Razgovor povodom 20 godina od kraja rata na Kosovu. Govore istoričar Milivoj Bešlin, izvršna direktorka FHP-a Ivana Žanić, zastupnica žrtava iz FHP-a Marina Kljajić. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

/audio snimak/

Slobodan Milošević: Mi smo pokazali da imamo nepobedivu vojsku, najbolju vojsku na svetu, i nikada u dosadašnjoj istoriji kao u ovom ratu nismo imali manji broj kukavica koje su pobele iz zemlje, da tamo na sigurnom sačekaju kraj rata. U ovom trenutku, pred nama su zadaci obnove zemlje. Želim u tome svim građanima Jugoslavije mnogo sreće i radosti.

Voditelj: Vlada poziva Srbe, Crnogorce i građane drugih nacionalnosti da ostanu na Kosmetu, i kao što su dali svoj doprinos u odbrani od agresije, daju puni doprinos sprovođenju mirovnog plana i obnovi zemlje.

Voditelj 2: Vojne i policijske snage nastavljaju da se povlače sa područja Kosova. Uporedo sa njima, ka Srbiji se kreću i brojne srpske izbeglice, uglavnom iz okoline Đakovice, Prizrena, Suve Reke i Peći.

***

Svetlana Lukić: U nedelju 9. juna će se navršiti 20 godina otkako nas je jedne večeri voditeljka državnog dnevnika lažno veselim glasom obavestila: „Poštovani gledaoci, završna je NATO agresija na Jugoslaviju, pobedila je miroljubiva politika Slobodana Miloševića”. Pred ponoć 9. juna, dva generala, jedan vojske, jedan policije, zajedno sa predstavnikom NATO-a, su potpisali kapitulaciju, ili, ako je to nekome lakše, vojno-tehnički sporazum u Kumanovu. Mi ćemo ovu godišnjicu na neki način obeležiti razgovorom o onome što su bile naše teme, teme Peščanika. To su ratni zločini koji su počinjeni na Kosovu, pre svega od strane srpskih snaga, naravno.

Milivoj Bešlin će nam pomoći da vidimo da li je ta kapitulacija, odnosno taj poraz od 9. juna 1999. godine bio kraj jedne politike, praktično stogodišnje pogrešne politike, često rasističke i zločinačke Srbije, pa i Jugoslavije, one međuratne, prema kosovskim Albancima. I naravno, tu se uvek postavlja pitanje da li je Kosovo izgubljeno, kad je izgubljeno, pa se onda kaže: još uvek nije izgubljeno; pa je izgubljeno 2008. kada su kosovski Albanci proglasili nezavisnost; pa je izgubljeno 1999. u kumanovskom šatoru; pa je izgubljeno 1912. kada su srpske trupe ušle na Kosovo, ili je izgubljeno već posle čuvenog Kosovskog boja?

Milivoj Bešlin: Sve što se dogodilo od 1999. godine nije niti neki novum u istoriji, niti je neki presedan. Srbija je „dobila” Kosovo ratom i voljom velikih sila. Dakle, ne samo 1912. godine i ratnom pobedom, nego pre svega 1913. godine i Londonskim mirovnim ugovorom. Dakle, Srbija je došla na Kosovo ratom i voljom velikih sila, i tačno tako je otišla sa Kosova: dakle, ratom i voljom velikih sila, počinivši pritom i u prvom i u drugom slučaju zločine nad civilima.

Mi sad ovde ne govorimo o suprotnoj, dakle, politici albanskoj, i tako dalje, ali ta istorija srpsko-albanskih odnosa, pre svega govorim o antagonizmu između Srba i Albanaca, počinje već sredinom i u drugoj polovini 19. veka. Mlada srpska država u 19. veku pre svega je svoju ekspanziju usmeravala ka zapadu, ka Bosni i Hercegovini. Međutim, na Berlinskom mirovnom kongresu, 1878. godine, Srbija mora da se odrekne te ekspanzije ka zapadu, zbog toga što je, izgubivši podršku Rusije koja je tada podržavala Bugarsku, da sad ne komplikujemo previše, Srbija je morala da zatraži podršku Beča, odnosno Austrougarske. Austrougarska je, kao što znamo, imala interese u Bosni i Hercegovini. Ona je tada i okupirala, dobila pravo da okupira BiH, i Srbija je morala da se obaveže da će svoju ekspanziju da usmeri ka jugu, dakle ka Kosovu.

