Kritička kultura sećanja

Izgleda da je 2005. godine suočavanje sa bliskom prošlošću novih balkanskih država pod pritiskom izvana dobilo nove tonove. Zaoštrena je debata oko ratnih zločina unutar i između država. Hrvati grčevito brane dignitet Domovinskog rata, a Srbi nastoje da ublaže neuporedivost genocida u Srebrenici ističući i ostale zločine. Domovinski rat se ne smije kriminalizovati, a Srebrenica je rezultat smišljene propagande – jesu parole kojima se umiruje povređeno vrelo ponosnog nacionalnog osećanja običnog čoveka. Ne manje je upadljiva retorika po kojoj su se svi branili od agresije, a ako je i bilo preterivanja, reč je o ekscesima.

Da je, za razliku od ekscesa, nacionalna strategija, kao dublja struktura, nesporna, vidi se i po tome što se na svim stranama radi o sameravanjima obima tuđeg zločina i marginalizaciji vlastitog. Koliko god zvučala neobično tvrdnja, ipak, ima nečega neobjašnjivog u otsustvu empatije, u tome, naime, što srpski nacionalista ne razume smisao hrvatskog nacionalizma i obrnuto. Biće da se u sukobu nalaze grupe koje se organizuju po istim obrascima mržnje, ali usled zaslepljenosti njom ne uviđaju vlastitu bliskost. Ali, to je tema za sebe. Ovde neće biti reči o samim zločinima niti o složenoj dnevnopolitičkoj funkciji svađe oko zločina. Uostalom, ništa netačnije od toga da je govor o zločinima samo političke prirode. Naprotiv. Nije nimalo čudno što se govor o nacionalnim zločinima u klimi normalizovanog nacionalizma tiče dubljeg smisla identiteta običnog čoveka. Podsećanje na zločine vlastite nacije izaziva dublje nelagodnosti i neizvesnosti i kod običnog čoveka koji nije u njih upleten, ali zbog emotivnog osećanja bratske nacionalne solidarnosti, oseća da mu je identitet narušen. Grčevito čišćenje nacionalnog identiteta od zločina je uzrok emocionalizacije savremenih debata oko Srebrenice u Srbiji i oko izgona Srba u Hrvatskoj. Možda bi se čak moglo reći da su uzavrele emocije ove vrste naličje obesmišljenog života koji je redukovan na nadu u blagostanje etnički homogene države. Ne ulazeći šire u ovaj društvenofilozofski problem, treba reći samo jedno.

U javnoj galami oko zločina teorijski kriteriji oko njihove procene ispadaju suvišni ili bar nebitni. Malo je ako se kaže da bezuslovni prioritet nacionalnog interesa ne dopušta raspravu. Više od toga, stiče se utisak da na svim stranama govor o genocidu, etničkom čišćenju ili fašizmu vlastite nacije podjednako izaziva podozrenje. Utoliko je neophodnije pokušati da se iznese alternativni pristup hegemonoj kulturi sećanja. Razmatranje osnovanosti raznih poistovećivanja, poređenja ili relativizovanja zločina, nameće se tako reći samo od sebe.

Kao polazna tačka daljeg razmatranja može da posluži stav da prevladavanje prošlosti nije proces koji treba da vodi izmirenju sa zločinima i oprostu, već proces učenja kako da se živi sa sećanjem da su zločini deo i naše istorije i našeg grupnog identiteta i da zapravo ništa ne može da nas izmiri sa tim delima. Ni govora o tome da je reč o ispovedanju u prisustvu “stručnjaka za onostrano”. Crkva traži izmirenje i oprost jer time pretenduje na monopol na posredovanje u ovom činu i jača vlastitu ulogu kao izmiritelja. Tome nasuprot, svetovno prevladavanje prošlosti nije konačno samoočišćenje, nego tek korak ka kritičkoj samospoznaji. Kritičnost se meri i time ko je kadar da ga prvi pokrene? Pogrešno je misliti da prevladavanje prošlosti treba da stvori homogenu saglasnost i novu zajednicu pokajnika. U Nemačkoj, gde ovaj proces najduže traje, holokaust već dugo opstaje kao glavna tema u javnom životu, političkoj liturgiji i nacionalnoj svesti. Obično se drži da ovu temu treba držati otvorenom zbog kontinuiranog odbijanja Nemaca da se suoče sa prošlošću. Međutim, uvek će biti otpora suočavanju, jer je to proces koji iskazuje trajnu napetost različitih interesa, a ne samo puke razlike u idejnim debatama. Prevladavanje prošlosti nije konačni, nego trajni proces, stalna opomena, a ne definitivno usaglašena prošlost. Zato je uvek i nepotpuno, jer su iskrivljavanja prošlosti odbranbeni blokovi grupnih i pojedinačnih interesa prikazanih u obličju identiteta. Da bi se ovi demistifikovali, treba prihvatiti i senke prošlosti kao integralne delove nacionalnog identiteta i uklanjati otpore koji se javljaju kod priznavanja neuporedivosti zločina i činjenice da su ih počinili predstavnici moje nacije. Koliko god neodrživo, neslaganje sa priznavanjem zločina jeste i pokazatelj priznavanja njihove važnosti, a ne irelevantnosti. Dakle, i neslaganje sa upornim isticanjem zločina vlastite nacije je konstitutivni deo procesa suočavanja sa prošlošću, a ne puka negacija tog procesa. Na isti način Berluskonijevo amnestiranje Musolinija 2003.godine nije bilo udarac nego novi podsticaj oslabljenom antifašizmu.

Odmah treba dodati da javna neslaganja (kod Srba oko Srebrenice, kod Hrvata oko Jasenovca i Domovinskog rata, a kod svih oko krivice za ratni raspad Jugoslavije) nisu znak posustajanja prevladavanja prošlosti, već pokazatelj da i tamna prošlost, pored svetle, postupno i mukotrpno, ali nezaustavljivo, ulazi u sadržaj nacionalnog identiteta. Uvek je naravno pitanje koja gledišta pretežu, “patriotska” ili “izdajnička”. Nemački predsednik J. Rau se u izraelskom Knesetu februara 2000. “poklonio senima ubijenih, koji nemaju grobova” i od njih “potražio oproštaj”, dok je istovremeno istoričar E.Nolte nastojao da potisne i relativizuje Holokaust. To su dve sastavnice nemačkog prevladavanja prošlosti, jednako kao što su to i debate oko zločinačke i herojske strane građanskog rata u Jugoslaviji. Rečju, prevladavanje prošlosti jeste dijalektički proces u kom obe sučeljene struje u međusobnoj napetosti doprinose njegovom održavanju, a time i sazrevanju kritičke istorijske svesti. Premda konstruktivna, ova napetost se lako iracionalizuje.

Sve u svemu, govor o tamnoj strani nacionalne prošlosti nije potreban samo otuda što prošlost nije prevladana, pa ni samo zato što postoje ostaci revanšizma, već pre svega otuda što treba podsticati pounutrašenje kako svetlih tako i tamnih strana u nacionalni identitet. Drugim rečima, neslavna prošlost ne želi da prođe, ali i ne treba da prođe. Ima mišljenja da prošlost može biti korisna naciji samo onda kada se njena izvorna priroda u toj meri izmeni, pa prestaje da bude politički značajna i više ne podvaja sunarodnike. Zaboravimo partizane, četnike i kvislinge zarad nacionalnog jedinstva! Pitanje je da li je zaborav ove vrste produktivan, naime, da li su samo usaglašeni sadržaji iz prošlosti korisni? Jeste, ukoliko se nacionalno jedinstvo postulira kao vrhovna vrednost. Ako se Srbi više ne dele na karađorđevićevce i obrenovićevce, znači li to da samo ovaj ohlađeni segment prošlosti može biti koristan za naciju, a da su drugi vrući sadržaji, koji nas dele, štetni ? Stvari izgledaju drugačije, ukoliko se potreba za nemirom i stalnim preispitivanjem prakse iz prošlosti prihvati kao imperativ. Nije jedinstvo nacije, nego je stalna opomena na opasnost od razjarenog nacionalnog bića (koje inscenira neprijatelje), preduslov dobrobiti nacije. U skladu sa rečenim, za zreliji odnos prema prošlosti korisnija su gledanja koja izazivaju neslaganja od onih koja nude udobni utisak da smo mi u pravu, jer se neko slaže sa nama. Neslaganja su pretpostavka permanentnog preispitivanja, naravno uz uslov da protivna sećanja ne postanu toliko eksplozivna da bi detonirala rat kao 1990-ih. Drugim rečima, nužna je progresivna nestabilnost slike o prošlosti, jer samo slika koja nije dogma može opominjati. Ovako shvaćenu nestabilnost treba razdvajati od eksplozivnih iracionalnih, isključivih i dogmatskih sukobljavanja koja lako prelaze u govor mržnje. Čim nepopustljivost postane kriterij patriotizma, pamćenje postaje selektivno.

Trgovina prošlošću

Uvek treba imati na umu da svako pokolenje gradi vlastitu sliku prošlosti u skladu sa potrebama sadašnjice. Sliku prošlosti ne kroje samo interesi moćnih, niti iracionalni revanšizam, već i vrlo osobene pokolenjske (generacijske) perspektive, koje se javljaju zbog zasićenosti prethodnim vizijama i zbog nastojanja da se izgradi novo samoviđenje. Nauka treba da ima na umu relativnost slike prošlosti, ali i da se opire postmodernističkom relativizmu, ukazujući da je istina dostižna, ali i neutilitarna, jer ne treba da robuje interesima trenutka. Bilo bi naivno od publicistike i paraistoriografije, koje u feljtonima prilagođavaju prošlost osećanjima aktuelne publike, očekivati neutilitarnost i nepristrasnost. Ne manje bi bilo pogrešno feljtonistički segment istorijske svesti tumačiti kao isključivo iracionalni detonator mržnje. Publicistika, koja raspaljuje strasti, jeste takođe deo istorijskog toka. Treba je pojmiti kao podsticaj prevladavanja prošlosti, tj. kao korisnog oponenta koji ne izaziva samo alternativnu ostrašćenost, nego i alternativnu nepristrasnost. Nepristrasan i hladan pristup lakše sazreva ukoliko je suočen sa strastima dostojnog formata. Npr. savremeni feljtonista beogradskih “Večernjih novosti”, ljubitelj istorije, koji, već godinama opsednut Titom, servira osećajnu mračnu sliku socijalizma, jeste nužna dijalektička sastavnica prevladavanja prošlosti i korisna provokacija nastanka odmerenijih i višeslojnijih slika prošlosti. “Istoričari trgovački putnici” i“politički najamnici” nisu kadri da uobliče višeslojnu i protivrečnu sliku prošlosti koja zbunjuje. Naprotiv, oni nude udobnu jednostranost koja godi publici. Nauka, međutim, traži kod prošlosti paradoks, unutrašnju protivrečnost i teško se instrumentalizuje. Doduše, kod nas izgleda da ni profesionalni istoričar nije ništa bolji svedok vremena, nego je samo kadar da bolje prikrije vlastitu strategiju rasterećivanja. Istoričari neretko rade na homogenizovanju vlastitog pamćenja. U misli o prošlosti Zapadnog Balkana s kraja 20.veka teško je razdvojiti istoričare od paraistoriografije i od ljubitelja i trgovaca prošlošću.

Cilj trgovaca prošlošću jeste da nas učvrsti u uverenju da smo u pravu, dok je nauka uspela ukoliko nas dovede u nedoumicu. Oba nastojanja su delovi tekuće istorijske svesti i bore se oko kulturne hegemonije. Feljtonske isključivosti mogu katkad čak biti provokacija neisključivosti i paradoksnih istina. Npr.sliku o Titu treba održavati u stanju progresivne nestabilnosti, ne dozvoliti da se “ohladi” i dogmatizuje u antitotalitarnom ili apologetskom duhu, jer samo stalno promišljanje prošlosti može biti izvor novih pregnuća da se prevladavanje prošlosti ne redukuje na izvinjenja političara. Ne manje je važno održavati u sećanju Jasenovac i Srebrenicu, a ne podvlačiti crtu ispod prošlosti ritualnim pokajanjima političara ili odlukama Haškog tribunala.

Aktivni nezaborav i produktivni zaborav

Treba li uopšte podsećati na to da kada se podvuče crta ispod prošlosti pamćenje postaje pasivni muzejski relikt? Tome nasuprot, aktivno sećanje koje se održava, stalnim upozoravanjem na senke prošlosti pre svega vlastite nacije, jeste agens prosvetiteljskog sazrevanja. Zato i na najnovije konzervativne otpore činovima izvinjenja balkanskih političara treba gledati kao na prirodan deo prevladavanja prošlosti, a ne kao na goli otpor ovom procesu. Otpori pomirenju održavaju proces u kretanju, tj. sprečavaju podvlačenje crte, koje za prevladavanje prošlosti može biti porazno. Zato još dugo domaće debate oko bliže prošlosti treba da deluju uzmemirujuće i da ne dozvole da se njeno prevladavanje okonča.

Ipak, koliko god izgledali umiriteljski, subjekti koji se izvinjavaju ne mogu biti trajna poluga antinacionalističke kritičke svesti. Svaki oproštaj podrazumeva promenjeno viđenje sebe i druge strane u sukobu u kom jedna strana ne doživljava sebe samo kao žrtvu, nego postiže složeniji i urevnoteženiji identitet. Utisak je, međutim, da su javna izvinjenja zapadnobalkanskih političara više iznuđena i sračunata, nego što su podsticaj novom samoviđenju sukobljenih nacija. Zato, iako može zvučati paradoksalno, podsticaj na prosvetiteljska pregnuća preko vlastitih mogućnosti mogu biti i nacionalističke reakcije na izvinjenja. Ukoliko ove reakcije izostanu, oslabiće i prevladavanje prošlosti. Rečju, premda različito tumačen kao secesionistički ili domovinski, građanski rat 1990-ih treba zadržavati u sećanju između ostalog i upornim dijalogom. Treba se još dugo truditi da rat ostane živa rana, a ne da se oktroiše zataškana slika prevladane iracionalne prošlosti osudom aktera razvlašćene nacionalističke elite. Hag je metadon, a ne trajno rešenje, zato što minuli rat nije bio događaj, nego eksplozija struktura čiju iracionalnost treba sputavati aktivnim nezaboravom. Nemačko suočavanje sa prošlošću je u tom pogledu poučno. Neposredno nakon rata 1945.više od 70% Nemaca odbijalo je ideju o isključivoj odgovornosti Nemaca za rat. Danas je situacija drugačija. Od Historikerstreit 1985. do Walser debate 2000. postupno raste broj pristalica teze o holokaustu kao neuporedivom zločinu. Genocidna prošlost je internalizovana. Napetosti i debate oko holokausta sprečavaju u Nemačkoj podvlačenje crte ispod prošlosti. Demografski brojnom i kulturno moćnom nemačkom narodu svakako je lakše da unutar sebe pronađe snage koje će ga stalno opominjati na senke vlastite prošlosti. Kritikujući ruski nacionalizam Lenjin je pisao da se komunisti bore protiv svog, a šovinisti protiv tuđeg nacionalizma. Kod malih naroda ovu samokritičnost svakako je teže ostvariti. Ali, kada se kod nekog relativno malog naroda razbude neutilitarne samokritičke snage (izvan nevladinih organizacija i stranih fondacija), onda ovaj narod postaje moralno nadmoćniji od velikog. Upravo stoga treba i kod nas održavati “galamu oko prošlosti”. Ova sintagma obeležava poželjno javno stanje u kom se suočene različite verzije prošlosti bore oko kulturne hegemonije. Galama ove vrste nije obična kakofonija, već vremenom postupno postaje korisna polifonija. Drugim rečima, konstruktivno sapostojanje i suočavanje različitih vizija prošlosti izoštrava istinu i stvara prepoznatljivu koherentnost kulturnog prostora. Ali, tu je još jedan uslov nužan. Gadamer je upozoravao: “Ako hoćeš da nadmudriš protivnika, moraš ga ojačati”. Treba se, naime, suočiti sa najteže opovrgljivom delom argumentacije protivnika, pa ako treba i domisliti je, pa je potom sporiti. A ne, tražiti najslabije tačke, propuste i lapsuse oponenta i na njima pokazivati nadmoć vlastite pozicije. U nas je ova kultura dijaloga retkost, a stav da oponenta treba negovati, a ne omalovažiti, izaziva sažaljenje.

Kod složenog demistifikovanja upotrebe prošlosti uvek treba imati na umu višestruku isprepletenost ličnih, grupnih, spontanih i planskih mehanizama njenog iskrivljavanja. Uz to, vremena bez dijaloga sećanja olakšavaju zaborav zločina i oproštaj dželata. U njima društvena amnezija, tj. gubitak kolektivnog pamćenja, stvara crnu rupu neodgovornosti. Ima pitanja na koje je nemoguće odgovoriti, ali je isto tako nemoguće i ne postaviti ih (I.Kertesz). Jedno od takvih je i ono o budućnosti pamćenja na građanski rat 1990-ih. Danas su nam potrebna tzv. negativna pamćenja, tj. viđenja prošlosti, koja uprkos otporima i napadima, polaze od toga da pamćenje deluje u humanističkom i demokratskom pravcu samo onda kada uključuje i sećanje na istoriju zločina i bespravlja za koju je odgovorna ili suodgovorna i vlastita grupa (nacija, porodica, partija, klasa, profesionalna zajednica). Utoliko je nužno dželate i nedela vlastite grupe takođe uključiti u pamćenje, a ne samo žrtve. Moramo biti svesni da patriotizam (slepi, a ne kritički) najlakše prelazi u zločin. U domaćoj istoriografiji treba disciplinovati slepa patriotska osećanja i jačati vrednosti solidarnost. Ali ne moralistički. Rad na prošlosti treba lišavati “patriotskog” moralizma, ali ne i morala uopšte.

