Human migration cover for Nature Magazine, Kyle Bean
Posmatrano iz ugla biologije, migracije ljudi nisu ni najmanje neobična niti retka pojava. Možemo se za početak zapitati kako su ljudi mogli naseliti čitavu planetu, a da nisu „uzeli put pod noge“ i tražili za sebe bolji život. Razlozi za seobu morali su biti veoma različiti kroz istoriju čovečanstva. Dinamične promene klime sa pikovima glacijacija u periodima od pre više od 100 hiljada do svega 13 hiljada godina najbolje oslikavaju krupne putanje migracija. Postajalo je hladno, sušno, pa onda opet toplo, a nije potrebno preveliko znanje biologije da bismo ove klimatske promene povezali sa nestajanjem biljnog i životinjskog sveta koji nam je trebao poslužiti za ishranu. Putovali su, dakle, lovci-sakupljači za svojim plenom, sklanjali se od oštrih zima, osvajali nove prostore gde su uspevali da opstanu tokom kraćeg ili dužeg vremena, a onda se opet pripremali za duga putovanja. Nije teško ni zamisliti da su im se na mnogim mestima putevi ukrštali. Za poverovati je da su neki sebe smatrali starosedeocima u odnosu na svežije došljake, iako i sami tek što su bili pristigli.
Da bismo bar donekle razumeli šta se sve moglo dešavati na tom putu, moramo se vratiti još dalje u prošlost, u vreme pre nastanka anatomski savremenog čoveka, vrste kojoj mi danas pripadamo. Evoluciona biologija i molekularna demografija više nemaju sumnji da smo nastali pre oko 200.000 godina, i to u Africi. Uzbudljiva antropološka priča, zasnovana na otkrivenim fosilima, govori o brojnim vrstama, podvrstama i varijetetima hominida koji su nam prethodili. Ukratko, tokom miliona godina, od pre 7 miliona, pojavljuju se prvi oblici koji se mogu svrstati u našu predačku liniju. Nekoliko njih, raširenih po afričkom kontinentu, ostavilo je fosilna svedočenja svog postojanja. Najpoznatiji su nam znatno kasniji australopitekusi, u periodu od pre oko tri, četiri miliona godina, kojih je, po svemu sudeći, bilo zaista mnogo. Brojne fosile mlađe od 2,5 miliona godina naučnici uglavnom svrstavaju u prve predstavnike našeg roda – roda Homo, i to prema brojnim karakteristikama od kojih je kranijalni kapacitet (veličina mozga) najznačajniji. Iz školske biologije možemo se setiti vremenskog sleda – Homo habilis, pa Homo erectus i, konačno, Homo sapiens koji obuhvata brojne arhaične vrste ljudi i, konačno, nas same – Homo sapiens sapiens-e. U nauci je detaljno opisana i dodatna raznovrsnost u okviru svake od ovih skupina, ali to ćemo, za ovu priliku, ostaviti po strani.
Za našu priču o migracijama najzanimljivi je period prvih migracija hominida van afričkog kontinenta. Koliko je poznato, nama neposredno predačka vrsta – Homo erectus, prva je preduzela ovako velike migratorne poduhvate. Fosilnih nalaza erektusa van Afrike ima po Aziji (najstariji su oko 1,8 miliona godina), kao i po Evropi gde su, izgleda, dospeli znatno kasnije, pre oko milion godina. Najpoznatiji vanafrički erektusi su Javanski i Pekinški čovek, a ne treba zaboraviti ni skorašnji nalaz iz Sićevačke klisure koji je pripadao jedinki od pre oko 500 hiljada godina. To su bili hominidi koji su, po svemu sudeći, već otkrili vatru i odeću, pravili su primitivna oruđa i vrlo verovatno su termički obrađivali hranu (takoreći – kuvali).1 Dakle, već su se ovi drevni hominidi proširili kojekuda po svetu.
Kakve sve to ima veze sa našom, znatno mlađom, vrstom? Naime, vremenski sled fosila govori nam da su se erektusi u različitim delovima sveta menjali, tj. evoluirali, tokom stotina hiljada godina, iznedrivši vrste hominida u tranzicionom nizu od starih oblika erektusa do sapiensa. Drugim rečima, brojne vrste nastale u Evroaziji (npr. evropske Homo heidelbergensis ili H. antecessor), koje neki antropolozi već ubrajaju u arhaične ljude, bile su prethodnice nesumnjivih mlađih vrsta arhaičnih sapiensa. Svi smo čuli za Neandertalce, vladare evropskih i zapadno-azijskih prostora tokom više stotina hiljada godina (sve do nedavnih 30-tak hiljada), a poslednjih godina pojavili su se nalazi zanimljive vrste – tzv. Denisovci, koja se, izgleda, prostirala duž cele istočne i južne Azije. Postoje i brojni nalazi koji još uvek nisu dobili opšteprihvaćenu naučnu kodifikaciju, ali svi nam eksplicitno govore da je naš homo-rod bio veoma bogat vrstama sve do nedavno. To je važna lekcija iz naše evolucione istorije – nemamo više živih rođaka, a nekada su bili brojni!