Vrlo je važno reći da je teritorijalnim proširenjem Srbije u ratovima 1875-78. godine Srbija već došla u dodir sa albanskim stanovništvom na jugu, koje je tada počelo da beži pred srpskom vojskom, i da se naseljava negde u severnim delovima Kosova. Ono je, dakle, već imalo iskustvo sa srpskom vojskom, i imalo je, naravno, vrlo negativno iskustvo. I ono će biti važan element u otporu, zapravo, albanskog stanovništva na Kosovu kasnije, tokom Balkanskih ratova.

Ključni događaj u srpsko-albanskim odnosima su svakako Balkanski ratovi, dakle 1912. i 1913. godine, i tu ne moramo da idemo dalje od dva dokumenta: to je onaj čuveni izveštaj Karnegijeve fondacije, koji govori zaista o strašnim zločinima koji su izvršeni nad civilima, i drugo je knjiga Dimitrija Tucovića, „Srbija i Albanija”, gde Tucović vrlo uverljivo, dramatično i potresno svedoči o masovnom ubistvu civila koje je počinjeno u toku Balkanskih ratova. Naravno da je osnov toga, kažem, napravljen ranije, još u drugoj polovini 19. veka – i sad da se ne vraćamo da Vladana Đorđevića, na priču o repatim Albancima, i tako dalje, koja mene vrlo podseća na ovu današnju priču, o ljudima iz šume…

Svetlana Lukić: Samo da podsetimo da je on bio predsednik vlade, da nije bio opskuran neki tip.

Milivoj Bešlin: Tako je. Ne bilo ko, tako je, predsednik vlade, bio je lekar, bio je osnivač Srpskog lekarskog društva, i tako dalje, bio je važna ličnost, ne samo za državu, nego i za društvo. Dakle, već su ti Balkanski ratovi negde postavili osnove za vrlo rđave odnose. Procena je – opet, nažalost, u istoriografiji, posebno kada su u pitanju Balkanski ratovi i Prvi svetski rat, žrtve nisu prebrojane – da je oko 20 hiljada civila tada ubijeno. Dakle, na taj način se dolazi na Kosovo.

Kosovo je odmah postalo, kako bismo rekli, leno vojne elite, koja je tražila da ono bude pod nekom specijalnom upravom. Dolazi Prvi svetski rat, stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Položaj albanskog stanovništva u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji, je bio najnepovoljniji mogući od svih nacionalnih manjina u Kraljevini Jugoslaviji, položaj albanske manjine je zaista bio najteži. Dakle, to je potpuna diskriminacija. Ne postoje, za sve vreme trajanja Kraljevine Jugoslavije ne postoje nijedne novine na albanskom jeziku, ne postoji nijedan udžbenik.

Svetlana Lukić: Je l’ to vojno-policijska uprava, zapravo?

Milivoj Bešlin: To jeste bila vojno-policijska uprava. Njima je uskraćeno pravo na zemlju. Zemlja je oduzimana od albanskog stanovništva; davana je pre svega slovenskom, srpskom stanovništvu, kolonistima. I vi, dakle, kad nekome uskratite, kad uskratite poljoprivrednom stanovništvu pravo na zemlju, vi ste mu uskratili pravo na egzistenciju i pravo na život. I to je, dakle, rađeno ciljano. Naravno, iseljavanja su vrlo podsticana, tad, 20-ih godina, iz države, i ne samo albanskog, nego i turskog, uopšte muslimaskog stanovništva. Nekoliko desetina hiljada ljudi je iseljeno tada, pre svega u Tursku i nešto manje u Albaniju.