Skoro da ne treba dokazivati da se neželjena prošlost lako zaboravlja. Ukoliko je, pak, značaj neke tragične prošlosti za naš osećajni sklop snažan u toj meri da je ne možemo zaboraviti, ali ni integrisati u simbolički poredak tekuće sadašnjice, tada je potiskujemo. Npr. kod ratova, pogroma, migracija to može ići dotle da nismo kadri da pojmimo prošla zbivanja kao uzroke naše sadašnjice. Tada govorimo o traumi, tj. lomu između iskustva i naše sposobnosti da se sa njim suočimo. Dakle, treba razlikovati: (1) duboki neopozivi zaborav – brisanje traga ili zaborav osnovnog i izvornog smisla, i (2) selektivni zaborav, koji izostavlja samo detalje, pa time omogućava drugačiju priču. Istorija ne vrednuje podjednako svaki trag niti ga čuva. Istorija pamćenja zaborava (uočavanje institucionalnog ideološkog ignorisanja tragova prošlosti) neizostavna je u kritici istoriografije. Izvinjenje je npr. oblik aktivnog zaborava i suprotnost pasivnom zaboravu. Nije to puko uviđanje greške, već izvinjenje uliva akcent milosti onome što u radu na sećanju ostaje tvrdi rad (Riccoeur 2001,145-146). U ovom činu se ne ignoriše minuli događaj, zločin, nego njegov značaj i mesto u celini istorijske svesti. I amnestija je oblik zaborava sličan milosti koju je imala kraljevska privilegija. Ne izriče je, naime, sudska nego politička instanca. Premda pomenute vrste zaborava mogu delovati umiriteljski, ovde je važno dodati da istoričar ne bi trebao da se priklanja institucionalizovanju javnog zaborava. Drugim rečima, koliko kod govor o tome da je nezaborav na Balkanu produktivan i da nacionalni zločini treba da ostanu živa rana u pamćenju treba stalno da opominje, ne treba zaboraviti da se ovi napori lako i zloupotrebljavaju. Komemoracije se komercijalizuju i politizuju, a nedela banalizuju.

Sada bi, međutim, trebalo razmotriti jednu drugu, samo naizgled oprečnu tezu, da i zaborav prošlosti može biti produktivan. Drugim rečima, ako zločine ne smemo zaboraviti, šta je onda ono što u prošlosti sputava budućnost, a što treba smišljeno potisnuti? Pitanje dobija na značaju u sredinama sa “teško opterećenom prošlošću”. Već je postalo antologijsko Ničeovo upozorenje :“Da bi se istorija podnela, potrebna je doza zaborava”. Dakle, da li imperativ da ne treba zaboravljati i potiskivati bolnu prošlost može biti bezuslovna premisa kulture sećanja, ili je katkad i zaborav produktivan? Drugim rečima, kako i zašto se i insistiranje na nezaboravu pojedinih događaja lako instrumentalizuje? Mogu li se razlikovati eksplozivne od kompromisnih tačaka sećanja? Koje ustanove prednjače u opominjanju na moralnu dužnost prisećanja (ideološki, kulturni, verske) i kakve su sankcije? Kakav je odnos sećanja i spasenja, tj. u kojoj meri je imperativno ustoličeni zahtev za stalnim podsećanjem na stradanja vlastite grupe, tzv. liturgijsko sećanje, ustvari kontraproduktivno, jer sužava prostor regulacije mirnog suživota različitih grupa? Skoro da je banalizovano načelo da istina o prošlosti pročišćava i miri. Međutim, manje se vodi računa o tome da istina stvara i nove napetosti. Oslanjajući se na Ničeova zapažanja o produktivnom zaboravu, koje stvara kolektivni društveni prostor za rekonstruisanje budućnosti na legitiman i odgovoran način, američki politikolog L.Bisaj upozorava da načelo “istina oslobađa i izmiruje” u stvari obnavlja političke napetosti. Treba uočiti vezu koja postoji između sećanja kao odgovornosti za minulo nasilje, i priznanja da je prošlost odveć snažna i da nas kritički menja. Prošlost nas oblikuje i nameće nam vlastiti smisao, pa se otuda Niče zalagao za težak i delikatan postupak uravnotežavanja pamćenja i zaborava. Kritički zaborav nam pruža prostor da sami stvaramo vlastite mogućnosti i redefinišemo sebe u odnosu na druge. Upravo kritička istorija treba da svlada prepreke ka miru i da uredi najčešće eksplozivno iskustvo kod društava sa ekstremno nasilnom prošlošću. Niče se zalagao za zaborav koji bi omogućavao pokušaj da se živi izvan istorije, tj. u lišenosti od okova prošlosti. Premda je reč o zaboravu, to podrazumeva sećanje i preuzimanje odgovornosti za prošlost.

Nasuprot fundamentalizmu aktuelnih komisija za pomirenje i sudova, kritička odgovornost znači uvođenje mirnijih tonova u odnosu ne prema prošlom, nego prema budućem. Po svemu sudeći, osuda ratnih zločinaca ne može izlečiti rane. Istina o prošlosti je povezana sa grupnim identitetom, tj. samopoimanjem Mi-grupe. Rat je stvorio zajednice straha koje nisu kadre da stvore zajedničku interetničku istinu, niti zajedničku odgovornost. Još manje da normalizuju pluralizam istina o prošlosti u smislu “svi smo krivi”. Istina, koja je pružana ljudima u ratu i nakon njega, nije realna, već moralna i rastumačena istina. Njoj nasuprot, treba razviti novi sistem mišljenja u atmosferi uzajamnog poštovanja i prihvatanja činjenice da postoje različita viđenja nasilne prošlosti. Ako se viđenja prošlosti ne mogu usaglasiti, nužno je složiti se bar oko ključnih vrednosti. Prvi korak može biti prihvatanje stava da smo svi delovi iste celine, a ne mreža etnički zasebnih prostora. Kod ovog stava nikako ne mogu pomoći priče o nužnosti nacionalnog jedinstva. Naprotiv, treba definisati nove standarde nacionalnog, koji nužno ne isključuju drugog. U SAD je nacionalno shvaćeno kao tiransko, a mit o naciji potisnuo je mit o “zemlji slobodnih ljudi”, gde su svi imigranti. Nisu, naime, osnivači SAD samo belci, već se tamo probija mnogo inkluzivnija priča o Afro-amerikancima. Odustajanje od isticanja etničke i rasne raznolikosti bio je, doduše, dug proces koji je posredovan novim isključivostima, tj. zajedničkom borbom protiv raznih neprijatelja. Dugo je antitotalitarizam ujedinjavao američku naciju i bio dopuna “američkom snu”, a sada je to ne manje rastegljivi antiterorizam. Umešno medijsko nametanje slike o neprijatelju homogenizuje i kosmopolitizuje SAD prostor, a cenu imperijalne saglasnosti plaćaju druge zemlje.

Ovde je, međutim, važno to da je američka nacija splet razlika, a ne sličnosti, a ponajmanje homogenost. U nju su uključeni svi građani. To je osobena strategija integracije “zemlje bez istorije”, koja je lišena dekretirane ujedinjujuće istine o zajedničkom poreklu i krvnoj istorodnosti. Naravno da je u Evropi teže neutralisati sećanja na nasilje i sprečiti istoriju da ne postane kružni tok ponavljanja i osvete. Kako onda ovde stvoriti prostor za novu prosvećenu ulogu nasilne prošlosti, odnosno kako da znanje o prošlosti, obaveštava, a ne da pravda interese sadašnjice? Kako realnu istoriju odvojiti od potreba sadašnjice ? Ima nečeg paradoksalnog u činjenici da univerzalizacija holokausta kao simbola neuporedivog zla opominje, ali je i neka vrsta zaborava konkretnog nasilja. Naime, Holokaust sve više postaje metafora zla, lišena izvornog sadržaja. Premda isprazna, ipak i metafora holokausta uokviruje istoriju nasilja kao nedodirljivu, neuporedivu i svetu, pa stvara neprolaznu priču koja s druge strane stvara kontraproduktivnu obamrlost. Nacija koja je počinila neuporediv zločin dugo ostaje obeležena i izolovana.

Na prvi pogled nasilje, obeleženo u komemoracijama, opominje i ulazi u pamćenje narednih pokolenja kao deo kolektivnog identiteta. Međutim, emotivno isticanje neuporedivog zla onemogućava onima izvan izabrane žrtvene grupe da se predstave kao žrtve (npr. nejevrejima u sklopu fašizma, nemuslimanima u Federaciji BiH ili nehrvatima u Hrvatskoj u poslednjem ratu). Važno je pomenuti da provalija između nas i konkretnog događaja iz prošlosti, koji se obeležava holokaustom, ne sme biti zatvorena zbog poistovećivanja samo jedne grupe sa žrtvom. Premda su zločini počinjeni u ime biologije, jer su ljudi ubijani samo zato što su pripadali drugoj naciji, žrtveni prostor ne sme monopolisati nacija koja je najviše stradala.

Već je pomenuto da je upravo monopol ono što je sumnjivo u duhu viktimizacije, jer ne doprinosi miru nastojanje svake grupe da za sebe obezbedi monopol na patnju i time legitimiše obeštećenje. To je razorna strana moralizma pamćenja. Takva zaštita putem kolektivnog pamćenja stvara automatsku moralnu nadmoć designiranih članova i žrtvenih grupa. Svaka komemoracija u izvesnoj meri obnavlja nasilje izvornog događaja. Stalno podsećanje na odnos dželata i žrtve, nas i njih, sprečava stvaranje racionalnog odnosa između pamćenja i zaborava. Napetost između ove dve vrste odnosa prema prošlosti dodatno se politički iracionalizuje. Zato strašnoj prošlosti treba uzeti nedodirljivi sakralni status i pomeriti je iz pozicije događaja koji pruža kruti identitet žrtvi. Ali kako prevazići obrasce dželata i žrtvi, a pri tome ne brisati zločin iz sećanja? To je utoliko potrebnije jer je religijski oprost u sekularizovanoj kulturi sećanja anahronizam.

Slavna, antikvarna i kritička istorija

Jedan svetovni odgovor ponudio je Niče krajem prošlog veka u radu “O koristi i šteti istorije za život”. Nemački filozof pošao je od toga da se možemo osećati srećnim tek u zaboravu, tj. tek kada se izmestimo van istorije, zato što nas istorija steže propisivanjem onoga šta smo bili i šta treba da ostanemo. Životinje žive u sadašnjici i nemaju melanholije zato što nisu opterećene prošlošću. Ljudi, pak, saznavaju realnost samo u prošlom vemenu. Sadašnji momenat razlikuje se od prošlosti. Sećanje nije negacija zaborava, već oblik zaborava. Najkonkretnija sadašnjost kao struktura za nas je nepoznata, ne možemo je zadržati u pamćenju niti rekonstruisati maštom (Kundera). Umiremo, a da ne znamo šta smo živeli. Ova nemogućnost da se živi u sadašnjici, ( koja uvek izmiče), već uvek u prošlosti, jeste izvor ljudske nesreće, opominje Niče. Zato je pravi ključ življenja, po njemu, onaj između prošlosti i zaborava. Drugim rečima, moramo se sećati da bi znali ko smo, a moramo zaboravljati da bi postali ono što možemo postati. Štetnost istorijskog pamćenja je u tome što se vraća prošlosti pa ograničava mogućnosti sadašnjice.

Ničeova kritika pamćenja ide čak dotle da izjednačava istrajavanje na istorijskom identitetu sa smrću. Vraćajući se prošlosti, vraćamo se identitetima mrtvih. Upravo to ubija sadašnjicu, pa je zato nemoguće živeti bez zaborava. Ljudi i kulture mogu biti zdravi jedino ukoliko raspolažu istom merom smisla za istorijsko i neistorijsko. Zato treba oprezno naći tačku na kojoj prošlost mora biti zaboravljena, tj. apsorbovana i izmenjena u meri da nas ne sputava, ali da nas ipak opominje. Osnovna poruka jeste da treba zaboraviti istoriju da ne bi zaboravili sebe. Sam pokušaj, nastavlja Niče, da se živi neistorijski čak i za momenat je delikatan i opasan. Zaboraviti mnogo, znači lišiti se identiteta, ali i odveć istorije vodi istome ishodu. Tako, odveć slavna istorija, manje ili više mitizirana, rađa brojne sukobe koji se vode u ime časne prošlosti (npr. sukobi oko Hristovog groba, Južnog Tirola, Kosova ili imena Makedonije). Istini za volju u određenoj meri je slavna prošlost nužna, kao osnova prirodnog ponosa zbog pripadništva određenoj grupi (naciji, državi). Međutim, druge je vrste konfliktna slavna prošlost, koja se najčešće iskazuje kao oslobodilačka moralno nadmoćna kategorija i koja izaziva neprogresivne sukobe. Pri tome treba razdvajati narodnooslobodilačku od nacionalnooslobodilačke slavne prošlosti i svaku konkretnoistorijski ocenjivati.

Daleko bi nas odvelo nabrajanje upotrebe slavne prošlosti u etničkim sukobima. Da ne bi otišli u jednostranost, treba dodati da upotreba slavne prošlosti kod otpora malih naroda velikim imperijama nije bila neprogresivna. Ipak se slavni oslobodilački nacionalni mitovi (o domovinskom ratu u Hrvatskoj ili o albanskom oslobođenju Kosova) lako iracionalizuju, tj. “održavajući temperaturu pamćenju”, pravdaju zločine vlastitog naroda i traže retorziju. Masovnu proizvodnju novih oslobodilačkih tradicija prati masovno dizanje javnih spomenika i rušenje starih. Minulo sećanje na slavnu antifašističku istoriju zamenjuje drugo, ne manje ponosno novo nacionalno sećanje. Slavna istorija postupno prelazi u antikvarnu. Opasnostima slavne i antikvarne istorije, Niče suprotstavlja koristi kritičke istorije. Potpuno poricanje prošlosti jeste opasno, jer vodi poricanju odgovornosti. Ali zato treba rušiti slavne i antikvarne nacionalne vizije prošlosti. Premda Ničeovo upozorenje o šteti od prekomerne i monumentalne istorije i potreba za produktivnim zaboravom nisu u istoriografiji ostali nezapaženi, kod nas može delovati čudno. Ali, samo na prvi pogled. Ako je, naime, tačno da se samo u pustinji zna šta je voda, onda Ničeova upozorenja upravo danas na Balkanu pokazuju duboku smislenost.

Doduše i pre Ničea je Gete opominjao da istinske liberalnosti nema bez priznavanja. Treba li uopšte pominjati da ni prosvećene kulture sećanja nema bez priznavanja. Što to nije prioritet etnocentrične kulture sećanja, najmanje treba da nas buni. Jer glavni elementi etnocentrizma su: asimetrična procena, teleološki kontinuitet i centralizovana perspektiva. Nije bez krupnog povoda J.Risen upozorio da asimetričnu procenu treba zameniti sa normativnom jednakošću, teleološki kontinuitet sa vizijom razvoja koja ističe kontingentnost i diskontinuitet, a centralizovanu perspektivu sa višeperspektivnošću i policentričnim pristupom istorijskom iskustvu. Decentralizovana prošlost može bitno olakšati put ka univerzalnoj istoriji, koja polazi od jedinstva ljudske vrste. Rečju, treba raditi na novoj kulturi priznavanja za 21.vek jer globalizacija traži redefinisanje etnocentrički shvaćenih razlika između naroda i kultura. Na sličan način je i Hobsbom uočio da brojne istorije nacija i nacionalizama ne mogu nikada biti istinski nacionalističke, jer “nacionalizam traži odveć poverenja u nešto što očigledno nije tako”. Sve u svemu, mnogo toga upućuje na zaključak da je nužna kritička istorija da bi se ublažio konfliktni potencijal prošlosti, a da su monumentalizacija ili antikvizacija prošlosti neproduktivni obrasci pamćenja.

