Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Neki čitaoci se možda sećaju da sam već više puta pisao o tome kako će se tajni rat Rusije na jugoistoku Ukrajine kobno odraziti na Oružane snage Ruske Federacije i da će dovesti u pitanje rezultate delimično uspešnih vojnih reformi koje je tokom 2008, pa sve do 2011. sprovodio bivši ministar odbrane Anatolij Serdjukov. Ali to da će se pogubne posledice mojih zlih slutnji tako brzo obistiniti, nisam mogao ni da pretpostavim.

Nedavno je Gazeta.ru (Газета.Ru) objavila senzacionalan članak, biser istraživačkog novinarstva, o desetinama vojnika i podoficira 33. Specijalne motorizovane streljačke brigade, dislocirane u Majkopu, koji su prošle jeseni napustili svoju vojnu jedinicu i koje sada optužuju za dezerterstvo. Radi se grupi vojnika ugovorima vezanih za armiju koji tvrde da su zbog neljudskih uslova života i nasrtljivih „predloga“ da kao „dobrovoljci“ aktivno učestvuju u borbama na teritoriji Luganske i Donjecke narodne republike u Ukrajini, bili prinuđeni da napuste poligon „Kadanovski“. Ruska vojna komanda – što se moglo i očekivati – sve ove optužbe kategorično poriče. Međutim, čak i prema zvaničnoj statistici, u prvoj polovini 2015. su po članu zakona o vojnoj službi koji tretira „samovoljno napuštanje vojne jedinice“, u majkopskom garnizonskom sudu bila osuđena 62 vojna lica, dok je za celih pet prethodnih godina, to jest od 2010. i zaključno sa 2014. bilo podignuto dva puta manje ovakvih optužnica – svega 35. Šta li je to izazovalo tako masovan talas „dezerterstva“? Uzgred, ne zaboravimo da je 33. Specijalna brigada bila formirana posebnim ukazom Vladimira Putina 2005, s planom da potom bude uvršćena u elitne brdske jedinice Oružanih snaga.

Svi optuženi, svako u okvirima svoje životne priče, služe saglasno slovu ugovora koji su potpisali. Svi oni su se svesno odlučili za vojnički poziv. Jedan je, na primer, relativno skoro odslužio svoj redovni vojni rok i stupio u redove profesionalne armije. Drugi je pak kao mornar celih sedam godina proveo na atomskoj krstarici „Petar Veliki“. Dakle, svi do jednog su vrlo dobro znali šta sve mogu da očekuju od ruske armije. I odjednom su se sudarili sa nečim neočekivanim. Da ratuju oni naravno umeju, ali da bez smisla i cilja tek tako sede na rusko-ukrajinskoj granici – tome ih niko nije obučavao.

Pripadnike 33. Specijalne brugade su poslali na poligon prošle jeseni, u vreme potpisivanja prvih Minskih sporazuma. Ranije angažovane jedinice koje su učestvovale u borbama tokom leta pod Ilovajskim i Mariupoljem, silom prilika su morale biti povučene na odmor, i tada se iznenada pokazalo da nema ko da ih zameni. Ispostavilo se da je broj elitnih jedinica, nekada formiranih polovičnim serdjukovskim reformama, bio (i ostao) u najmanju ruku ograničen. A za produžavanje hibridnog rata na Donbasu, „rata kojeg nema“, ali koji je na teritoriji Ukrajine već mesecima buktao, bile su neophodne sveže i odmorne snage. (Kasnije tokom zime, za pobedu u Debaljcevu je morao biti angažovan čitav tenkovski bataljon hitno prebačen čak iz daleke Burjatije). Momke iz 33. brigade, koji očigledno nisu goreli od želje za ratovanjem na teritoriji Ukrajine, trebalo je naterati da upravo tamo odu. I njihovi komandiri su učinili isto ono što su činili i desetinu godina pre toga. Tada im je bilo naređeno da, koristeći se svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, od običnih regruta prave „profesionalce“. Tadašnje regrute su stavljali u do te mere nepodnošljive uslove da im je potpisivanje ugovora izgledalo kao spas.

Prema izjavama vojnika iz 33. Specijalne brigade, baš tako su se i prema njima ponašali na poligonu „Kadanovski“: terali su ih da spavaju na golim daskama, zakidali im na hrani, retko im davali vodu za piće i održavanje lične higijene, zbog čega su ovi izmučeni momci počeli češće da poboljevaju. Istovremeno, u posetu su odnekud stizali nekakvi oficiri i obećavali im brda i doline ako „dobrovoljno“ odu u Donbas: bajne sume od osam hiljada rubalja dnevno, a kada se vrate, status ratnih veterana.

Uporedo sa službenim propagatorima, iskusnije kolege iz drugih jedinica su ih od toga odvraćale: ako se u Ukrajini desi nešto neplanirano, „svu odgovornost će svaliti na vas, ili će vas prosto proglasiti za dezertere koji su u bekstvu slučajno naleteli na nagazne mine. A što se para i obećane časti tiče – lažu“.

Ako se pokaže da je cela ova priča tačna, to znači da je definitivno nastupio kraj progresivnih reformi ruske armije. Ne radi se samo o tome što će se umesto obećane humanizacije vojne službe položaj običnih vojnika ponovo svesti na status robova. Stvar je u tome što su se u položaju nekadašnjih osamnaestogodišnjih regruta sovjetske armije danas našli i odrasli ljudi, reklo bi se zreli i obučeni profesionalci. I budući da ne veruju da su istina i pravičnost u Rusiji ostvarivi, tim ljudima je jedini izlaz bilo bekstvo. Da li neko veruje da će ti ljudi, posle svega što im se dogodilo, biti spremni da za ovu zemlju umiru, da svoje živote daju zemlji koja im se tako bezočno ruga?

Vera u komandu čini snagu armije. I to važi za sve armije sveta. A naši vojnici znaju da ih njihovi komandiri lažu, da od svega što im obećavaju neće biti ništa i da će na najmanji podsticaj požuriti da ih se otarase. Ta sveopšta laž je zavladala pre godinu dana, u vreme kada je Rusija maltene zvanično objavila da svi naši vojnici koji odlaze na ukrajinska bojišta imaju potpisana rešenja za godišnje odmore. Ova drska laž oslobađa komandu od odgovornosti za živote svojih potčinjenih, baš one odgovornosti na kojoj se gradi vojna disciplina, na kojoj se zasniva spremnost na bespogovorno izvršavanje naređenja.

A od svega je najtužnije to što mislim da se slične svinjarije događaju i u ostalim jedinicama. Najverovatnije se to događa u čitavoj ruskoj armiji, što znači da će zainteresovanost za profesionalnu službu biti sve manja i da će ranije ili kasnije, predsednik odlučiti da se zemlja vrati na koncept obaveznog vojnog roka i masovne mobilizacije. Jer ako je novi profesionalni vojnik (kao prethodni sovjetski regrut) takođe rob, u čemu je onda razlika?

Ежедневный журнал, 13.07.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 20.07.2015.

TEMA – UKRAJINA