Vratimo se sada nama. Uporedo sa nastancima arhaičnih ljudi u Evroaziji, afrički kontinent je takođe bio „plodno tlo“ za evoluciju raznovrsnih hominida od predačkih erektusa (erektusi iz Afrike ponekad se označavaju kao Homo ergaster). Za nas najvažniji podatak jeste da je pravac evolucije u jednoj grupi afričkih erektusa vodio ka nastanku naše vrste – anatomski savremenog čoveka. Dakle, kada smo nastali, nismo bili jedina „ljudolika“ vrsta na planeti. Štaviše, tokom narednih 100 hiljada godina nismo ni najmanje bili svesni postojanja drugih prostora niti drugih ljudi izvan Afrike.
Konačno stižemo do sopstvenih drevnih migracija van Afrike. Procenjuje se da smo se na taj odvažni poduhvat prvi put usudili pre manje od 100 hiljada godina. Zapravo, migranti, bez znanja geografije u to doba, nisu mogli ni primetiti da su kročili na drugi kontinent. Klima je bila globalno hladna, a nivo mora oko 70 metara niži nego danas, pa je prelazak u Aziju podrazumevao hodanje umesto plivanja. Možemo zamisliti grupe ljudi koji prate putanje svog plena umesto ekspedicija na brodovima i čamcima. Svežepristigli migranti, kako možete pretpostaviti, po prvi put sreću nekakve drugačije ljude, i to starosedeoce. Brojne pretpostavke postoje o tome šta se nadalje dešavalo. Krajnji rezultat nam je poznat – ostali smo jedina ljudska vrsta na celom svetu, ali razlozi za takav ishod mogli su biti sasvim različiti. Pominje se mogućnost da smo mi sa sobom nosili nekakve patogene (viruse i bakterije) na koje naši rođaci nisu bili imuni, što je među njima izazivalo smrtonosne epidemije. Nije nemoguće ni da su biološki razlozi, skopčani sa malom brojnošću iscepkanih populacija starosedelaca, već načeli njihovu budućnost i okrenuli je ka izumiranju. Antropolozi, koji imaju želju da naglase tehnološku naprednost naše vrste, smatraju da smo svoje rođake neprekidno pobeđivali u kompetitivnim utakmicama za prostor i plen, što ih je konačno sasvim porazilo. Moguće je da je svaki od ovih scenarija imao svog udela u konačnom rezultatu, ali takođe znamo da stvar nije bila tako jednostavna.
Jedna od mogućnosti, koja je od početka ozbiljno razmatrana u antropologiji, jeste potencijalno ukrštanje između anatomski savremenih ljudi i starosedelaca, što bi vodilo tzv. asimilovanju arhaičnih populacija u savremeni genski fond. Tek su molekularna demografija i tehnike analize DNK iz fosila mogle dati definitivnu potvrdu ove hipoteze. Kako smo saznali, svi današnji vanafrički ljudi (dakle, svako od nas) u svojim genomima nose oko 2% DNK Neandertalaca. I to nije sve! Brojni ljudi iz Melanezije, Australije i okolnih ostrva nose dodatnih 6% DNK sekvenci poreklom iz skorijih ukrštanja sa Denisovcima. Zanimljivo je znati da je naš cenjeni genski fond itekako oblikovan uticajima naših drevnih rođaka! Ne menja li to, bar donekle, našu samozaljubljenu percepciju svoje blistave jedinstvenosti?
Kada smo jednom kročili na prostranstva novih kontinenata, širili smo se na sve strane (američki kontinent je bio poslednji naseljen – pre samo 13-15 hiljada godina). Evropa, danas toliko cenjeni kontinent, nije, međutim, bio previše privlačan pridošlicama. Najstariji fosili anatomski savremenih ljudi na ovom prostoru datiraju se na svega 40 hiljada godina. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su nove geoklimatske promene poremetile migratorne puteve. Poslednji pik glacijacije, u periodu 22-14 hiljada godina, kada je nivo mora opao za čak 120 metara, desetkovao je evropske populacije. Molekulski podaci savremenih Evropljana govore nam da su to strašno ledeno doba preživeli ljudi u malobrojnim refugijumima, prostornim džepovima pošteđenim od najsurovijih zima – u delovima Balkana bližim Jadranskom moru, severnim obalama Crnog mora i Iberijskom poluostrvu. Očekivano, pre oko 13 hiljada godina, otopljavanje je povratilo živahnost i označilo velike ekspanzije ljudskih populacija i ponovnu kolonizaciju Evrope.