Žrtva i sećanje

Treba se još malo zadržati na načelu da kritička istorija podrazumeva zaborav monumentalnosti vlastite grupe. Njoj nasuprot, etnocentrična prošlost neguje logiku velikih priča, kod kojih je neuravnoteženo samoviđenje i viđenje Drugog kao različitog. Asimetričnost procene ogleda se u pripisivanju pozitivnih crta ili normalnosti svojoj grupi, a negativnih i nenormalnih drugoj grupi. Dalje, kod etnocentrične kulture sećanja neuravnotežen je odnos dobra i zla: dobro smo Mi (moja nacija, moja država, naša ideologija), zlo je Drugi (tuđa nacija, država ili ideologija). Svaki segment poželjnog (nacionalni, kapitalistički, pluralistički) emotivno se pravda samoviktimizacijom, tj. isticanjem neuporedivosti žrtve vlastite grupe. Kod toga je vera u apsolutnu moralnu nadmoć nacionalne države osnovno žarište moralnog jedinstva nacionalnooslobodilačke prošlosti. Polazi se manje ili više izričito od zajednice porekla, tj.bioloških, krvnih ili bratskih odnosa između sunarodnika, što je jasan pokazatelj organskog mišljenja. Da bi se prevazišli ovi stereotipi, paradoksalno rečeno, društva moraju stvoriti kriterije za budućnost “zaboravljajući sebe”, postajući neko drugi. Ovakvo korišćenje istorije stvara “nove korene”, koji su manje eksplozivni i konfliktni. Upravo stoga da bi sprečili da nas prošlost ne zarobi, treba u etnocentričnim homogenim i monumentalizovanim sadržajima prošlosti tražiti heterogenost.

Naravno da to nije lako jer je samoviktimizacija kao osa etnocentrične prošlosti višestruko upotrebljiva. Da bi nedoživljena prošlost postala aktivna mobilizacijska poluga, potrebno je uverljivo dočarati vezu između prošlosti i sadašnjosti i razbuditi maštu pre svega jačanjem uverenja o stalnoj ugroženosti vlastite grupe. U Srbiji je krajem 20.veka D.Ćosić ponudio najuticajniju sliku poželjne srpske prošlosti uokvirenu martirološkom kulturom sećanja.Kod svake poželjne prošlosti sećanje se lako centrira oko žrtve i emocionalizuje, pa se zato treba ukratko osvrnuti na ovaj pojam. Žrtva je oštećeni koji pretenduje na nadoknadu štete u različitim oblicima. Najdrastičniji oblik nadoknade je pretvaranje žrtve u dželata. Nakon Drugog svetskog rata ubrzava se desakralizacije pojma žrtve. Žrtve položene u odbranu konfesije zamenile su antifašističke žrtve, da bi se nakon Hladnog rata u središte prodrla politizacija nacionalne žrtve. Sa žrtvom je najčešće skopčana metafora krvi i skoro samorazumljivi dug u krvi. Globalizacija s jedne strane nameće potrebu da se u moralizatorskom i izvinjavajućem tonu nacionalne žrtve i dželati mire. U sloganu “Svi su bili žrtve” vidljiva je univerzalizacija pojma. S druge strane, EU smišljeno snabdeva manjine statusom žrtve da bi smirila trusne prostore. Javljaju se aktivne boračke i pasivne žrtve nedužnog stanovništva. Upadljiva je inflacije i pometnja oko pojma: ima žrtvi za nešto, zatim žrtvi od nečega, a vidljiva je i hijerarhizacija žrtvi (klasne, nacionalne, fašističke, komunističke, terorističke i sl.). Neretko žrtva prerasta u ključni službeni pojam: Austrija je krajem 1940-ih pokušavala da se svrsta u tabor pobednika prikazujući sebe kao prvu Hitlerovu žrtvu, u Srbiji krajem 1980-ih, a još više u Hrvatskoj 1990-ih širi se teza da su obe nacije žrtve Jugoslavije.

Pada u oči da na status žrtve pretenduju svi: dželati, saučesnici i posmatrači, kvislinzi, šovinisti, izbeglice, disidenti. Ova pozicija oslobađa od stida i krivice. Žrtva je univerzalni kod prerade prošlosti, mehanizam za redukciju haosa rata i rekonstrukciju društvenih sukoba. Dolazi do haosa raznovrsnih pretenzija na odštetu i sukoba unutar reda društveno priznatih žrtava, tj. “zaslužnih”, zatim do osporavanja statusa žrtve novopridošlim konvertitima od strane starih boraca, do nadmetanja u veštini sticanja statusa žrtve, mimikrije, itd. Žrtve lako prodiru u središte pamćenja, pa emocionalizuju i politizuju sećanje.

Lako je pojmljivo da se žrtva brzo emocionalizuje, jer je uvek nedužna (četnici, kvislinzi, preduzetnici i emigracija su nove srpske žrtve), a odgovornost za patnju je na Drugome (drugoj naciji ili “antinacionalnim” komunistima). Istoriografija treba da se čuva i od klišea “trpljen – spasen”, jer je prošlost složenija od martiroloških šablona. Uopšte je kritička istoriografija produktivna u meri u kojoj nas suočava sa diskontinuitetima i unutrašnjim paradoksima, koji su brana mitovima slavne istorije i dogmama antikvarne istorije. Nažalost, ove dve zadnje verzije istorije kod nas su danas u ekspanziji, što se najegzaktnije može pokazati analizom dela koja su u minulih petnaestak godina na Zapadnom Balkanu ponela službena priznanja. Oktroisano je eksplozivno revanšističko pamćenje, a učinak nagrađenih “istorijskih” dela bio je skriven, ali razoran. Preduzimači istorije i propagandisti Draškovićevog “Noža”, Blajburga i neosvećenih Kosovskih mitova bili su saučesnici revanšizma.

Kako izmeniti pomenutu kulturu sećanja? O tome nekoliko narednih napomena. Najpre, umesto glačanja jedinstva nacionalne zajednice sećanja i oktroisanja nultog časa, tj. izvornog i autentičnog početka, treba u kritičkoistorijskom smislu tragati za prekretničkim zbivanjima i procesima iz prošlosti koji su ranije podsticali nekonfliktna suočavanja sa drugima. Ne mora to biti, premda nije na odmet, novo kritičko čitanje, lišeno glorifikacije, ali i satanizacije, raznih neetnocentričnih struja unutar balkanskog prostora od Štrosmajera do Tucovića, prosvećenih liberala i marksista.

Istini za volju, aktuelna zalaganja za istinu i izmirenja neuspešno će tragati za jedinstvom tamo gde postoje duboki raskoli i uzalud će tražiti zajedničko tamo gde su razlike krvlju omeđene. Otuda i nedoumica, da li je uvek radikalno suočavanje sa zločinima celishodno, a pogotovo da li su korisne neke njegove beskompromisne fundamentalističke verzije? Naime, prigovor da oživljavanje vrućeg sećanja pre obnavlja revanšizam nego što trajno suzbija nasilje, nije potpuno neosnovan. Praksa izmirenja, koja počiva na imperativu nalaženja nepobitne i zajedničke istine, lišena je produktivnog zaborava. Nije to uvek kritička istorija, već katkad i sve dublje uranjanje u prošlost, održavanje prošlosti u životu i stvaranje vizije budućnosti prema kriterijama retorzije iz prošlosti. “Nema suživota dok se krivci jasno ne suoče sa žrtvama”, jeste načelo koje je samo na prvi pogled prihvatljivo. Njegova hazardnost je u tome što obnavlja ciklus i ritam prošlosti. Teško je, naime, verovati da kruto razdvajanje dželata od žrtvi neće i u budućnosti izazvati pobunu žrtvi protiv tereta prošlosti, jednako kao što su fiktivne i realne žrtve socijalizma (nacionalisti) bili njegovi grobari. Svi dobro znamo da je na Balkanu stradanje uvek bilo provereni politički kapital za budućnost. Žrtve su se lako pretvarale u dželate pripomognute bivšim lakejima. Ovu neugasivu dijalektiku balkanske političke kulture trebalo bi neutralisati iznalaženjem novih obrazaca za budućnost izvan krute samoviktimizacije koja rađa odmazdu. Ali kako?

Kritički i sračunati zaborav

Prvi zadatak kritičke istorije nije brisanje vlastite prošlosti, nego kritički zaborav njene lažne slave. Međutim, pošto je kritička istorija politički neupotrebljiva, to treba računati sa novim domino efektom otpora ovom “nepatriotskom” zahtevu. Ne manje je izgledno brzo sazrevanje svesti o potrebi kritičke saosećajnosti i sposobnosti da se zbog promena kod drugih i sami menjamo. Treba kritički odgovarati na reagovanje drugih, na spremnost drugih na promenu i toleranciju. Subjekti i ustanove organizovanog pamćenja moraju se menjati i razumevati ne samo nas, nego i druge u različitim novim perspektivama. Klasično uranjanje u prošlost, ritualna izmirenja i sudovi, samo pripremaju novi konfliktni potencijal. Međutim, zaboravljati ne možemo zasebno, već samo zajedno. Samo ukoliko svi zaboravljamo, postajemo svi zajedno drugačiji. Dakle, na Balkanu se moraju menjati ne samo zatočenici istorije nego i mirotvorci: “patriote” jednako kao i komisije za izmirenje.

Mukotrpno uzajamno prilagođavanje u atmosferi žive prošlosti i vrućeg sećanja traži kritičnost i prema klasičnim pojmovima “dželati” i ”žrtve”, jer ove ortodoksne kategorije jesu nove verzije podele na prijatelja i neprijatelja. One jačaju opozitne Mi-grupe, odnose napetosti i beskrajnog revanšizma. Zato nova kultura sećanja treba da ove osećajne kategorije postupno potiskuje u procesu kritičkog uzajamnog prilagođavanja. Uslov je poznat – priznavanje drugog kao ravnopravnog. Poštovanje drugog, pa i dojučerašnjeg neprijatelja, i razumevanje uslova njegovog drugačijeg sećanja, znači i prevazilaženje krute polarizacije “krivi – nedužni” stavom da smo svi krivi.

Utoliko nema nikakve sumnje da se ne može dospeti do tolerancije bez ravnopravnosti prošlosti? Monumentalizacija prošlosti tome ne doprinosi, jer je slava neuporediva, a svako poređenje je trivijalizuje. Ostaje drugi, suprotni način. Kako je već pomenuto, treba u osnovne priče o vlastitoj grupi integrisati i senke prošlosti. Tek kada samoviđenje postane ambivalentno, ljudi se mogu uzajamno priznavati. Dakle, valja isticati dijalektičke napetosti i diskontinuiteta u istorijskom iskustvu, namesto sudbinskih monumentalnih i žrtvenih vertikala. Tek kada se načini napor ove vrste, može prošlost izgubiti fatalistički karakter, istorija postati otvorenija za alternative, a vidici budućnosti i miroljubivije tumačenje prošlosti i budućnosti mogu biti izgledniji. Drugim rečima, alternativa etnocentričnoj dogmi je neuniformna, policentrična i višeperspektivna istorija (Rüsen 2004,126). Kao što Nemci pored Getea ne zaboravljaju Aušvic, tako i Srbi uz oslobodilačke ratove treba da pamte i Srebrenicu, a Hrvati da ne razdvajaju “Oluju” od Jasenovca.

To, međutim, nipošto ne znači da kritički odnos prema prošlosti danas manje podrazumeva traganje za istinom i preko toga za izmirenjem različitih Mi-grupa. Ali bi pre toga trebalo raditi na priznavanju i uspostavljanju odnosa poštovanja prema svima koji stoje izvan naše grupe. Uzajamno kritičko prilagođavanje premisa je nove kulture sećanja. Njen postulat nije “demokratska nacionalna država”, niti su njeni subjekti “demokratski nacionalisti”, već bi to trebala da bude demokratski pluralizovana mreža koja počiva na međusobnom uvažavanju – upozorava američki politikolog V.Konoli. Odnos prema prošlosti tu je vrlo važan. Pluralizacija pamćenja znači rušenje monopola pamćenja kao najvažnijeg oslonca kulturnog opštenja i autoritarnih centara koji oktroišu dekretirane prošlosti. Tek kada se suzbije uticaj romantičarske istoriografije i raznovrsnih trgovaca istorijom, koji nas “štite” od “kobnog” zaborava neprijatelja iz prošlosti, oslobodićemo prostor za slobodno traganje u budućnosti.

Uprkos inflaciji prošlosti, na Balkanu je poljuljan autoritet profesionalnog istoričara kao nepristrasnog tragača za istinom, koji se rankeovski ponosi ustanovljavanjem prosto onoga “kako se odista zbilo”. Čim se ustoliči imperativ vrućeg pamćenja, koje mobiliše osećanja, potiskuje se autoritet hladnog pamćenja koje zbližava. I samo podsećanje na posledice vrućeg pamćenja može obeshrabriti novu tolerantnost. Dakle, nije cilj vrela definitivna istina, na čijem temelju će nići novo bratsko izmirenje, već tolerantnost prema mreži alternativnih verzija prošlosti koje će vreme ohladiti. Istina o ratu na Balkanu nikada neće biti izglačana do sveopšte saglasnosti, pa integraciju prostora treba tražiti u hladnijim i tolerantnijim znanjima o prošlosti. U vremenima tenzija i straha, zajednice sećanja obnavljaju hazardnu homogenost, pa zato i tvrdu pretenziju ka istini kao osnovi izmirenja treba kritički razmotriti. Doduše, neka zbivanja nemoguće je izbrisati iz pamćenja, pa ih ne treba ni zaboravljati. Kada je u pitanju izmirenje, nije reč o izmeni odnosa između pamćenja i zaborava, nego između pamćenja i nepamćenja. Ono što se ne može zaboraviti, ne treba po svaku cenu pamtiti. Nakon izmirenja istorija može da se ponovo presabere. Stvarati istoriju znači opisivati prošlost sa stanovišta budućnosti. Ko određuje prošlost, određuje i budućnost. Slično selektivnom pamćenju, i sračunati selektivni zaborav sadržaja prošlosti jeste funkcionalan. Zaborav služi jasnim interesima ili latentnim potrebama. Postoji selektivno pamćenje i totalni zaborav. Nakon Drugog svetskog rata s obe strane gvozdene zavese izmenjeno je službeno, ali i kolektivno pamćenje: uveden je novi hladnoratovski poredak sećanja (novi kalendar praznika, nova mesta sećanja), saobražen novom neprijatelju i kombinovan sa dalekosežnom preradom prošlosti. Ove procese pratila je istorijska ignorancija i kulturna amnezija. Slično se zbilo i nakon 1989. Često se kaže da istoriju pišu pobednici. Isto se tako može reći i da istoriju zaboravljaju pobednici. Ovi mogu da dozvole sebi da zaborave, dok gubitnici nikako ne mogu da prihvate ono što se dogodilo, osuđeni su da razmišljaju o tome, pa to ponovo proživljavaju i pitaju se da li se sve moglo i drugačije odigrati. Da bi se razumelo kako funkcioniše društveno pamćenje, vredi istražiti društvenu organizaciju zaboravljanja, pravila isključivanja, suzbijanja ili gušenja, i pitati se stalno ko se trudi da nešto zaboravi, i zbog čega to čini. Amnezija je povezana sa amnestijom, tj. sa planskim zaboravljanjem ili zvaničnim brisanjem sećanja na sukobe u interesu društvenog mira. Još u antici damnatio memoriae bilo je svesno, najčešće politički motivisano brisanje sećanja na ličnosti ili zbivanja. Sreće se još u rimskom pravu kao memoria damnata ili ubijanje umrlog cara: uništavaju se careve slike u javnom i privatnom prostoru, prećutkuje se njegovo ime i briše sa epitafa. Sledi i zabrana grobnih počasti, javnog žaljenja, brišu se rođendani i godišnjice umrlog. Iskustva sa fašizmom i socijalizmom nisu u tom pogledu manje karakteristična. Kod proučavanja prevladavanja prošlosti treba poći od najrazvijenog primera institucionalnog zaboravljanja, na isti način na koji je Marks proučavao istoriju idući unazad. Polazište mu je bio razvijeni kapitalizam. Ako se ima na umu Marksovo načelo da je anatomija čoveka ključ za anatomiju majmuna, onda je neobično brutalna i neskrivena eksplozija prošlosti kod nas krajem 20. veka koristan razvijeni obrazac za proučavanje zloupotreba istorije u prošlosti. Neće se preterati ako se kaže da savremena srpska i hrvatska istoriografija mogu biti prva lekcija kursa o aktivnoj upotrebi prošlosti u kratkom 20.veku.

Trauma i prošlost

Verovatno je trauma najbolnije sećanje.Trauma je razaranje smisla istorijskog iskustva i istorijske svesti, nešto što se ne da objasniti postojećim iskustvom niti sistemom tumačenja. Nemačka trauma je Holokaust, hrvatska je Jasenovac, a srpska je Srebrenica. U nemačkoj misli trauma vlastitog zločina najviše je promišljena zahvaljujući (1)razvijenoj tradiciji filozofije istorije i istoriografije, (2) nepotisnutim besprimernim iskustvom genocida. Tek kada se besprimerno zločinačko iskustvo promisli (a ne osmisli), stvara se produktivna i promišljena trauma. Nemačko suočavanje sa prošlošću nametnuto je vojnim porazom, jer su Nemci i spolja prisiljavani da se suoče sa nacizmom. Važno je uočiti da tek kada istorijsko mišljenje otvori traumatski segment iskustva i suoči se sa njim, trauma postaje konstruktivna jer uključuje prošlost u budućnost. “Nikada više” postaje imperativ sećanja, a ne puka pouka prošlosti. Lako je pojmljivo da se trauma ne može uključivati u budućnost preko monumentalne prošlosti, u kojoj je osvojeno uvek i oslobođeno, i gde su vlastita nedela bila nužna odmazda. Npr. Holokaust spomenik žrtvama nacizma u centru Berlina je paradigma prošlosti u službi budućnosti, a ne monumentalizacija nemačke sramote. Uopšte je evropska istorija više osmišljavana, ali i promišljana od vanevropske. Kako izgleda, ratovi su u Evropi bili i traume, za razliku od SAD, gde su ratovi uvek odbrana demokratije.

