Luna Đorđević, iz serijala Sitni duhovi, izložba Srpske lepe umetnosti 4, Ostavinska galerija u Beogradu, decembar 2021.
Luna Đorđević, iz serijala Sitni duhovi, izložba Srpske lepe umetnosti 4, Ostavinska galerija u Beogradu, decembar 2021.

Dobro, ne oni partizani odavno, od pre osamdeset i nešto malo više godina. Mislim na upravu košarkaškog kluba „Partizan“. Odlukom da ne igraju u završnici takmičenja Košarkaške lige Srbije postupili su u skladu s časnim imenom kluba i tradicijom iza tog imena – mislim naravno i na onu narodnooslobodilačku iz 2. svetskog rata. Eto kako je malo potrebno: tek nešto zdrave pameti i integriteta.

Zdrava pamet je tu da se shvati da je svako takmičenje – pod takmičenjem je čitalac slobodan da podrazumeva šta god hoće: od izbora pa do sporta – lišeno smisla u tekućim prilikama. Konkretno, na šta su, recimo, ličile nedavno odigrane utakmice između Partizana i Crvene zvezde u finalu regionalne ABA lige? Igrači su više sedeli u svlačionicama nego što su bili na terenu, a pravi meč u hali odvijao se između publike i policije.

Da je cilj igranja u finalu da policija za što manje vremena publiku izbaci iz hale, to bi imalo smisla. Bilo bi to takmičenje za policajce. Navijači pak mogu se takmičiti ko će pre prekinuti utakmicu. Tako bi opet finale imalo smisla. Ubacivanje lopte u koš tu bi bilo tek proizvoljno izabrana kulisa pred kojom se odvija ozbiljno nadmetanje. Znatno složenije od brojanja koševa. Jer, nadmetanje navijača je dvokomponentno: ko će pre prekinuti utakmicu i ko će duže ostati u hali pošto policija počne da ih gura ka izlazu.

Ali, zvanično, nisu se takmičili ni policajci ni navijači, nego baš sporedni protagonisti – košarkaši dva kluba. Što je sve tako tipično za Srbiju: uvek se ono što je očigledno pokušava sakriti pod krinkom nečega što bi trebalo da bude normalno. Tako je, to hoću da kažem – živimo u očigledno nenormalnoj zemlji. Ali se mnogima ne mili da to jasno kažu. Pa se kaže – tužno je što su navijači pokvarili sportsku priredbu. Kao da su navijači tobože nebitni, a kao bitna je košarka.

Čitalac zna, nije tako samo u košarci. Evo, uzmimo izbore. Kao, imali smo izbore, a nikako da se sazove nova skupština i sklopi nova vlada. Kao da to jedno s drugim ima veze. A znamo da nema. Ili, kao pitamo se šta je predsednik rekao u svom takozvanom inauguracionom govoru. Kao da je bitno šta je rekao. A znamo da nije. Isto tako, kao navijači su pokvarili finale ABA lige. Kao da je košarka uopšte važna. A svi znamo da nije. Važno je samo da Zvezda pobedi. U bilo čemu.

I onda dođu partizani, mislim dakle na članove uprave košarkaškog kluba „Partizan“ i kažu – nećemo više da se igramo, jer je igra ionako nebitna. Dobro, nisu baš tako rekli. Nego ovako: zašto bismo ponovo izigravali kulise za iživljavanje navijača i demonstraciju nemoći države da spreči nasilje na sportskim utakmicama. Stvarno zvuči bolje tako, izgleda kao da im je stalo. Ali, i da su odluku doneli samo zato što se unapred zna pobednik, opet bi to bila ispravna odluka.

Dve stvari ističu partizani: država ne želi da se takmičenje odvija u regularnim uslovima i država čini sve da pobednik uvek bude jedan te isti. Ovo drugo ne kažu eksplicitno, ali se čini kao da ih i to tišti. Sve u svemu, oni kažu da država ne funkcioniše i dok je tako oni neće da se takmiče, jer takmičiti se u takvoj državi naprosto nema smisla. Oni naravno govore o košarci, ali čitalac vidi da isto važi i sve drugo u ovoj zemlji.

Zato je gest partizana tako važan. Ravan je revolucionarnom borbenom pokliču – neću da živim u laži. Ostaje nam još da se pitamo šta će biti s partizanima. Da je sve stvar samo Košarkaške lige Srbije, jasno bi bilo: klub će biti izbačen iz prve lige i prebačen u dva ranga niže takmičenje. Ali, jasno je i rukovodiocima KLS-a da stvar nije samo u ligi i rangu takmičenja. U odgovoru na hrabri gest partizana, oni kažu – partizani ne poštuju državu.

Reći im sad da to nije tačno, da partizani, naprotiv, vole državu i da su zato ustali protiv kolaboracionističkog režima u KLS-u, ne bi imalo nikakvog smisla. Jer za KLS država nije isto što i za partizane. U državi KLS-a takmiče se navijači a ne klubovi (i ne stranke, kad smo već povukli analogiju s izborima); kao i policija – ali ne u demonstraciji efikasnosti nego, naprotiv, u nesposobnosti. Drugim rečima, partizani i KLS žive u dve sasvim različite države, koje su se sticajem okolnosti preklopile.

Na štetu one prve, pristojne, naravno. A koja je to pristojna država, pita se sada čitalac. Iza ABA lige stoji Jadranska košarkaška asocijacija. Ta asocijacija je pokušaj da se zajedno okupi barem u sportu, barem u košarci, ono što je u devedesetima bilo divljački razbijeno. ABA liga je realizacija jugoslovenske ideje drugim/sportskim sredstvima. Kada se u Beogradu obesmisli finale te lige, onda je to udar na samu njenu osnovnu ideju. A ko drugi da brani Jugoslaviju, ako ne partizani?

Peščanik.net, 10.06.2022.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).