o ljudskim pravima…

Izbrisani su ovom prilikom istakli svoje minimalne zahteve, porušene sa Rogom: upis u istoriju i javno izvinjenje na državnom nivou. Zahvaljujući saradnji medija i NVO, akcija je uspela. Glas ljudstva, krovna organizacija od preko 100 NVO, stavila je ove zahteve među svojih 148 pitanja poslatih strankama, a aktivisti ih raznose po celoj Sloveniji da bi ljude naveli da izađu na izbore. Uspeh od 87% na referendumu o vodama prošlog leta obećava…

Ova nedelja je nedelja karnevala: jedu se krofne i šeta se u kostimima, kurenti skaču po Ptuju sa zvonima i opremom teškom po 20 kila. Bubnjari su sa maskiranim ljudima prošli mojom ulicom. Nosili su transparent na kojem je pisalo „Zoki, j… se!“ (pomenut gore).

I ništa, ništa ne može da izbriše lica ljudi koji su 30 godina trpeli slepu nepravdu, kojima su skoro svi okretali leđa, koji su gladovali, bolovali, gledali kako im život izmiče iz ruku i još imali toliko snage i hrabrosti da se bune. Da budu zadovoljni time što im je obećano da neće biti zaboravljeni? Ne, vreme je i red da im se vrati neuporedivo više, što je još uvek premalo.

Peščanik.net, 01.03.2022.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)