Svaka trauma je kriza istorijske svesti. Od Hegela je poznato da nema istorijske svesti bez prethodnih kriza. Kriza je iznenađenje, iskustvo kontingentnosti vremena koje se ne može uklopiti u postojeći sklop tumačenja. Kontingentnost je nenameravana posledica aktivnosti, narušavanje kontinuiteta, ali i izazov istorijskoj svesti. Istorijska svest je duhovni odgovor na iskustvo kontingentnosti. Uostalom, sveukupna istorija je odgovor na krizu koju treba svladati tumačenjem. Istorijske priče sređuju u poredak izmenjene istorijske situacije i osmišljavaju kontingentnost. Trauma nije obična, nego katastrofična kriza koja razbija okvir istorijskog osmišljavanja i sprečava njeno obnavljanje na istovetan način. Zato su nove paradigme u istoriji uvek i nova tumačenja kriza. Npr. ujedinjenje Nemačke 1990. nova paradigma ne tumači kao ponovno ujedinjenje, nego kao prvu fazu ujedinjene Evrope. S jedne strane, nove nacionalne paradigme sećanja nastoje da osmisle besprimerne masovne zločine koji su crna rupa smisla. Naime, svaki novi genocid iznova razbija dosadašnje osmišljavanje prošlosti, tj. razara kulturne mogućnosti da ubijanje uklopi u istorijski poredak vremena. Svaki govor o genocidu jeste za nacionalne oslobodioce upad u slavnu prošlost, “granično iskustvo” istorije, koje se ne može uključiti u svetlu nacionalnu prošlost.

S druge strane, i stradanje vlastitog naroda u genocidu jeste traumatsko sećanje, ali druge vrste. Ono se takođe teško uklapa u poredak pamćenja koji se da kontrolisati. Misaono ponavljanje traumatske situacije (jevrejsko podsećanje na genocidni antisemitizam) doživljava se skoro halucinantno. Skoro kao da prošlost nije prošla. Mnoga nova opažanja obrađuju se u odnosu na sveprisutnu traumu. Ali, i traumatska sećanja imaju socijalni karakter i menjaju se. Kosovo je odavno tradicionalizovana aktivna trauma srpskog naroda, Blajburg i Vukovar su to tek odskora kod Hrvata, kao i Srebrenica kod Bošnjaka. Od novih uslova zavisi način negovanja traume vlastite grupe.

Suprotnost ovoj aktivnosti je negativno sećanje. Reč je o obrascu stvaranja društvenog pamćenja, koji se sporo i uz mnogo otpora probija, jer polazi od toga da sećanja samo tada mogu delovati humanistički i demokratski ako uključuju i sećanja na istoriju bespravlja i zločina za koju smo i mi sami odgovorni ili bar saučesnici. Uprkos očigledne provale pamćenja i njegovog pojačanog istraživanja, može se reći da danas na Balkanu nedostaje ne samo moralna, nego i kontinuirana istorijskodidaktička, pedagoška, medijskoteorijska, muzeološka i estetska debata kao osnova stvaranja negativnog sećanja.

Možda je to nerealno očekivati u atmosferi gde prevladava svest o neuporedivoj žrtvi vlastite nacije. Naravno da i perspektiva žrtve, kao i ona kod dželata, iskrivljava prošlost. R.Koselek je s razlogom uočio da je nemoguće iz autobiografskog iskustva trpljenja stvoriti racionalno kolektivno sećanje: ”U telu sagorelo iskustvo apsurdnog besmisla ne može se kao primarno iskustvo preneti u pamćenje drugih, niti u sećanje onih koji nisu pogođeni. Sa ovom negativnom porukom mi moramo savremenike ili potomke izokola podučavati”. Drugim rečima, u sećanje se mora uneti svest o samom zločinstvu i nedelima, a ne da se sećamo jedino žrtava kao takvih. Prava opasnost nije zaborav, nego osamostaljenje melanholično obojenih konstrukcija sećanja.

Kako se tome odupreti, tj. kako traumu pretvoriti u korisnu opomenu? Treba najpre videti kako se grupna trauma neutralizuje. O tome nekoliko narednih napomena.

Traumi se najpre određuje mesto u lancu zbivanja. U osmišljenom nizu već postoji smisao, pa trauma kao karika u lancu gubi vlastitu moć da razbije smisao. U novoj hrvatskoj istoriji Jasenovac se tumači kao zločin hrvatskih izdajnika, ustaškog “taloga”, pa se na taj eliminiše iz postojane strukture, tj. legitimne hrvatske težnje za etnički čistom državom. Čim se trauma osmisli i stekne istorijsko mesto u lancu dešavanja, odmah gubi traumatski karakter. Detraumatizacija je posvakodnevljavanje zločina koje ide do trivijalizacije. Uopštavajući nemačko suočavanje sa prošlošću Jern Risen je naveo nekoliko strategija smišljene detraumatizacije koje se mogu raspoznati i u drugim sredinama.

1. Anonimizacija: umesto konkretnog opisa ubijanja i imenovanja dželata i odgovornih govori se o “zloj sudbini”, “silama mraka” i “demonima” u manje ili više sređenom svetu.

2. Kategorizacija: trauma se objašnjava apstraktnim terminima (kao tragedija, deo istorijskog toka, posledica rata), pa se na taj način lakše integriše u već osmišljeni tok vremena i lišava neshvatljivosti (koja razara smisao).

3. Normalizacija: dodaje se da su se zločini uvek dešavali, da je ljudska priroda svuda ista, da je “zlo” neiskorenjivo iz ljudske prirode – čime se takođe destruktivni karakter traumatskog događaja razvodnjava. Ekstremna verzija je tvrdnja da su svi podjednako žrtve i da su sve žrtve u raju.

4. Moralizacija: destruktivna snaga traume se civilizuje. Traumatski događaj pretvara se u slučaj koji nikada više ne sme da se desi. Trauma stiče moralnu misiju kao opomena.

5. Estetiziranje: zločin se pretvara u sliku ili film i postaje roba. Sličan oblik je i muzealizacija, kada se mesta zločina pretvaraju u lekciju iz istorije.

6. Teleologizacija: traumatska prošlost miri se sa sadašnjicom na taj način što se snabdeva svrhom. Naime, pretvara se u lekciju iz koje se izvukla pouka. Ostaje uteha, izvukli smo pouku, pa je svrha traume već time ostvarena.

Već iz rečenog da se primetiti da se i kod nas traumatskom iskustvu na razne načine izvlači žaoka besmisla: Jasenovac je eksces, a Srebrenica preterana odmazda. Kod politike sa prošlošću vidljivi su mehanizmi rasterećenja od traume slični onima u psihoanalizi. Zločinci potiskuju vlastitu odgovornost, eksteritorijalizuju je i prebacuju na druge. Međutim, i istoričari koristi strategije detraumatizacije: Tuđman je smanjivao broj žrtava Jasenovca 1990-ih, a srpski revizionisti govore o Srebrenici kao ratnom zločinu, a ne kao o genocidu. Isključiviji čak govore o oslobođenju Srebrenice. Nacionalna istoriografija je u stvari praksa smišljenog kulturnog detraumatizovanja. Zločini se minimalizuju, da se ne bi poremetio proces monumentalizacije etnocentrične prošlosti.

Kako se, posle svega što je rečeno, odupreti detraumatizaciji koja osmišljava neshvatljive zločine, relativiše ih, trivijalizuje i lagano prepušta zaboravu ? Da li se samo na mitski način Aušvic, Jasenovac i Srebrenica mogu sačuvati od istoriziranja koje ih lišava traumatskog karaktera? Svakako ne, jer u mitskom iracionalnom kontekstu trauma traje i održava se u izdvojenom prostoru značenja i lišena egzaktnog razjašnjenja. Drugim rečima, izdvaja se iz vlastitog autentičnog sklopa (Holokaust se razdvaja od nemačkog kapitalizma, nacionalizma i eksploatacije logorske radne snage). Ne manje aktivno mitovi o večnom stradanju Jevreja i Srba potiskuju realni strukturni sklop zločina. Tome nasuprot, treba bez okolišenja reći da je holokaust integralni deo nemačkog nacionalnog kapitalizma, Jasenovac fašistički vrhunac hrvatskog separatističkog šovinizma, a Srebrenica genocidni vrh ledenog brega srpskog asimilacijskog šovinizma. Dakle, trauma nije neshvatljivi upad iracionalnog, niti eksces, već ekstremni izraz dubljeg strukturnog toka. Na sličan način i Risen tvrdi da je apsurdni neobjašnjivi besmisleni zločin, ustvari konstitutivni deo istorijskog smisla. Rasistička SS pedanterija je deo računice nemačkog krupnog kapitala, Srebrenica je segment četničkog velikosrpstva, a ustaštvo produžetak pravaškog šovinizma. Naravno da nije nimalo lako priznati da zločin nije eksces, nego struktura? Ali od ovog zadatka, uprkos otporima, ne treba odustati. Treba se truditi da se razume i tuđa slika prošlosti? To nije lako, ali je moguće upornim prosvećivanjem, a ne golom kontrapropagandom. Promena odnosa između bivših neprijatelja ne završava se za pregovaračkim stolom niti javnim izvinjenjenjem. To je dug proces izmene kulture sećanja i postepenog uzajamnog uvažavanja. Prihvatanje tuđeg identiteta znači prihvatanje autentičnosti tuđe slike o sebi. S obzirom da je važna crta zapadnobalkanskih nacionalizama njihova reaktivna priroda (uzajamno se pojačavaju i hrane), to je i njihova monumentalizacija takođe rezultat uzajamnog pojačavanja i skopčana je sa reaktivnom martirologijom i planskom traumatizacijom (Blajburg contra Jasenovac, Kravice contra Srebrenica i sl.). Upadljiva je simetrija kod pravdanja odmazde: etničko čišćenje u “Oluji” je rezultat prethodnog etničkog čišćenja SAO Krajine. Zaboravljaju se diskontinuiteti: prestonički gradovi Sarajevo i Zagreb su očišćeni od Srba, ali Beograd nije od nesrba. Ne ulazeći u brojne realne nesimetrije na svim stranama, ovde treba samo reći sledeće. Da bi se spirala uzajamnog pojačavanja isključivosti bar donekle ublažila, trebalo bi doslednije promišljati kulturu priznavanja. Koliko god da je iluzorno verovati da bi u bližoj budućnosti politički korisnu etnocentričnu traumu vlastite žrtve mogla uzdrmati samokritična trauma vlastitog zločina, to ipak nije razlog da kritička kultura sećanja odustane od ovog načela. Uostalom, neko bi morao da počne, možda bi čak prva uzvratna reakcija druge strane bila zlurada i trijumfalistička, iako ne bi trebalo isključiti ni sličnu samokritičku reakciju ?

Lako je pojmljivo da o stupnju nacionalizma prilično pouzdano svedoči odnos prema zločinima vlastite nacije. Što je manje samokritike to je nacionalizam normalniji. O zločinima vlastite nacije govori se na različit način, a svaka retorika svedoči o različito doziranom etnocentrizmu: zločin u ratu (u svakom ratu se ubija), ratni zločin (zločin koji treba kazniti, ali i razumeti nekažnjivim kontekstom rata), zločin kao nacionalna sramota (žrtva je pre svega moja nacija jer je osramoćena), zločin kao šira krivica sunarodnika (odgovorni su svi koji su normalizovali nacionalizam), zločin kao trajno negovana nacionalna trauma (ne može se podvući crta ispod neizbrisivog zločina vlastite grupe).

Odmah pada u oči da je od svih verzija najmanje prisutna zadnja. Naime, umesto isticanja nacionalne odgovornosti i negovanja nacionalne traume, danas je na Balkanu hegemona ideologija koja detraumatizuje zločine vlastite nacije. Detraumatizacija je posvakodnevljavanje zločina koje seže do trivijalizacije. Da li se u Srebrenici desio ratni zločin, genocid ili je reč o oslobođenju Srebrenice, kao na majskom skupu 2005. na beogradskom Pravnom fakultetu? Da li je Srebrenica sramota ili krivica nacije, ili je samorazumljiva nužna odmazda? U sva tri slučaja genocid se detraumatizuje, tj. osmišljava i objašnjava tako što se uklapa kao karika u kontinuitet etnocentrične naracije. Pri tome ne treba zaboraviti da podsećanje na Srebrenicu kao medijski znamen odlučne osvete nacije, koristi da se jasnije iskaže nacionalno MI. Upravo zbog zgražavajućeg učinka, metafora srpskih navijača u BiH “Nož, žica, Srebrenica” daleko jasnije iskazuje rešenost, odlučnost i “patriotizam”, od manje određenih političkih apela na jedinstvo nacije.

Mnogi sporovi ističu upravo iz neslaganja oko toga da li je genocid neobjašnjivi eksces, upad iracionalnog, neshvatljivi diskontinuitet ili, pak, ima svoje zakone? Adorno je branio prvo gledište tvrdeći da se posle Aušvica ne može pisati poezija. Ako je neshvatljiv, da li se genocid uopšte može promišljati? Ima mišljenja da se genocid, koji razara smisao, može izraziti samo ćutanjem koje jedino izražava nemerljivost trpljenja i preneraženost motivima ubijanja. Međutim, ćutanje vodi nužno zaboravu. Osim toga, lakše je prećutati slučaj nego strukture. Najteže je priznati da su, premda besmisleni, zločini deo trajnijih etnocentričnih struktura, a ne ekscesi. Po sebi se razume da strukture ne mogu biti odgovorne, nego samo oni koji ih smišljeno aktiviraju.

Za razliku od rečenog, u etnocentričnoj kulturi sećanja zločini se projektuju u ekscese i svaljuju na kriminalce. Time se planski trivijalizuju. Kako se suprotstaviti obezličenju genocidnih zločina, tj. njihovom pretvaranju u obični ratni zločin? Protiv relativizacije zločina treba se boriti šokantno ogoljenim činjenicama. Treba negovati sećanje na “normalnost ekscesa” i banalnost zla, koje uvek može da se ponovi, a ne projektovati zločine u nepojmljivo ili sudbinsko. Nasuprot sudbinskoj istorijskoj priči (ovo nam se nužno moralo desiti), treba isticati diskontinuitete (moglo je proći i bez toga). Osim toga, ne treba se čuvati šok terapije, ne treba kriti scene streljanja. “Treba skupljati ostatke razbijene čaše da bi se posekli”, opomenuo je nemački pisac Kluger. Ovu praksu Jern Risen naziva sekundarnom traumatizacijom koja sprečava da zaborav prekrije funkcionalnu traumu.

Naravno da svi nisu kadri niti spremni da neguju traumu. Da je to slučaj, kritička kultura sećanja bila bi izlišna. Naprotiv, većina neutralizuje traumu, ublažavajući zločine vlastite nacije. Da li je uopšte moguće obrnuti proces, tj. negovati traumu kao nezaboravnu opomenu? Za početak bi inteligencija, umesto detraumatizacije nacionalne prošlosti trebalo da razmišlja o funkcionalnoj traumatizaciji. Nije dovoljno samokritički se osvrtati na zločine vlastite načine, već ih tumačiti ne kao periferni, nego kao važan strukturni segment prošlosti.

Zajednica nelagodnog sećanja

Kakav je zaborav aktivan u poslesocijalističkom svetu? Samo naizgled je prirodan i spontan. Rušenje Titovih spomenika i masovnu osudu socijalizma kao totalitarne prošlosti prati ćutanje o vlastitoj upletenosti u bivši režim. Iz ove napetosti rađaju se nove isključivosti prenaglašenog pokajanja: nova lojalnost dokazuje se žestokim demonizacijama socijalizma. Praćena je iskrivljenim samopoimanjem konvertita kao žrtava socijalizma ili unutrašnjih disidenata. Suočavanje sa prošlošću odvija se na javnom društveno poželjnom ceremonijalnom planu antikomunizma. Javlja se novi mit o građanskoj demokratiji koju su uništili komunisti i čiju prošlost treba jednostavno vratiti. Antikomunizam je okvir novog poretka sećanja, ali i zaborava. To je nekažnjeni prostor za pokazivanje vlastite demokratske usmerenosti i lojalnosti novom duhu vremena, dok je na planu pojedinačne biografije suočavanje sa komunističkom prošlošću ne toliko tabuizirano, koliko ignorisano kao nebitan detalj biografije. I ovde je stvorena prećutna zajednica zaborava konvertita oko gledišta da je komunistička prošlost nebitna, slučajna i prolazna epizoda koju ne treba pominjati.

