Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Izabrao sam zemlje na Balkanu i u susedstvu da bih uporedio stopu umrlih u dužem vremenskom periodu. Slika 1 donosi prosečnu stopu umrlih za period od 2000. do 2018. Izvor podataka je Svetska banka.

Kako u ne malom broju zemalja u ovom uzorku broj stanovnika nije pouzdan, stopa umrlih je samo indikativna. Kada se pogledaju izvorni podaci, stope su stabilne u periodu od gotovo dvadeset godina, pa bi trebalo da poređenja nisu sasvim lišena smisla. U svakom slučaju, posle Bugarske, Srbija ima najvišu stopu umrlih u ovom skupu zemalja. To znači da, primera radi, u Srbiji svake godine na hiljadu stanovnika umre pet osoba više nego u Austriji ili Sloveniji. Može se pretpostaviti da su podaci u tim dvema zemljama pouzdani.

Kako stoje stvari s prošlom godinom? U Srbiji je umrlo oko 115.000 ljudi, dok je u Mađarskoj umrlo oko 140.000 osoba. U Austriji je umrlo nešto više od 91.500. To daje stopu smrtnosti od oko 10 u Austriji i manje od 14,5 u Mađarskoj. To je, grubo rečeno, povećanje od jedne osobe na hiljadu stanovnika u Austriji i 1,5 u Mađarskoj u odnosu na prosek od 2000. do 2018. U Srbiji je to povećanje od oko 2,5 osobe u odnosu na prosek u Slici 1 ili dve osobe na hiljadu stanovnika više od proseka u prethodnih pet godina.

Ono što je potrebno objasniti nije šta je uzrok tog povećanja jer je to svakako epidemija covida-19 već zašto su posledice teže u Srbiji nego u nekim, ako ne i u svim zemljama u ovom uzorku? I posebno, zašto je zvanični broj umrlih od virusa u 2020. više nego znatno manji od povećanog broja umrlih u toj godini?

Jer, ako se uzme povećanje stope smrtnosti od dve osobe na hiljadu stanovnika, to je dve hiljade na milion stanovnika. U Mađarskoj je umrlo gotovo 10.000 više nego 2019, što je za nekoliko stotina više od broja umrlih od virusa. U Austriji je od virusa umrlo nešto više od 6.000 osoba, a više od 8.000 je veći broj umrlih nego u prethodnim godinama. U Sloveniji je nekih 3.500 umrlih više nego u prethodnom petogodišnjem proseku, što je oko 800 više nego što je onih kod kojih je virus zvanični uzrok smrti. U Hrvatskoj je razlika između povećanog broja umrlih i onih koji su umrli od virusa oko 10 odsto.

U Srbiji je broj umrlih od virusa u 2020. godini 3.211, a to je nešto manje od jedne četvrtine povećanog broja umrlih u toj godini (u odnosu na prethodnu). Tako da je zvanični broj umrlih od korone mnogo manji od povećanog broja umrlih u 2020, i to se značajno razlikuje od već pomenutih zemalja, a verovatno i od mnogih drugih.

Da bi se napravilo neko poređenje, uzmimo da je broj umrlih od virusa, recimo, 10.000, dakle za gotovo trećinu manji nego što je povećani broj umrlih u prošloj godini. To bi dalo nešto manje od 1.500 umrlih na milion stanovnika. Ako pogledamo podatke za Evropu na sledećoj stranici, to bi Srbiju svrstalo u sam vrh po broju umrlih od virusa. Što bi svakako bilo više u skladu sa brojem obolelih, bar ako se svi ti podaci posmatraju uporedo.

Uzmimo da je povećani broj umrlih posledica epidemije, ali da je samo jedna četvrtina od njih umrla zato što je obolela od korone. Teško je, naime, naći neki drugi uzrok, a da to nije epidemija za taj značajno veći broj umrlih u 2020.

Kako bi epidemija mogla da poveća broj umrlih, mada ne neposredno zarazom? Tu se samo može nagađati, ali sva objašnjenja koja padaju na um nisu nezavisna od zdravstvenog sistema i od politike zdravstvene zaštite. Recimo, ako su umrli hronični bolesnici koji nisu imali potrebnu negu. Ili je povećan broj umrlih posledica promenjenog načina života usled nedostatka društvene podrške. Podaci iz Slike 1 čini se da ukazuju na postojanje dugoročnih razloga za trajno visoku stopu smrtnosti u Srbiji.

Uzrok povećanog broja umrlih prošle godine svakako je epidemija, pitanje je samo koliko je umrlih od zaraze, a koliko od nedovoljne nege i podrške jedne ili druge vrste.

Novi magazin, 14.02.2021.

Peščanik.net, 16.02.2021.

KORONA

The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija