Srbija je kao one ”kuće na pola puta” koje bivšim robijašima treba da pomognu da se lakše prilagode životu van zatvora. Dobro, to u čemu smo živeli nije bio baš zatvor, kao što ni ono u čemu ćemo živeti nije baš sloboda, ali princip je isti. A i mi smo isti. Isti mi koji smo bili baš lepo adaptirani na nepisana pravila koja diktiraju zatvorski upravnici i moćniji među zatvorenicima, sad treba da se prilagodimo novim pravilima koja diktiraju neki novi upravnici i neki novi moćnici. Čovek bi pomislio da to i neće biti tako teško – ako smo se jednom tako lako svikli na život u lošim uslovima, što se ne bismo još lakše prilagodili životu u boljim uslovima? I – čovek ne bi bio u pravu.

Čovek bi ”bio u krivu” ponajpre zato što zatvorski upravnici, stražari i moćni robijaši nisu ostali tamo negde u našem bivšem životu među zatvorskim zidinama (gde im je i mesto) nego su krenuli zajedno sa nama. A mnogi bogami čak i počeli da nas predvode.

I naravno da smo sad zbunjeni – kojih pravila treba da se pridržavamo: onih koja su propisivali i sprovodili dok smo robijali ili ovih koja nam isti ti ljudi sad nameću da bi nas naučili na slobodu? Da stvar bude gora, zbunjeni su i mnogi među njima – ne mogu da shvate da na toj slobodi više neće važiti i ona nepisana zatvorska pravila koja su im omogućila da budu tako moćni.

Ali, to što smo mi zbunjeni, ne proizvodi neke značajne posledice, ni po nas, a naročito ne po njih, dok njihova zbunjenost proizvodi katastrofalne posledice po nas. Jer, kad smo mi zbunjeni, to uglavnom znači samo da ćemo malo sporije da tabanamo na tom putu, ali, kad su oni zbunjeni – to znači da ozbiljno promašujemo put.

Srećom, očito je da ćemo još neko vreme provesti u ovoj kući na pola puta. Možda do tada i najzbunjeniji shvate neke osnovne razlike između tamo i ovde.

Na primer, da je u zatvoru možda opravdano da budeš siledžija, jer ćeš tako spasiti živu glavu, ali se siledžijskim ponašanjem na stiže na slobodu. Na slobodi se za siledžijstvo ide u zatvor. A ne u visoku politiku, kao kod nas.

Ili, da bi ministar koji sam sebi skroji izmišljenu uniformu (možda si je dodelio i neki čin?) u zatvoru možda i dobio autoritet, ali na slobodi bi dobio dijagnozu.

Ili, da se na slobodi ne izriče kazna za zloupotrebu službenog položaja samo ako si krao nego i ako si – zloupotrebio službeni položaj, kao što ga je zloupotrebio onaj politički postavljeni službenik u Novom Sadu kad je samoinicijativno skinuo ”nepodobnu” sliku sa izložbe. U zatvoru možda i može da prođe da je slika nepodobna – na slobodi bi to bio upravnik galerije.

I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje.

Peščanik.net, 21.10.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)