Doduše, za razliku od sećanja na fašizam, ovde je pre reč o zajednici nelagodnog sećanja, nego o zajednici stida ili krivice. Mi bivši komunistički kadrovi nismo počinili zločine (kao fašisti), pa nismo ni krivi, ali nas ne treba ni podsećati na to da smo bili protivnici kapitalizma, višepartijskog režima i nacionalizma. Ovo podsećanje stvara nelagodu i ruši predstavu o vlastitoj idejnopolitičkoj doslednosti, stvara rez u biografiji koji narušava samopoštovanje. Masovno prećutkivanje komunističke prošlosti kod današnjih antikomunista može se nazvati zajednicom koja ne potiskuje krivicu, pa čak toliko ni stid, koliko nelagodu. Nije to zajednica okrivljenih niti postiđenih, nego zajednica onih koji osećaju nelagodu kod sećanja na prošlost koja svedoči protiv njihove doslednosti. Poslesocijalističko “komunikativno prećutkivanje” je funkcionalno, zato što se većina slaže da pojedinačnu upletenost u komunističku politiku ne treba isticati, jer bi mnogi bili pogođeni u najmanju ruku kao konvertiti ili dvoličnjaci. Time bi bio narušen autoritet mnogih partija koje predstavljaju bivši kadrovi. A prošlost mnogih “patriotskih” akademika i disidenata nezgodno bi izbila na površinu. Solidarnost nelagode počiva na načelu, da ako ja ne prozivam druge, neće ni oni mene. Naravno da ima izuzetaka, tj. primera razmetanja visokim položajima u minulom režimu, ali nikada nema otvorenog suočavanja sa prošlošću tipa “bio sam ubeđeni marksista i komunista” ili “odričem se svojih marksističkih radova”. Retroaktivni zaborav ne bi funkcionisao da nije stvorena zajednica zaborava marksističke prošlosti. U nauci to ne znači, međutim, da Marks nije živ. Mnoga njegova gledišta i dalje se koriste, ali se Marks ne citira, pa se pisci ne izlažu rizici da budu prokazani kao marksisti. Čak se i kod nekih kritika marksizma može prepoznati skriveni marksistički aparat.

Poseban istorijski tip zaborava je naizgled uspešno potisnuta lična komunistička prošlost koja stvara tvrdo uverenje lišeno sumnje o vlastitoj doslednosti. Tu je prošlost aktivno prerađena. Prećutnom saglasnošću oko uzajamnog nepodsećanja na komunističku prošlost verovatno su izbegnuti mnogi sukobi oko doslednosti novog opredeljenja ili oko lojalnosti novopridošlih konvertita (uzajamno optuživanje bi otvorilo nove linije sukoba), ali je masovno konvertitstvo ostalo potisnuto kao nepriznati i još neistraženi sindrom morala tranzicije u društvima zahvaćenim krizom i rasulom. Kod stvaralačke inteligencije ovo prećutkivanje ipak nije ostalo skriveno zbog jasnog reza u biografiji između ranijih marksističkih i potonjih antikomunističkih radova. Ovaj dualizam verovatno neće biti aktuelan sve dok je na snazi pomenuta prećutna saglasnost konvertita da se problem ne otvara, ali će za sociologiju nauke i morala biti zanimljiv kada se “solidarnost i organizovani zaborav ohlade”, a društveni interes za komunikativnim prećutkivanjem oslabi. Danas je teško reći koji konkretni interesi u budućnosti mogu podstaći javno pokretanje pitanja “komunikativnog prećutkivanja” komunističke prošlosti konvertita, ali će buduća sociologija intelektualaca svakako morati da se suoči sa ovom pojavom, jer ova nije bila pojedinačna nego masovna. Treba imati na umu Marksovo podsećanje na upornost “krtice-istorije”, tj. na trajnost podzemnih istorijskih procesa. Svakako da suočavanje sa komunističkom prošlošću neće biti drastično kao što je podsećanje na fašističku prošlost, koja je bila skopčana sa besprimernim masovnim zločinima, ali će i ova konverzija morati biti otvorena kao problem istorije inteligencije, onda kada nova generacija analitičara ne bude osećala da to pogađa njen interes i kada u središte interesovanja nauke prodre potreba za ispitivanjem postojanosti intelektualnog angažmana.

Na kraju, da li je preuranjeno pitanje nisu li nakon sloma realnog socijalizma zapravo suočena društva spremna na sećanje i društva kojima je blizi zaborav? Ima li bar nekih društvenih grupa koje pokazuju pravce kritičkog sećanja? Teško je reći, iako se sasvim sigurno menja odnos između pamćenja i zaborava, tj.pomeraju se dimenzije prostora sećanja. Komemoracija u Srebrenici 1995. je ipak uzdrmala srpsko javno mnjenje, a ni hapšenje generala Gotovine nije homogenizovalo celu Hrvatsku. Grupno i autobiografsko pamćenje još uvek je daleko od kritičkog. Aktualni interesi, afekti, namere i motivacije su stražari nad sećanjima i zaboravom. Niče je to ubedljivo iskazao: “To sam uradio, kaže moje pamćenje. To nisam mogao uraditi, kaže moj ponos i ostaje neumoljiv. Na kraju popušta pamćenje”.

Ratnocentrično sećanje

Činilo se da su građani Srbije počeli da zaboravljaju poslednji rat, ali ih je TV snimak iz Srebrenice juna 2005. podsetio na prošlost sa kojom se nacija morala suočiti ? Koliko će ove brutalne slike golobradih mladića vezanih ruku na leđima koje ubijaju „škorpioni” uticati na građane da promene predstavu o ratovima, koji su vođeni u njihovo ime, s obzirom na to da istraživanja javnog mnenja pokazuju da više od polovine građana odbacuje svaku pomisao da su takvi zločini uopšte mogli da budu počinjeni? Odmah treba reći da je teško verovati da će šokantna ogoljenost zločina izmeniti sećanje na poslednji građanski rat. Problem je složeniji nego što izgleda. Deo javnosti se zgražava, deo preko grafita odobrava zločin, a deo je verovatno ravnodušan. Važnije od kolebljivog javnog mnjenja je to da pomenute slike ne mogu uzdrmati niti izmeniti dubinske strukture domaće kulture sećanja. Nova otkrića o zločinima teško mogu preko noći promeniti domaće viđenje rata. Ovde će biti prikazani neke postojane strukture srpske kulture sećanja i izneti predlozi kako da se ublaže njeni konfliktni potencijali.

Više je razloga zbog čega se sećanje centrira oko ratova. Zbog mogućnosti emotivne homogenizacije ratna prošlost je upotrebljivija od mira. Ratovi su markantna mesta sećanja, čije žrtve traže osvetu, a pobede bude ponos. Ova osećanja lako se instrumentalizuju. Danas smo u Srbiji svedoci građanskog rata između raznih sećanja. Aktuelna je debata oko četničkog antifašizma. Rat u medijima vodi se između raznih verzija upotrebljive prošlosti. Neupotrebljiva prošlost tone u zaborav. Prva je jasna, nedvosmislena, rezolutna, druga je protivrečna, višeslojna. Prva učvrćuje u uverenju, godi, druga dovodi u nedoumicu, zbunjuje, neprijatna je. Prva je deo normalizovanog službenog poretka sećanja i duha vremena, druga zvuči anahrono. Današnji sukob sećanja je svojevrstan nastavak realnog građanskog rata, jer je prošlost još uvek topla. Nije neosnovana ni tvrdnja da je građanski rat sećanja s kraja 1980-ih olakšao i opravdavao eksploziju realnog rata.

Malo koja priprema za rat teče bez pomoći prošlosti. Kraj 1980. bio je u Jugoslaviji u znaku idejne pripreme potonjih sukoba, a smisao sukoba (u kom su se svi tobože branili) tražen je u prošlosti. Druga okolnost, koja je pojačala rat sećanja, je hiperprodukcija i pojava ljubitelja istorije. Hiperprodukcija u istoriografiji zamagljava viđenje prošlosti, uočio je Niče još pre više od sto godina. “Intelektualni alkoholizam” ogleda se u tome što se više piše nego što se čita, a feljtoni koji pogađaju masovna osećanja su jeftino, ali efikasno intelektualno piće. Nauka još nije unela reda u haos hiperprodukcije radova o prošlosti, jer nema kritičnosti prema upotrebljivoj renacionalizovanoj prošlosti. Slična situacija je i u okruženju. Još 1989. izneta je procena da je tada u svetu bilo više istoričara zaokupljenih prošlošću nego što je ukupno bilo istoričara od Herodota do 1960 (F.Ankersmit). Nakon eksplozije prošlosti 1990-ih ovaj broj je svakako još brže rastao. Dominiraju preduzimači sećanja – grupe koje raspolažu mogućnošću da kolektivnom pamćenju nametnu željeni hegemoni smisao. To su elite koje imaju monopol na tumačenje prošlosti zahvaljujući privilegovanom pristupu medijima i strateškim ustanovama. Ovde je važno pomenuti da se kod svih pomenutih posrednika: akademskih istoričara, ljubitelja istorije i trgovaca prošlošću upravo rat javlja kao središnje mesto sećanja. Da li samo otuda što je rat dramski zgusnuto dešavanje, pa se zato lakše pamti ?

Svavako ne. Na prvi pogled možda bi se moglo zaključiti da u tome nema ničega čudnog jer je balkanska tradicija ratnocentrične istorije samo deo slične evropske tradicije. Postoji čak i filozofska tradicija ove vrste istorije. Istorijska činjenica počiva na konfliktu, a ne na harmoniji, pisao je Hegel u “Filozofiji istorije”. Ratovi narušavaju mir, a bez narušavanja kontinuiteta ne može se iskusiti vreme. Hegel u “Filozofiji istorije” ide čak dotle da tvrdi da istoriji daje smisao nesreća .” Tle istorije nije tle sreće…periodi sreće su prazni listovi u njoj”. Slična je Tolstojeva opaska da srećni ljudi nemaju istoriju. I Hegel kaže da je sreća sklad. Tome nasuprot istorijsko je neusklađeno, antagonističko, to je napetost koja podstiče kretanje. Sukobi su motor istorije. Da li baš svi ? Uprkos rečenom, ratnocentričnu prošlost na Balkanu teško je uključiti u kritičku kulturu sećanja. Građanski rat 1991-95. u Jugoslaviji jeste razdrmao i na novi način osmislio istoriju Balkana i razotkrio skrivene napetosti. Ali, kritičnost nije porasla, jer su dotadašnje tabu teme odmah prerasle u nove mitove. Stvorene su nove države kojima je bila potrebna nova prošlost. Unutar svake od novih država još teče građanski rat sećanja. Uprkos prodoru pluralizma, ipak je na delu više neprogresivna nego progresivna društvena nestabilnost, više slepo patriotsko nego kritičko sećanje. Da napetosti na Balkanu s kraja 20.veka nisu prešle u iracionalne sukobe, možda bi i mogle ostati istorijske. Ovako su minuli građanski rat i etnička čišćenja stvorili dugu neprogresivna nestabilnost prostora, jer politički akteri nisu bili kadri da napetosti razreše bez sukoba.

Jedan dokaz za navedenu tvrdnju je suštinski različito viđenje naših ratova unutar Balkana i van njega. Ratove na Balkanu drugačije vide stranci od nas. Da ova razlika nije poučna bila bi trivijalna. Škola Marije Todorove verovatno je najsistematičnije pokazala negativne stereotipe o Balkanu na Zapadu. Balkanski sukobi su haos, nered, dno dna, crna rupa Evrope, a Balkan se poima kao nedržavni prostor nastao na rubovima imperija sa graničarskim, krajiškim zavereničkim mentalitetom. Ovi trajni stereotipi prisutni su još od Meterniha, koji je govorio da “Balkan počinje na Landstrasse”, ulici koja iz Beča vodi na istok. Slično je pisao i Bizmark da “ratovi na Balkanu ne vrede kostiju jednog pomeranskog musketira”. Danas je balkanizacija antiteza skandinavizaciji. Najviše zbog ratova.

Kao što zanimanje za Balkan traje samo onoliko koliko i ratovi, na sličan način su isti ratovi brutalno podstakli kritiku izmišljanja prošlosti u nizu novih istraživanja. Da nije bilo rata možda bi ostali neistraženi neki važni obrasci kod instrumentalizovanja prošlosti, čije razjašnjenje mir ne bi toliko iziskivao. Ipak je rat na Balkanu bio više idealni tip instrumentalizovanja prošlosti, nego što je bio podsticaj razjašnjenja ove instrumentalizacije. Nije teško uočiti da je kod priprema za rat i u ratnoj propagandi upotreba prošlosti mnogo prozirnija nego u miru, gde je ideologizacija ove vrste posrednija i skrivenija. U ratu je brutalno obelodanjena činjenica da je upravo onaj deo Zapadnog Balkana, koji je najviše trpeo etničko čišćenje, ustvari stolećima bio vojna granica dve imperije. U ovom graničnom prostoru stvoreni su i dugo nepriznati nacionalni mitovi sredinom 19. veka u kom su prisutni motivi spašavanja Habzburške imperije (Slovenci), katoličanstva (Hrvati, Mađari) ili hrišćanstva (Srbi). Sa stanovišta dugih procesa (u kojima se mitizacija taložila u raznim oblicima kulturne svesti (od fresaka do gusala) i poslednje etničko čišćenje na neki način je posredna posledica pomenutog imperijalnog nasleđa i graničarskog mentaliteta.

O tome svedoči i činjenica da, nasuprot pomenutim negativnim stereotipima stranaca o ratovima na Balkanu, mi vlastite ratove uglavnom tumačimo kao deo slavne istorije. Domaća kultura sećanja razvija se unutar oslobodilačke političke kulture čije su osobenosti solunaštvo, partizanština, pretorijanstvo, brutalne konverzije. Sloboda je uvek iznad demokratije. U udžbenicima se naširoko piše o ratovima, ratovi pregledno i markantno redukuju složenost zbivanja, dok se periodima mira posvećuje manje pažnje (naročito poslednjem skoro poluvekovnom periodu mira u socijalizmu). Rat je uzvišeni prekretnički događaj, a mir truli kompromis i izdaja ratnih ideala. Nema mirnodopskih, nego samo ratnih heroja. (Udarnici i junaci socijalističkog rada bili su prolazna pojava). “Srbija je dobijala ratove, a gubila u miru” – bila je formula koja je podsticala spremnost na rat koji konačno neće biti uzaludan. Skoro da je ova trivijalna martirološka formula nacionalnog sećanja postala ortodoksija. Njoj nasuprot, osnova poluvekovnog mira bila je nadnacionalna izbalansirana martirologija NOB-a. Partizanština, kao verzija solunaštva, posredovala je nadnacionalnu trpeljivost, a harizmatizacija nacionalno uravnotežene NOB-e osmišljavala je bratstvo-jedinstvo. Kada je 1990-te srušena dekretirana prošlost i autoritet prvog ratnika, nestao je i smisao koji je minula prošlost ulivala sadašnjici. Došlo je do eksplozije, najpre zabranjene prošlosti, a potom i rata, između ostalog i stoga što je integracija odveć počivala na propisanoj prošlosti.

Opšte je poznato da svaka sadašnjost nameće okvir dozvoljenog tumačenja prošlosti. U atmosferi normalizovanog nacionalizma ratovi se tumače u svetlu neprikosnovenog nacionalnog interesa. Po pravilu se tumače kao neizbežni i sudbinski. Srbi su se morali pobiti sa Hrvatima, a Bosna je morala eksplodirati. To je retrospektivni fatalizam koji uspešno prevodi jednu alternativu, sukob, u gvozdenu nužnost. Hazardna politika pravda se fatalizmom. Prošlost se stalno preformuliše sa stanovišta novih situacija. Nije na delu samo spontana naknadna pamet, nego i planski prekrojena prošlost. Pored ranijih ratova u srpskoj kulturi sećanja i građanski rat iz 1990-ih stiče naročito mesto. Rat se tumači kao najveći poraz Srba od Kosova, ali unutar ovog tumačenja ima nekoliko verzija: (a) jastrebovi se još žale da je taktika bila pogrešna (neodlučna, kreni- stani, trebalo je Zagreb uzeti); (b) etničkodržavni “patrioti” tvrde da je rat izgubljen, jer je i strategija bila trula: nije trebalo čuvati Jugoslaviju nego se okrenuti Srbiji. Osim toga rat je bio diplomatski nepripremljen; (c) “Ponosni patrioti” tvrde da nacija ne samo što je poražena, nego i osramoćena. Srebrenica je pre svega nacionalna sramota. Kod sve tri verzije tumačenja žrtva je vlastita nacija. Kod prve verzije Srbi su žrtva zato što je rat izgubljen, kod druge, zato što nije pravilno vođen, a kod treće struje, nacija je žrtva zbog toga što je osramoćena. Ispada da je Srebrenica pre svega srpska sramota, a tek potom krivica: tragedija Srebrenice je u sramoti Srba, a ne pre svega u gubicima Bošnjaka. Srebrenica je incident, eksces, a ne genocid istekao iz razjarenog nacionalnog bića, rečju nešto što slavnoj nacionalnoj prošlosti nije trebalo.