Veliki migratorni talasi ka Evropi, odlično vidljivi u molekulskim podacima, bili su nakon otopljavanja obeleženi dolascima brojnih ljudi sa azijskog kontinenta. Pre nego što se upustimo u evro-centričnu patnju zbog upada na „našu“ teritoriju, treba imati na umu jednu veoma bitnu stvar. Ti drevni Azijci bili su značajno napredniji od Evropljana! Azijski prostor u pojasu blage klime pogodovao je rastu trava sa velikim semenom, što je podstaklo pojavu prvih praksi organizovanog i promišljenog uzgoja hrane. Isto se desilo i u Mezoamerici koja je bila „blagoslovena“ sličnim klimatskim uslovima. Danas znamo da su upravo ovi regioni kolevke prvih ljudskih naseobina i prvih praksi veštačke selekcije koja je izrodila kultivisane biljke (žitarice, voće, povrće) i domaće životinje. Naoružani takvim znanjima, prvi farmeri dospevaju u Evropu gde šire i svoje gene i svoje znanje. Akulturacija, odnosno talas tehnoloških i u širem smislu kulturoloških inovacija, širio se evropskim prostorom stopom od oko 1 km godišnje kroz zatečene populacije lovaca-sakupljača. Ukratko, čak i ako pretpostavimo da su i Evropljani možda već samostalno započeli neku transformaciju ranijih stilova života, azijski kulturološki uticaj višestruko je ubrzao civilizacijski napredak ovih prostora.
Skorija istorija, a tu mislimo na istoriju svega nekoliko hiljada godina unazad, zabeležena je već i u pisanim istorijskim izvorima. Znamo da je bila burna, znamo da su grupe ljudi dolazile iz svih pravaca, sukobljavale se i mešale, poznato nam je da su u nekom trenutku sebi davale i imena, kao što su to učinili drevni narodi Tračani, Iliri, Huni, Sloveni i drugi, a onda se opet mešali, zauzimali nakratko neke prostore iz kojih su ih drugi isterivali ili ih asimilovali, a onda su opet neke nove mešane grupe davale sebi neka druga imena, itd. Sa biološke tačke gledišta to znači samo jednu stvar – Evropa je kontinent naseljen ljudima svakojakog porekla! Današnje države i narodi su ništa drugo do malecni trenutak vremena u pristojno dugoj istoriji naše vrste.
Šta nam ova kratka lekcija o ljudskim migracijama može reći o aktuelnom pitanju migranata? U odgovoru na ovo pitanje, jedan moj student je na ispitu odgovorio kratko: „Ništa novo“. Zbog te dve reči zaslužio je desetku. Možemo se zapitati da li geopolitička, ekonomsko-strateška, religijska ili nacionalna pitanja, koja odlikuje minimalno trajanje i neverovatna prolaznost, mogu obezbediti jednoj državi „nenarušavanje granica“ prostora na koji ima trenutnu tapiju? Biologija nas uči da ne mogu. Daleka i skorija istorija kulturoloških fenomena nam govore i da ne treba, jer svašta možemo naučiti jedni od drugih. Konačno, svi Evropljani su imigranti isto koliko i Azijci ili Afrikanci. Svi naši identiteti, biološko-genetički, etnički, kulturni i socijalni, jesu nastali stapanjem delova koji su se u jednom trenutku zadesili na određenom geografskom prostoru, a drugačiji su kako od onih u prethodnim tako i od onih u budućim vremenima.
Peščanik.net, 04.10.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI________________
- Nekoliko podataka nam govori da je erektus termički obrađivao hranu. Prvo, izgled zuba sa manjim kutnjacima i vilica lakša od starijih vrsta sugeriše takvu mogućnost. Drugo, „hipoteza kuvanja“, zasnovana na filogenetskoj analizi korelacionog trenda između mase tela, vremena koje se provodi u hranjenju i veličine molarnih zuba kod živih i izumrlih primata, pokazuje da su erektusi vrlo verovatno kuvali jer bi u suprotnom najmanje polovinu svoje dnevne aktivnosti morali provoditi u žvakanju, što ostavlja premalo vremena za druge radnje jednog organizma takvih dimenzija i životnog ciklusa. Na primer, procenjeno je da anatomski savremeni čovek, uz pretpostavku kuvanja, na žvakanje (vreme hranjenja) utroši svega 4,7% (bez kuvanja bi to iznosilo čak 48%), a šimpanza 37% dnevnog vremena. Za erektusa se, uz sve ove parametre i potencijalno kuvanje, procenjuje vreme hranjenja od oko 6-7% čitavog dana.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