Nije teško uočiti da još uvek prevladava martirološko tumačenja rata u klimi normalizovanog nacionalizma. Tamo gde je moja nacija uvek žrtva, dominira slepi, a ne kritički patriotizam. Ali, to je kontekst savremenog govora o ratu širom Zapadnog Balkana (od slovenačkih do srpskih revizionista). U Sloveniji se monumentalizuju heroji “Desetodnevnog rata”, u Hrvatskoj “Domovinskog rata”, Milošević je 1999. slavio povlačenje s Kosova kao pobedu, itd. Uporedna analiza osmišljavanja rata u istoriografijama novih država Balkana pokazuje veliku sličnost ključnih obrazaca: dominiraju ante murale mitovi (mitovi o vlastitoj naciji kao odbrambenom predziđu civilizacije) i mitovi o naciji kao žrtvi. Svuda je socijalistička Jugoslavija manje ili više izričito shvaćena kao zatiranje nacionalne duše, ili bar kao totalitarna faza. Npr. u Hrvatskoj demokratska vertikala hrvatske prošlosti vodi od S.Radića, preko Mačeka do Tuđmana. Totalitarno razdoblje fiksirano je između 1941. i 1991, a ustaški i komunistički pokreti jesu totalitarni. To piše bivši vodeći komunistički istoričar D.Bilandžić, koji je uvek solidno saobražavao prošlost sadašnjici. Na sličan način kroji se i najnovija srpska slika prošlosti: socijalizam je izbrisan iz demokratske vertikale, 2000. krenuli smo odande gde smo stali 1941. Briše se skoro poluvekovni period mira kao nasilan i nacionalno neautentičan.

Ovde je važno zapaziti da je samoviktimizacija uverljivija kada se prošlost centrira oko ratova, a ne oko perioda mirnog razvoja. Istorija 20. veka piše se pretežno sub speciae ratova, premda su na Zapadnom Balkanu tek 15 od 100 godina u 20.veku bile ratne godine. Ratovi jesu razvojne prekretnice, ali oni su više u središtu istoriografije kao markantni simboli smisla, pre svega oslobođenja (nacionalnog, klasnog). Isticanje ratova, a ne perioda mira, jeste mehanizam redukcije složenosti haosa balkanske prošlosti i osnova periodizacija (predratni, posleratni, međuratni). Više od toga, rat je simbol slavne i monumentalne prošlosti (koja bez stradanja to ne može biti), a u ratu se lakše prostor sećanja deli na javne prijatelje i neprijatelje nego u miru. Od veštine inceniranja herojskog i žrtvenog učinka zavisi integrativni učinak prošlosti.

Nova složenost društvenog vremena

Na svim stranama suočeni smo sa brutalnom instrumentalizacijom, banalizacijom i neutralizacijom prošlosti. Ako je veliki deo prošlosti iskonstruisan, izmišljen i preakcentovan, kako prozreti ove stereotipe i odupreti se manipulaciji? Najpre treba uočiti da istorija nije gola retrospektiva. Nije obična bespovratna prošlost, nego je naročita spona prošlosti, sadašnjice i u budućnosti. Treba prevazići krutu podelu na prošlost, sadašnjost i budućnost. Ono što sociologu daje za pravo da govori o prošlosti jeste uverenje da prošlost nije nepomična ni definitivna. Ipak, prošlost nije gola subjektivna perspektiva, nego složeni dinamički stvaralac smisla sveta. Iako nema konačne prošlosti, prošlost nije ni relativna.

Tek kada je u stanju da posreduje vezu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, smisao postaje istorijska. Obično se ističe da aktuelne (nacionalne, političke, partijske, lične) potrebe najuspešnije osmišljavaju prošlost i grade upotrebljivu prošlost. To jeste tačno, pa je kod raspoznavanja tekućih interesa ideologizacija i najprozirnija. Međutim, postoji i složenije osmišljavanje prošlosti koje teče preko očekivanja i nadanja: npr. vera u srećno besklasno društvo ili u beskonfliktni kapitalizam posednika, u snažnu i homogenu nacionalnu državu istokrvnih i konfesionalno istovrsnih sunarodnika, nada u sređenu i harmoničnu Evropsku Uniju. Svuda je nada u beskonfliktnost osnova unošenja smisla i u prošlost. Promišljeniji istoričari mogu biti svesni potreba sadašnjice, koje na njih vrše pritisak, ali teže raspoznaju vlastita nadanja koja su i nesvesno ugrađena u rekonstrukciju prošlosti. Naravno da nema fotografske rekonstrukcije prošlosti lišene vizije poželjnog društva. Ako se neki dokument i može tumačiti sine irae et studio, ne može izolovano već uvek u sklopu, a kontekst tumačenja uvek je osmišljen i opredeljen. Nade utiču na hipoteze istoričara, a svaka hipoteza usmerava izbor građe i razlikovanje glavnih činjenica od detalja. Ako se osmišljavanje ne može izbeći, vizija društva ne sme biti staleška, već lišena segregacija svake vrste. Prosvetiteljska vizija društva lišena božje milosti, i nacionalnih i rasnih predrasuda, zalaže se za solidarnost i trpeljivost.

Dakle, nema osmišljavanja prošlosti lišenog očekivanja. Pesimistički istoričar stvara apokalipsu, ali apokalipsa nije upotrebljiva prošlost. Da bi sadašnja prošlost mogla mobilisati osećanja, mora biti optimistička, ispunjena nadom. Čak i kada je nacionalna zajednica poražena, opet se kao spas nudi čvrsto jedinstvo čija je garancija homogena, usaglašena slika prošlosti. Moramo se složiti oko toga ko su u nacionalnoj prošlosti žrtve i heroji, a ko su izdajnici. Ne samo zbog utvrđivanja činjenica, niti zbog namirenja pravde, nego je slika prošlosti referentni okvir smisla za tumačenje savremenih zbivanja. Kada preuredimo prošlost stičemo moralne kriterije i za pretresanje sadašnjice. To bi trebalo bliže pokazati na primeru antifašizma.

Antifašizam je evropski priznato ratno rodoljublje. Ako četnike proglasimo antifašistima i nacionalizujemo antifašizam otvaramo naciji ulaz u EU preko priznatog moralnopolitičkog učinka u prošlosti. Nadnacionalni partizanski simboli ne mogu biti okviri smisla koji novim nacionalnim državama na Balkanu mogu pružiti identitet. Smisao prošlosti definiše savremena istorijska svest koja od budućnosti očekuje ostvarenje nacionalnih ciljeva.

Otuda za pripisivanje istorijskog značaja događaju najčešće nije odlučujuća potvrda prethodnog očekivanja u nastupajućem toku dešavanja, nego se događaj uklapa u strukture očekivanja nezavisno od toga da li su nade ostvarljive ili ne. Strukture očekivanja, koje oblikuju sliku prošlosti, važnije su od realnosti istih nada, tvrdi L. Helšer. To se može pokazati na savremenoj nacionalizaciji poželjne prošlosti – antifašizma. Za razliku od hladnoratovskog antifašizma, koji je bio nadnacionalni (lagerski, sovjetski, jugoslovenski), nove poslehladnoratovske nacionalne države nacionalizuju, relativizuju i decentralizuju antifašizam. Makedonci i Albanci nacionalizuju i čiste antifašizam od komunista, prosrpske struje Crne Gore su za pomirenje partizana i četnika, Srbija i Hrvatska su legalizovale nekomunistički četnički i domobranski antifašizam kao ravnopravne partizanskom. U EU se ne može bez antifašizma. Prilagođavajući se prozapadnom kursu, srpski revizionisti tvrde da je preko komunističkog antifašizma Istok provalio u Srbiju, dok su ravnogorci tobože bili uvek skloni Zapadu. Na sličan način Hrvati katoliče vlastito stradanje od komunista kao križni put, da bi žrtve Blajburga pretvorili u simbol antiorijentalne Hrvatske. Srbi u BiH takođe konstruišu četnički antifašizam kao istorijski deo entitetskog suvereniteta. Ovde je manje važno trivijalno i providno saobražavanje antifašizma sadašnjici i budućnosti nacionalne države. Važnije je uočiti da antifašizam stiče istorijski značaj u napetosti između očekivanja i iskustva savremenika, i to na onoj tački kada istorijsko očekivanje mora da se saobrazi hegemonoj prošlosti okruženja. U trenucima kada Zapad pojačava antifašističku retoriku i uvodi antifašističke praznike, i na Balkanu se antifašizam naprasno nacionalizuje, izdvaja iz autentičnog nadnacionalnog partizanskog izvornog konteksta i postaje oslonac novih izmišljenih istorija.U novoj istoriji on ima najčešće drugačije mesto nego u realnosti, već samim tim što je izolovan i napadno istaknut kao nepravedno uskraćeno mesto sećanja.

Nacionalizovani antifašizam doživljava se kao istorijski i autentični, jer nacionalni interes zahteva da se nacija uključi u evropski priznato rodoljublje. Svojatanje antifašizma izvire iz novog nadanja. Krajem 20. veka nova nada u EU dovoljno je snažna poluga priklanjanja raznih nacionalista antifašizmu. Novi hegemoni prozapadni smisao spontano prevodi nefašističke ili kvislinške struje u tabor antifašizma. Pripisivanje istorijskog značaja fikciji može biti uspešno, jer nova iskustva potiskuju stara očekivanja i oslobađaju nove nade, koje u narednoj prilici mogu da se ostvare, ali i da budu opovrgnute novim nadama koje će tražiti novu prošlost. Antifašizacija nacionalista upečatljivo pokazuje da je značajna prošlost samo upotrebljiva prošlost. Dakle, smisao prošlosti određena je njenim odnosom prema sadašnjici, pa se nekorisna prošlost zaboravlja. Smisao je crvena nit pripovedanja. Nacionalnoj državi nije potreban partizanski antifašizam, korisniji je Draža Mihajlović kao žrtva i borac. Novokonstruisani četnički antifašizam je pragmatični istorijski smisao etničke, a ne građanske države. Pri tome je manje važno što Draža Mihajlović kao simbol i brend usmerava hazardnu praksu slepog patriotizma.

Revizija antifašizma

Naravno da bi bilo naivno misliti da se osmišljavanje prošlosti u potpunosti može odstraniti, i da se može izdvojiti čisti destilat činjeničnog. Autentično istorijsko vreme nije puka prošla činjenica (događaj), nego spoj budućnosti i prošlosti koji se prelama kroz potrebe sadašnjice. Istorijsko vreme nikada nije lišeno očekivanja, jer prošlost tvore živi ljudi sa strepnjama i nadama. Očekivanje da će srpska ili hrvatska država biti jedinstvena i etnički snažna traži drugačiju prošlost od one kod nestale višenacionalne Jugoslavije: današnje države traže sliku nacionalnog antifašizma (domobranskog, četničkog), SFRJ je tražila nadnacionalni antifašizam (partizanski). Prošlost se osmišljava na taj način što se i arhivski materijal selektivno organizuje i akcentuje. Haos rata 1941-45. može se redukovati i osmišljavati preko naracije o sedam ofanziva ili preko konstrukcije o dva ravnopravna antifašistička pokreta. Čak se ne moramo ni mnogo sporiti oko činjenica, razlika je upadljiva već u smislu kojim se organizuje i uokviruje prošlost. Smisao ne zavisi samo od potreba sadašnjice, nego i od vizije budućnosti. Nada je uvek utkana u smisao, ona organizuje i prošlost. Aktivna je u tekućem građanskom ratu sećanja, čija je svakodnevica vidljiva u debati oko partizanskog i četničkog antifašizma u Politikoj rubrici “Među nama”.

Čak ni organizovanje naizgled nepobitnog činjeničnog arhivskog materijala nije lišeno osmišljavanja. Neretko se misli da je egzaktni dokument “čista prošlost”. Zaboravlja se da je i dokument svedok koji govori samo kada ga pitamo, a odgovor zavisi od pitanja koja mu se postave. Zato je francuski istoričar Mark Bloš upozorio da je istoričar večiti istražni sudija. To znači da dokument treba poštovati, ali ne i fetišizovati. Tumačenje dokumenta uvek zavisi od konteksta koji se gradi oko perioda kada je dokument nastao, ali i od konteksta tj. potrebe sadašnjice u kojoj se dokument tumači. Treba razlikovati izvorni i naknadni smisao. Npr. Amnestija Predsjedništva AVNOJ-a od 21.11.1944 (Arhiv Jugoslavije, Fond AVNOJ, fas. br.1944/48), kojim se “daje mogućnost zavedenima (četnicima i domobranima) da sudjeluju u oslobođenju i izgradnji domovine”, nema isti smisao 1955. i 2005. Pre pola veka Amnestija je pravdala velikodušnost komunista, a danas se tumači kao vešt manevar, zavođenje mladog kralja i četnika, komunistička obmana zahvaljujući zabludi Čerčila, itd. Dakle, isti sadržaj prožima se različitim smislom, a od potreba vladajućih snaga zavisi hegemono tumačenje dokumenta u javnoj upotrebi istorije. Danas je tiražno tumačenje da je reč o prevari komunista, zato što je poredak sećanja nacionalizovan. Amnestija je u prvom slučaju simbol širokogrudosti, u drugom prevare. Ovom iskušenju teško se otimala i istoriografija, a ljubitelji prošlosti i preduzimači sećanja preko noći menjaju smisao prošlosti. Egzaktno objašnjenje potisnuto je pripovedačkom procedurom stvaranja smisla.

Činjenice koje se ne uklapaju u hegemoni smisao se potiskuju. To što je pod pritiskom saveznika, jugoslovenski kralj Petar II poverio mandat I. Šubašiću, odrekao se Draže Mihajlovića, a zatim pozvao četnike da se stave pod komandu Tita, nije nikakva prevara kralja, već posledica moćnih britanskih interesa. U britansku viziju Jugoslavije uklapao se nadnacionalni NOP (doduše najpre s kraljem), a ne velikosrpski četnički pokret, iako je NOP vlastitim borbenim učinkom potvrđivao pre svega privrženost SSSR-u, a tek potom zapadnim saveznicima. Uprkos tome, Vladimir Velebit se tri puta sastao sa Čerčilom, a Slobodan Jovanović nijednom (M.Terzić). O četničkom “antifašizmu” ne manje uverljivo govori okolnost da D. Mihajlović još 1942. nije zadovoljavao britanske zahteve da bude borbeniji (V.Đuretić). Ovde je važno napomenuti da novo hegemono nacionalističko tumačenje prošlosti oktroiše njen novi smisao, tako što drugačije akcentuje okvir antifašizma.

Kod novog okvira prenaglašava se četnička “briga” da borba protiv okupatora ne izazove odmazde prema stanovništvu, pa pasivnost i iščekivanje ispadaju patriotske vrline. Ako se iz Amnestije ukloni utilitarno osmišljavanje (komunistička velikodušnosti ili četnička teza o obmani kralja), ostaje suvi destilat nepobitnog (prenarativni sadržaj): to je poziv svima na borbu protiv fašizma. Upravo ovaj univerzalni apel baca drugačije svetlo na nove subjekte antifašizma koji se danas konstruišu. U jezgru antifašizma je partizanski otpor koji su vodili prerušeni komunisti. Od jeseni 1944. do maja 1945. JA je narasla sa 450 000 na 800 000 boraca. Teško da bi bilo koji nacionalistički pokret uspeo da u ovolikoj meri omasovi antifašizam. Istini za volju i kvislinštvo je na Balkanu bio masovno. NOP je bio opštenarodni, a komunistička avangarda (koja je krila ideologiju od Zapada) bila je vodeći i najodlučniji deo širokog partizanskog fronta, kome prilaze i bivši četnici i ostali nekomunistički antifašisti.

Upravo sposobnost da prevaziđe sektaštvo i amnestijom univerzalizuje jugoslovenski antifašizam, čini komunistički antifašizam istorijskim. Na sličan način su saveznici (SSSR, SAD i V.Britanija) 1941. prevazišli usku kalkulantsku politiku i duboke ideološke razlike i formirali moćnu antifašističku koaliciju koja je jedina bila kadra da u nadkontinentalnom ratu porazi Osovinu. Dakle, ako se uopšte može govoriti o četničkom antifašizmu, onda je u pomenutom razdoblju reč o antifašizmu bivših četnika koji su se 1944. odrekli ranijeg identiteta i prišli NOP-u, u kom su komunisti (po Staljinovoj direktivi) pred Britancima vešto krili vlastiti identitet. Ovaj doprinos pridošlih bivših četnika antifašizmu utoliko je značajniji, ako se ima na umu da sve do kraja rata nije prekidana saradnja četničkog voćstva sa kvislinzima. Lojalnost opštem antifašističkom pokretu, a ne Draži, bila je uslov zakasnele aktivizacije četničke borbenosti. Diplomatsko laviranje i egzistencijalno konvertiranje su nerazdvojne sastavnice jugoslovenskog antifašizma.

Ovde je važno istaći da sa hermeneutičkog stanovišta različita tumačenja komunističke amnestije četnika jesu sudar dva oprečna očekivanja: nadnacionalne i nacionalne države. Kontekst tumačenja dokumenta nadmoćan je nad sadržajem dokumenta, pa fenomenolozi i hermeneutičari upozoravaju da je odgonetanje i razlikovanje izvornog i naknadnog smisla (nade) važno koliko i pozitivističko utvrđivanje činjeničnog. Osim toga, lakše je tumačiti smisao ohlađenog pamćenja, nego toplog.

Da li samo sadašnje potrebe diktiraju sliku prošlosti? Prošlost ipak ne treba po svaku cenu tumačiti sadašnjicom i kontekstom sadašnjice. Već je nagovešteno da postoji i prošla budućnost i buduća prošlost. Evropska istorija u poslednjih 60 godina teče u znaku novog nultog časa, autentičnog početka – kraja 2. svetskog rata i sloma fašizma. To je hegemono evropsko društveno vreme koje stoji u znaku globalne nade da do slične katastrofe neće više doći. Ova budućnost je filter tumačenja prošlosti Evropske Unije koja je za svoje praznike uzela Dan sećanja (27. januar) i Dan Evrope (9. maj). Evropa obeležava dan kada je Crvena Armija oslobodila Aušvic, logor u kom su ljudi ubijani zbog toga što im je delikt bilo poreklo.

Istaknut je univerzalni, a ne politizovani nacionalni antifašizam. Zbog dominacije monumentalnog nacionalnog pamćenja, evropski praznici nisu još masovno prihvaćeni, a mnogi i ne znaju za njih. Danas, kada se mnogi nacionalistički režimi utrkuju u priključivanju evropskom antifašizmu, još teže je razdvojiti univerzalni antifašizam od politizovanog. Da li treba uopšte podsećati na to da se antifašizam ne može skratiti i svesti na oružani otpor Osovini, nego pretpostavlja i borbu za jednakost svega što nosi ljudski lik. Teško da četnička etnička čišćenja mogu zadovoljiti ovaj kriterij. Međutim, kako izgleda, neki drugi procesi idu na ruku reviziji antifašizma.

Lako je uvideti da novo globalizacijsko pamćenje prati obnova etnocentrizma. Nakon sloma socijalističkih nada u Evropi, novu eshatologiju čine pretežno sadržaji etnički homogene i stabilne države. Harmoniju i mir doneće pre svega rešenje nacionalnog pitanja. Razvoj, mir i blagostanje pružiće država etnički i konfesionalno istovrsnih sunarodnika. Ova nova nada u Istočnoj Evropi i na Balkanu je motor i okvir prerade prošlosti: četnici i domobrani su oslonac istorijskog kontinuiteta nove nacionalne nade koja zamenjuje očekivanja kom je utemeljenje pružao nadnacionalni partizanski pokret. Ako se više ne nadamo bratstvu i jedinstvu (ideja Francuske revolucije), čemu onda govor o partizanskom antifašizmu? Drugim rečima, ako ideju lišite nade, najuspešnije ćete je obesmislili. Najsigurnija osnova domobranskog i četničkog antifašizma je razbuđena nada u sigurnost koju pruža nacionalna država.

Angažman misli o prošlosti uliva upravo nada. Iskustvo je savremena prošlost koje se možemo sećati (R.Koselek), a nada prisutna u sadašnjici je osavremenjena budućnost. Nada je unutrašnja veza prošlosti i budućnosti. Savremeni građanski rat sećanja u Srbiji (oko četničkog antifašizma) teče u znaku sukobljavanja različitih očekivanja od budućnosti. Svako novo unošenje smisla u prošlost remeti staru sliku prošlosti. Bilo bi pogrešno razna osmišljavanja svoditi na relativizam i nemogućnost utvrđivanja istine. Osmišljavanje je nužno ljudsko tumačenje okvira svog bivstvovanja. Nema života bez smisla i nade, pa nema ni prošlosti lišene smisla.

Racionalna versus korisna prošlost

Kako onda uneti red u pluralizam smislova ? Drugim rečima kako razlikovati nestatičnu sliku istorije od pragmatičkog revizionizma? Dijalektički pristup nadilazi rankeovski pozitivizam, ali ne relativistički po obrascu postmoderne. Nema slike prošlosti koja se otkriva u čistom vrednosnom vakuumu. Uvek se prepliće iskustvo sa očekivanjem, potrebe sadašnjice sa iščekivanjem od sutrašnjice. Kada se kaže da tumačenje prošlosti nije nikada statično,ovo ne treba tumačiti u konstruktivističkom smislu postmoderne, već kao potrebu dijahronog suočavanja raznih vremena. Drugim rečima, postoji ne samo više istorija u smislu više grupnih vremena (generacijskih, klasnih, nacionalnih), nego i više nadgrupnih epohalnih vremena (prošla budućnost, sadašnja prošlost i buduća prošlost). Grubo rečeno, pomenuti pluralizam vremena jeste koordinatni sistem koji kritičku istoriju razlikuje od pamćenja kao društvenointegrativne slike prošlosti. Bez uporednog pristupa nemoguće je izgraditi ovu složenu viziju temporalnog poretka niti razumeti ulogu rata u sećanju.

Samo se uživljavanjem u smisao prošle epohalne svesti možemo setiti prošle budućnosti. Ako se uz malo napora prisetimo npr. kako smo pre tridesetak godina verovali u budućnost nebirokratskog socijalizma kao svetskog procesa, gde će demokratsko samoupravljanje biti u okruženju oslobođenog Trećeg sveta, možemo lakše pojmiti zašto je prošla budućnost tražila drugačiju nadnacionalnu prošlost. Pomenuta prošla budućnost tražila je bratstvo i jedinstvo očeličeno kroz sedam ofanziva. Njoj nasuprot, nova sadašnja budućnost, tj. optimistička slika nacionalne kapitalističke države, traži drugačiju sliku prošlosti: domobranski i četnički antifašizam i viziju socijalizma kao totalitarizma. Stalnim poređenjem prošlosti sa sadašnjicom, kolektivno pamćenje stiče strateški karakter i utiče na sadašnjicu. Tražeći način da stvorimo smisaoni poredak u realnosti, služimo se pamćenjem kao simboličkim okvirom koji organizuje naše ponašanje i samopoimanje. U tom smislu prošlost jeste okvir sadašnjice, a pamćenje je važan kriterij istine. Upotrebljiva prošlost neosetno stiče status značajne prošlosti.

Osim kritičkog tumačenja sadržaja prošlosti, treba demistifikovati i istorijsku naraciju koja je osnova didaktike. Kako se prošlost uspešno organizuje u koherentnu smislenu priču i koje autoritete snaži ova priča: državne, nacionalne, porodične? Treba prozreti dramatizaciju rata i prolaznost podela na žrtve i dželate. Neorganizovana, rastrzana vizija prošlosti ne može poslužiti politici. Premda je svaka prošlost protivrečna, najčešće je predstavljena kao organizovana i doterana, lišena protivrečnosti i uobličena u homogenu sliku sa jasnom polarizacijom između dobra i zla, žrtava i dželata, nas i drugih. Lako je pojmljivo da se samo organizovanom vizijom prošlosti može upravljati, složenom i protivrečnom ne.

Dakle, nije neprirodno što se slika prošlosti menja, ali je brutalno prekrajanje prošlosti neprihvatljivo. Svakako da nema nepomične večne prošlosti. Ne može se reći što je bilo, bilo je, i tačka. Naprotiv, uvek ćemo iznova tumačiti ono što je bilo, pa je i prošlost dinamična. Najteže je predvideti prošlost ,tj. buduću sliku ratova u sećanju. Možda će u budućnosti svi ratovi biti apsurdni, a možda će na novi način biti slavljeni? To ne možemo znati, jer će to zavisiti od potreba buduće sadašnjice i od novih očekivanja. Nema apsolutne uvek važeće prošlosti, jer se okvir njenog osmišljavanja uvek menja. Ali ima nepobitnih zbivanja koja se ne mogu relativisati. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost. Dakle, nerazdvojiva povezanost prošlosti, sadašnjice i budućnosti je osnovna crta ljudske temporalnosti i istorijske svesti. Čak i romantičarsko maštovito vraćanje u prošlost, nije gola prošlost nego sadašnjost.

Kako onda izaći iz lavirinta uvek promenljive prošlosti? Najpre treba razlikovati činjeničnu stranu prošlosti od okvira osmišljavanja prošlosti. Prošlost ne osmišljavaju samo ideologija i politika. Aktivni su i drugi činioci: lični, generacijski, grupni, porodični. Prošlost uvek zavisi od budućnosti, a minula prošlost i sadašnja prošlost se razlikuju, jer je drugačiji okvir osmišljavanja koji određuje razliku ključnog od sporednog. Odnos prema četničkom antifašizmu se menja, jer se menja hegemona slika budućnosti i vizija poželjnog društva. Danas preteže vizija poželjne nacionalne, a ne građanske države. U tom sklopu očekivanja, lakše se osmisljava četnički i domobranski antifašizam, ali i lakše rasterećuju ustaše i ljotićevci od fašizma. Ako je pak poželjna vizija beskonfliktni Zapadni Balkan, koji se bez sukoba ne može izdeliti na nacionalne države, istorijski kontinuitet ćemo tražiti u jugoslovenskim antinacionalističkim strujama koje su bila središta autentičnog antifašizma.

Tome nasuprot, ako je Jugoslavija bila iluzija i neracionalna državna tvorevina, lagodnije će se i antifašizam nacionalizovati (svuda na Zapadnom Balkanu). Ako se, međutim, pođe od činjenice da je svaka podela Zapadnog Balkana bila visoko rizična i genocidna, prirodnija je internacionalistička slika autentičnog antifašizma. Slika antifašizma uvek zavisi od vizije budućnosti. Isticanje ravnogorskog i partizanskog pokreta kao podjednako antifašističkih je nova sadašnja budućnost nacionalne države. Nije reč toliko o novom tumačenju prošlosti, koliko o postuliranju nove nacionalne budućnosti. Prošlost je ovde osmišljena željenom budućnošću. Službena slovenačka i hrvatska istorija su to učinile još pre desetak godina, jer kapitalizam nije tolerisao prošlost u kojoj su komunisti heroji. Rušenje partizanskih spomenika i antifašizacija domobrana jeste važan simbol prevladavanja socijalističke prošlosti. U Srbiji nova prošlost kasni, jer nije odgovarala potrebama minule elite. Zavodi za udžbenike su strateška mesta za dekretiranje smisla prošlosti i oktroisanje nove nade.

Koliko god bila uticajna, korisna prošlost nije racionalna. Racionalnu prošlost treba razlikovati od upotrebljive prošlosti. Racionalnost se ogleda u komunikativnosti i prohodnosti simbola prošlosti. Draža i Tito su danas više brendovi nego simboli (sve više su lišeni izvornog sadržaja), koji se razlikuju po prohodnosti unutar zapadnobalkanskog prostora. Ipak brendovi (potrošačke marke) iskazuju i odnos prema drugima, svetu i prema prošlosti. Sa Dražom možete samo u Republiku Srpsku, sa Titom možete dalje. Što je prostor koji prihvata ili ne odbija određeni simbol (ili brend) uži, to je slika prošlosti, čiji je brend znamen, društveno beskorisnija. Jedva da je potrebno pominjati da je disfunkcionalan onaj simbol prošlosti koji provocira međuetničke sukobe.

Suočavanje sa zločinima ili patriotiziranje kriminala?

Već je pomenuto dosta razloga zašto se kod nas kratkotrajni ratovi duže pamte od dugih perioda mira. Ovde treba samo dodati, da je i suočavanje sa ratnim zločinima teže i sporije zato što su u sećanju ratovi uzvišeniji od mira. Kakve su naše istorijske priče ? Može li stid zbog zločina još više homogenizovati naciju ? Ako se sruši stereotip o uzvišenosti rata, hoćemo li biti realniji u proceni prošlosti ? Pre odgovora na ovo pitanje treba dešifrovati kod herojske prošlosti.

U svakoj nacionalističkoj istorijskoj priči je neuravnotežen odnos dobra i zla: dobro smo Mi (moja nacija, moja država, naša ideologija), a zlo je Drugi (tuđa nacija, država ili ideologija). Konkretnije rečeno, to danas znači: normalni su moja nacija i nacionalni kapitalizam, a neželjeni su nadnacionalni mondijalizam i socijalizam. Svaki segment poželjnog (nacionalni, kapitalistički, pluralistički) emotivno se pravda samoviktimizacijom. Žrtva je uvek nedužna, a odgovornost za patnju je na Drugome (četnici su nacionalne žrtve, kvislinzi takođe i folksdojčeri, a zatim i veleposednici i emigracija). Jedva da je potrebno podsećati ko su dželati ovih heterogenih žrtava. Osnovna struktura priče je etnocentrična, a da bi se sačuvala kao demokratska i patriotska, treba se ograditi od ekscesa. Postoje, naime, i kod nas ekscesi, ali oni ne pripadaju suštini. Ako je i bilo zločina, to su bili zločini u ratu, neka vrsta kolateralne štete. Tako npr.proglašavanjem ubijanja Srba u “Oluji” kriminalnim ekscesima, Hrvati nastoje da osnovnu strukturu “Domovinskog rata” normalizuju. Na sličan način se u Srbiji govori o Srebrenici kao zločinu kriminalaca, a ne o genocidu.

Doduše, slično se ponašaju i drugi narodi. Naime, suočavanje Nemaca sa besprimernim istrebljenjem Jevreja na paradoksalan način homogenizovalo je u Goldhagen debati polovinom 1990-ih nemačku naciju, jer u brdima leševa Nemci nisu videli žrtve nego vlastitu sramotu. Da li na sličan način govor o Jasenovcu postiđuje, ali i ujedinjuje Hrvate, a markiranje genocida u Srebrenici na isti način latentno homogenizuje Srbe? Kao da nedavno obeležavanje oslobođenja Srebrenice na Pravnom fakultetu u Beogradu maja 2005. upravo to potvrđuje. Štaviše, umesto stida istaknut je ponos zbog “oslobođenja” Srebrenice. Može li se ovaj ponos pretvoriti u stid ili traumu prikazivanjem novog šokantnog video materijala o ubijanju Bošnjaka?

Ili je možda izlaz ukoliko se odgovornost za srebrenički zločin svali samo na Škorpione? Hoće li se tada Srbi otvoreno suočiti sa prošlošću, ili će možda kao bumerang efekat Škorpioni i ostali dobrovoljci postati nove nacionalne žrtve i simbol odbrane nacionalnog dostojanstva? U atmosferi negovanja slavne nacionalne prošlosti nijedna mogućnost nije isključena. Ko su Škorpioni? Sociološki posmatrano, reč je o službenim i neslužbenim delovima fluidnog međusloja koji je 1990-ih prilično uspešno kriminalce prevodio u patriote. U svakom društvu, koje je dugo bilo u otvorenom ili latentnom poluratnom ili ratnom stanju, između legalne vlasti i kriminala stvara se relativno spontano jedan nedefinisani međusloj.

Njegovo jasnije raspoznavanje sprečava difuzna “patriotska” retorika i hegemona oslobodilačka politička kultura. Na čelu međusloja nalaze se bivši borci-dobrovoljci ili njihovi najbliži saradnici. Oni su preko različitih kanala (stranke, policija, estrada) sticali privilegije.Vlast je dugo tolerisala ilegalnu polukriminalnu delatnost nacionalnih “oslobodilaca” (Arkan). Privatizacija je bila idealna prilika za prećutnu naknadu “oslobodiocima”, jer je išla na ruku neslužbeno tolerisanom bogaćenju “zaslužnih”, a svi režimi Srbiji od 1990-te oslanjali su se, najviše u policiji, na ove strukture (Legija).Vlast ih je iz pomešanog respekta i straha (jer su bili potencijalni neugodni svedoci) tolerisala kao borce, a boračka harizma je uvek izvor, ako ne legalne ono bar prećutne, legitimne pretenzije na obeštećenje u moći, novcu i ugledu. Delovi ove difuzne strukture su držali da je ne uvek do kraja legalna delatnost sticanja poseda takođe neka vrsta legitimne naknade.

Svaka boračka garnitura imala je svoje elitne dobrovoljačke redove. Dobrovoljac, po pravilu ima veći ugled od redovnog borca kog je država mobilisala. U svakoj boračkoj garnituri nužno se manje ili više skrivao deo kriminalaca koji je preko borbe prao prošlost. Nema oslobođenja bez kadrova ove vrste, iako im je udeo bio različit kod različitih pokreta. Rastegljivi nacionalnooslobodilački učinak (od odbrane do pljačke) ne samo što je normalizovan i samorazumljiv, nego je čak i njegova ekstremna delatnost (etničko čišćenje i masakri) od vrhunskih intelektualaca “patriota” neutralizovana i pravdana kao nužna odbrana. Patriotizam (slepi, a ne kritički) je od kraja 1980-ih u Srbiji postao rastegljiva fraza koja direktno ili indirektno snabdeva legitimnošću vlast, opoziciju, ali i fluidne polukriminalne grupe.

Ova fraza povezuje širok protivrečan lanac od stvaralačke inteligencije do ratnih profitera. U svakom građanskom ratu proces vertikalnog uspona deklasiranih donekle je samorazumljiv. Srebrenica je najbrutalnije otkrila ovaj zakon. Uprkos tome, bilo bi pogrešno tvrditi da je Srebrenica eksces kriminalaca. Bila je to eksplozija dubljih šovinističkih struktura, a ne kriminalni diskontinuitet časne istorije. U aktiviranju ovih struktura odgovorni su svi koji su učestvovali u prevođenju kriminalaca u patriote i buđenju šovinističkog identiteta kod adolescenata i mladih. Od akademika do novinara.

Uprkos brutalnom upadu genocida teško je verovati da će borački “patriotski” učinak u širem javnom mnjenju biti prokazan kao zločin. Čak i ako se dokaže umešanost službene vojske u zločin, borci će još dugo ostati neprikosnoveni, a osvajanje će još dugo biti slavljeno kao oslobađanje. Oslobodilačka kultura sećanja duboko je utkana u kulturu prostora: od umetnosti do nauke o prošlosti.

Mitizirana slavna ratna prošlost duboko prožima idejne tvorevine i kolektivnu svest Balkana, a naročito Srbije. Od političke kulture do školske lektire. Svako ko je kadar da rizikuje život, raspolaže trajnim pravom pretenzije na nadoknadu. Drugim rečima, ulog u krvi je neuporediv. Uvek su borci iznad prava. Istini za volju, ovaj složeni proces nije se u Srbiji mogao lako odozgo preseći, jer je s jedne strane bilo nemoguće u ratnom metežu 1990-ih precizno razdvojiti odbranu od agresije, a s druge u izbornoj kampanji kritika slepog patriotizma (tj. stava da se moja nacija uvek brani, a ne napada) lako je osuđivana kao izdajnička. Takođe se na pitanje kada odbrana nacije prelazi u odmazdu, često ne može dati precizan odgovor. Drugim rečima, ako si branio naciju mnogo toga ti se prašta, pogotovo stoga što se ne možemo složiti ko je prvi počeo rat. Odnos između izvornog i reaktivnog nasilja još uvek je nedefinisan. Iako nije lako povući jasnu liniju između zaštite vlastite nacije u građanskom ratu i neopravdane osvete, to je bar donekle moguće. Međutim, za tako nešto nema još ni pogodne klime javnog mnjenja, a kamoli ustanova. A i kriteriji su politizovani i ostrašćeni. Čak i golo pitanje da li je ratni plen nezaslužen dugo je bilo rizično. Jer, samorazumljivo je oduvek čak i van Balkana bilo da onaj ko oslobađa, polaže legitimnu pretenziju ili na doživotnu vlast na osnovu osvedočenog učinka ili na plen koji, po prirodi stvari, treba legalizovati (Arkan, Zemunski klan, itd). A njihovi zločini lako su pravdani kao odbrana ili kao kolateralna šteta. Ova samorazumljivost je u međunacionalnom sukobu stekla dodatnu široku emotivnu podršku – “ne dirajte naše heroje”. Naš je ovde presudan atribut. Kako onda u ratnom haosu razdvojiti patriotizam od zločina ? Teško, ali je moguće. U Jugoslaviji je kod svih zaraćenih strana (Gotovina, Arkan, Prazina) 1990-ih dobar deo čelnika dobrovoljačkih jedinica regrutovan iz redova avanturista i kriminalaca.U Hrvatskoj je regularna jedinica bila Kažnjenička bojna pod komandom M.Naletilića-Tute, a u Srbiji Srpska dobrovoljačka garda i Crvene beretke. Ove trupe su bile izrazito nacionalno patriotski usmerene i uverene da stoje na braniku konfesije (katolicizma i pravoslavlja). Mladi ljudi su se teško opirali razornom šoviniziranom uticaju medija i ratno huškačkih stranaka . Konfesionalna i nacionalna martirologija (spremnost na žrtvu za naciju i veru) učvršćivala je borbeni moral, ali i brisala granicu između oslobođenja i zločina. Svest o vlastitom “zaklanom narodu” bila je pokriće skoro za sve. Aktivnost “prvoboraca- patriota”, a naročito smrt, postajala je obrazac biografije patriote, uzor mladima, ali i privlačna biračkom telu. Neustrašivost i bezobzirnost kriminalaca preusmerena je u poželjnu i odavno normalizovanu međunacionalnu mržnju, pa u izveštaje o hrabrosti arkanovaca i “frenkijevaca” u građanskom ratu, po svemu sudeći, ne treba mnogo sumnjati. Na frontu ne samo što je još manje bilo moguće razlikovati hrabrost od bezobzirnosti i brutalnosti, već je svaki pokušaj upozorenja na nasilje značio opasno remećenje ratnog morala. Kriminal je uspešno kostimiran patriotizmom.

Normalizovani slepi patriotizam je polukriminalne grupe preveo u “patriotske”, olakšao legalizaciju njihovog plena i kvalifikovao ih za dalju borbu za nacionalni interes u političkom životu. Pali dobrovoljac je lako harizmatizovan, a u procesu preobraćanja kriminalaca u rodoljube rat je bio čistilište. Imperativ nacionalne homogenizacije zarad “odbrane” nacije čak i kritiku zločina sunarodnika lako žigoše kao izdaju. Slepi patriotizam postupno je betonirao novu strukturu legitimnosti u kojoj je mirnodopsko razlikovanje dobra i zla relativizovano i izopačeno. Formiran je novi odnos patrona i klijenta. Borci –patroni (manje ili više povezani sa vlašću) nisu lako mogli funkcionisati bez mreže klijenata – kriminalaca.

Zaborav i izmirenje

Slepi patriotizam se lako uklopio u dublju tradiciju oslobodilačke kulture koja je bila mračna bar koliko i svetla. Kako se onda s njom suočiti ? Da li je zaboravljati ili pamtiti ? I jedno i drugo.

Potresne su slike dve majke prikazane na TV juna 2005: bošnjačke, koja plače za sinom, koga je videla na snimku kako ga ubijaju „škorpioni”, i srpske, koja ne veruje da je njen sin mogao da počini takav gnusan zločin. Da li će ove potresne slike ostaviti traga na deci čiji roditelji su ubijali nepunoletne mladiće? Možda bi se simbolički moglo reći da ove slike upečatljivo pokazuju da smo svi žrtve. Ipak, može se samo nagađati da li će se deca srebreničkih dželata ikad osećati kao žrtve? Deca mogu biti traumatizovana nedelima roditelja, ali tek u normalnoj atmosferi lišenoj nacionalizma. Sve dok prevladava mišljenje da je Srebrenica oslobođena, a ne genocidom očišćena, zločin ne može postati trauma.

Normalizovani nacionalizam detraumatizuje genocid. Srebrenica je postala srpska i sva sredstva su tobože opravdana. Drugim rečima, još se, nažalost, nisu stekli uslovi za uspešno negovanje Srebrenice kao traume srpske prošlosti. Većina drži da je to bila legitimna osveta za Kravice ili možda eksces kriminalaca, manji deo priznaje da je to ipak bio zločin i sramota, a skoro uopšte nema svesti da Srebrenica, kao najveći evropski genocid u poslednjih pola veka, treba da bude negovana kao opomena i srpska trauma. Lako je pojmljivo da se lakše učvršćuje trauma vlastitog stradanja, od traume vlastitog zločina. Teško je verovati da će se kod Srba uz Kosovo i Jasenovac, probiti Srebrenica kao kontra trauma.

Kako onda u takvoj situaciji doći do izmirenja, da li i izmirenje traži preradu prošlosti. Pomaže li uopšte zaborav? Nakon okončanja sukoba svako izmirenje traži novo viđenje prošlosti, ili bar njeno modifikovanje. Proces modifikovanja kolektivnog sećanja je složen, jer traži kritičku izmenu vlastite prošlosti i njeno usklađivanje sa prošlošću drugih grupa. Promena kolektivnog sećanja je vrlo osetljiv proces jer dotiče suštinu identiteta grupe. Istorijska nauka bi trebala da sa više samokritike uklanja mitske naslage kolektivnog sećanja i uključuje smelije nove sadržaje kojima se (1) priznaje i odgovornost vlastite nacije u minulom građanskom ratu,( 2) osvetljavaju zločini počinjeni u ime oslobođenja vlastitog naroda,(3) rivalska grupa prikazuje u pozitivnijem svetlu, i (4) traže iz prošlosti periodi mirnog multinacionalnog suživota i ističu kao važna mesta sećanja za suživot u budućnosti. U Evropi već ima dosta primera ove kulture sećanja. Francusko-nemačka komisija formirana 1950. napustila je odavno tezu o urođenom neprijateljstvu Francuza i Nemaca i u skladu s tim izmenila udžbenike istorije. Bio je to zametak idejnog jezgra EU. Slično je bilo sa odnosima između SR Nemačke i Češke i Poljske 1990-ih, kada je izmirenje (a verovatno i potreba za nemačkom podrškom u pristupanju Poljske i Češke EU) tražilo novu viziju prošlosti. Rusi su priznali ubistvo nekoliko hiljada poljskih oficira u Katinu 1939, iako su godinama tvrdili da su to Nemci uradili, Poljaci su se izvinili Jevrejima zbog masakra u Jedvabne jula 1941. i sl.

Priznanje odgovornosti, izvinjenje i izmena kulture sećanja jesu uslov mira i na Balkanu. Srpski konzervativci strepe da Srebrenica ne ostane trajna stigma nacije, pa teže da je svedu na pojedinačan dodađaj, a ne na genocidni “slom civilizacije” istekao iz razjarenog nacionalnog bića, a Hrvati se opiru Hagu da ne bi narušili autoritet “domovinskog rata” – novog oktroisanog nultog časa. Možda bi trajno uključivanje Srebrenice, Gospića i Pakračke poljane, kao opomene u srpski i hrvatski identitet i kulturu sećanja, moglo da spreči razvoj fašizma, ali i da bude oružje protiv nastojanja konzervativaca da se podvuče crta i zaborave senke prošlosti. Novoformirano kolektivno pamćenje to svakako neće brzo prihvatiti.

Teško da i upozorenja da to stranci rade drugačije može mnogo pomoći. Službeno sećanje zavisi od moći države, ali i od građanske svesti. Ovde treba pomenuti samo dva glavna oprečna obrasca sećanja na masovne zločine u svetu: američki i nemački. Džordž Buš govori o palim američkim patriotima u Iraku, a u Vašingtonu stoji spomenik palim Amerikancima u Vijetnamskom ratu. Tome nasuprot, skoro je u Berlinu otkriven Holokaust spomenik žrtvama nemačkih zločina. Sami treba da odaberemo da li je bolja istina koja škodi ili mit koji godi ? Drugim rečima, mračna prošlost ne želi da prođe, ali i ne treba da prođe. U srpskom sećanju važno je održavati Srebrenicu, a ne podvlačiti crtu ispod prošlosti ritualnim pokajanjima političara pod pritiskom Haškog tribunala. Jer čim se podvuče crta ispod prošlosti, pamćenje postaje pasivni muzejski relikt. Tome nasuprot, aktivno sećanje koje se održava, stalnim upozoravanjem na senke pre svega vlastite prošlosti, jeste agens prosvetiteljskog sazrevanja.

Prihvatanje istine o ratnim zločinima sunarodnika, “braće”, je složen proces i teži od napred izrečene opomene. Najpre nam predstoji otrežnjenje od mitova na kojima su odrastale generacije mladih u poslednjoj deceniji prošlog veka. Tek nakon toga je moguće da deca postave očevima pitanja „Tata šta si znao?”, „Šta si uradio?” „Kako se to moglo desiti ?” Pre toga predstoji dugo i konfliktno prosvećivanje. Sukobi u javnosti oko četničkog antifašizma pokazuju konfliktnost vruće prošlosti, a debate oko građanskog rata 1990-ih još nisu ni otvorene jer je nacionalizam normalizovan. Normalizovani nacionalizam je granica srpskog prosvećivanja. Leševe Srebrenice ne može prihvatiti svest o ostacima zaklanog vlastitog srpskog naroda koja se još uvek indukuje. Tek kada slepa odbrana nacionalnog interesa prestane da bude pesnički refren, retorički stranački imperativ i beskonkurentska premisa srpske istorijske nauke, stvoriće se prostor za otvoreno suočavanje sa svim zločinima. Nema kritičkog mišljenja u atmosferi organizovanog zaborava senki vlastite prošlosti.

Drugi su se već sretali sa ovim problemom i izvukli pouku da je zaborav zločina kontraproduktivan. Planska amnezija, tj. gubitak kolektivnog pamćenja, stvara crnu rupu neodgovornosti. A kada se zločini naknadno otkriju, plaća se dodatna cena prećutkivanju. Provala potisnutog sećanja, po pravilu, je isključiva. Zločinci obično govore da su samo izvršavali naređenja i sami bili žrtve politike. Kada su sinovi nemačkih vojnika iz Drugog svetskog rata počeli da ispituju očeve “Gde si bio, šta si radio, koga si ubio”, u Nemačkoj je 1968. došlo do sukoba generacija. Teško je reći da li će na sličan način reagovati i potomci balkanskih “patriota”. Stara je izreka “Oci jedoše kiselo grožđe, pa i sinovima trnu zubi”. Nas tek čeka odbrana od šoka potisnutog genocida vlastite nacije. Rad na sećanju jeste nespojiv sa brzim izmirenjem upravo zato što što se mora aktualizovati duboki rascep između žrtava i dželata, a istorija njihovog odnosa uporno moralizovati. Rad na sećanju je bolan i moralizatorski. Odgovornost se ne utvrđuje zbog osvete, nego zbog istorijske pravde i morala. Izvinjenja političara nisu dovoljna. Ako se u porodicama boraca dželata širom zapadnog Balkana jave sukobi oko očeve prošlosti, neće to biti znak krize, nego sazrevanja.

Značaj porodice je veliki i otuda što ova ustanova uspešno posreduje željenu prošlost. Prošlost ne prerađuju samo političari i istoričari, nego i primarne grupe. U SR Nemačkoj dugo je bilo tabuizirano podsećanje na nacizam kao na deo ličnog biografskog ili porodičnog iskustva. Ćutanje u svakodnevici bilo je praćeno ritualnim službenim podsećanjem na zločine nacizma. Asimetrija između službene osude fašizma i prećutkivanja upletenosti porodice u zločine donekle je bila funkcionalna; bilo je to dobrodošlo rasterećenje od pritiska na podsećanje na upletenost mnogih biografija u fašistička nedela. Iza ritualizovane saglasnosti priznanja (javna osuda nacizma) mogle su se istorije pojedinca povući u opšte ćutanje. Međutim, ova ćutnja stvorila je vakuum i nove probleme identiteta ispunjene projekcijama i strahovima za naredna pokolenja. Sećanje na pretke zločince može biti bolno, zaborav postaje aktuelan, pa porodice moraju da izmišljaju prošlost da bi je podnele. Kod nas još nema potrebe za prećutkivanjem ove vrste jer je nacionalizam još uvek kadar da heroizira svaku vrstu ratnih zločina (od Gotovine do Mladića).

Otpor kritici zločina ide čak do tvrdnje da je podsećanje na zločine vlastite nacije suvišni mazohizam? Naprotiv, danas su nam potrebna tzv. negativna pamćenja, tj. viđenja prošlosti, koja uprkos otporima i napadima, polaze od toga da pamćenje deluje u humanističkom i demokratskom pravcu samo onda kada uključuje i sećanje na istoriju zločina i bespravlja za koju je odgovorna ili suodgovorna i vlastita grupa (nacija, porodica, partija). Njeni dželati i nedela moraju se takođe uključiti u pamćenje, a ne samo njene žrtve. Moramo biti svesni da patriotizam (slepi, a ne kritički) najlakše prelazi u zločin. U središtu etike slepog patriotizma jeste stav da je, šta god učinila, moja nacija u pravu. Kant je pisao drugačije. On je čak podvukao da ponašanje majke koja spasava svoje dete, koje se davi u reci, nije etičko. Nije loše, niti nemoralno, ali još uvek nije etičko. To otuda, što se ovo ponašanje ne razlikuje od reagovanja životinje koja spasava svoje mladunče. Kod oba slučaja deluje se iz instinkta. Ponašanje, pak, može postati etičko ukoliko majka spasava dete neke osobe koju mrzi. Tek kada se ponašanje izdigne iznad instinkta mržnje, deluje se u skladu sa umnim, tj.univerzalnim načelom koje čoveka razlikuje od životinje. Umno, naime važi za svakog čoveka, a instinktivno samo za moju porodicu i moj narod. Umno načelo traži da se neko delo čini zato što je značajno za sve ljude. Tome nasuprot, slepi patriotizam štiti samo svoju grupu. Savremeno domaće pamćenje stoji pretežno u znaku slepog patriotizma. Izgleda da javno ili prećutno slaganje sa govorom o oslobođenju Srebrenice to potvrđuje.

Ako je to tako, može li se bar ublažiti akutno slepilo većeg dela javnog mnjenja? Možda. Prvi zadatak kritičke istorije nije brisanje vlastite prošlosti, nego kritički zaborav njene lažne slave. Zašto, npr. stalne postavke državnih muzeja čuvaju samo tragove slavne prošlosti, budeći ponos, a ne i stid? Možda bi se za početak trebalo založiti za uvođenje zajedničkog međudržavnog “Muzeja stida Zapadnog Balkana”, tj. nomenklaturu najnovije logorologije i genocida iz 1990-ih. Verovatno to ne bi prošlo. Ali, neko treba prvi da počne. Možda bi na eventualni “Muzej neslavne srpske prošlosti”, neki od bivših bratskih naroda odgovorio sličnom ustanovom?

Izvod iz knjige Kultura sećanja – teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Čigoja, 2006.

Peščanik.net, 30.06.2006.

TEMA – SREBRENICA

TEMA – JUGOSLAVIJA