Međutim, važan segment takvog antialbanskog ne samo raspoloženja, nego i atmosfere i konteksta koji je pravljen, je zapravo činila intelektualna elita. Dakle, oni su bili nezadovoljni efektima toga, posebno zbog toga što mnogi kolonisti koji su tamo dolazli nisu živeli, nisu obrađivali zemlju. Tako da 30-ih godina je bilo jasno da su ti efekti takve politike krahirali u nacionalno-demografskom smislu, i tada se javljaju – u Srpskom kulturnom klubu, koji je bio ključna ideološki nacionalistička organizacija u srpskom korpusu u Kraljevini Jugoslaviji – ideje i planovi koji bi trebalo da proizvedu neki rezultat.

Tako se javlja i ono tajno predavanje Vase Čubrilovića, dakle taj memorandum. I vi kad vidite, kad pročitate to predavanje u Srpskom kulturnom klubu, a to su zaista vodeći srpski intelektualci – govorim o onima koji su bili nacionalistički orijentisani, a oni su bili većina – vi vidite da su to metodi koji su u stvari primenjivani i u ratu 1998. odnosno 1999. godine. Dakle, oni detaljno tamo govore kako paliti imovinu, kako vršiti, kako se to govorilo, šikane, iseljavati stanovništvo. Dakle, praviti jednu nesnosnu i nemoguću atmosferu, da bi se to civilno stanovništvo prosto iseljavalo, da bi bilo naterano da se iseli.

Vi zapravo vidite da je srpska država, tokom tog nešto manje od jednog veka, koliko je posedovala Kosovo – namerno kažem posedovala, kao neku vrstu vlasništva i tapije nad tom teritorijom, vidite da nikada nije bilo dobre volje da se postige makar neki pokušaj postizanja modusa vivendi sa tim većinskim elementom.

Svetlana Lukić: Povodom godišnjice bombardovanja, odjednom se licitira brojkama. Sad je Vučić rekao da je poginulo 2.500 civila i 1.000 vojnika. Te brojke se menjaju kako ko izgovori.

Ivana Žanić: Podaci do kojih smo mi došli, na osnovu precizne evidencije i metodologije, jeste da je tokom NATO bombardovanja stradalo nešto više od 750 ljudi. Dakle, nisu hiljade u pitanju. To je 750 ljudi. Ja se onda pitam da li je moguće da je ovoj državi 750 ljudi malo. Mi u Fondu za humanitarno pravo, radeći i sa mladima tokom naših škola tranzicione pravde, mi smo zapazili da zapravo mladi u regionu ne znaju da je na Kosovu bio sukob i tokom 1998. godine.

Mi smo uspeli da dokumentujemo da je tokom 1998. godine ubijeno preko 2.000 ljudi na Kosovu. Dakle, nije sukob trajao samo od 24. marta do 9. juna 1999. godine. Civili su ubijani i znatno ranije i taj 24. mart je možda bila samo prekretnica kada je započeto to masovno kršenje ljudskih prava Albanaca. I presude Haškog tribunala su utvrdili da je zapravo cilj tog udruženog zločinačkog poduhvata u kome su učestvovali politička elita, ali i vojna i policijska, bila promena te etničke strukture na Kosovu, koja je zapravo činjena putem zločina, a zločini su uključivali ubistva, silovanja, proterivanja, oduzimanje dokumenata, skidanje registarskih tablica, paljenje kuća, ubijanje stoke. Dakle, sve sa ciljem da se kosovski Albanci više nikada ne vrate na Kosovo i u svoje kuće.

Svetlana Lukić: Kada ste pominjali ove brojke, kad kažete da ste dokumentovali, vi imate imena i prezimena tih ljudi?

Ivana Žanić: 2011. godine smo objavili prvi tom Kosovske knjige pamćenja, koji obuhvata stradale 1998. godine, gde ne samo da su imena i prezimena ubijenih ljudi dokumentovana, već su date i činjenice o okolnostima njihovog stradanja. Dakle, ukoliko se radi o ubistvu, tu postoji i kratak narativ kada je osoba poslednji put viđena i na koji način je stradala. Ukoliko se radi o osobi koja se i dalje vodi kao nestala, tu su opisane okolnosti u kojima je ta osoba poslednji put viđena živa.

Svetlana Lukić: Ono što je veoma upadljivo, a to je da od to malo procesa koji postoje, da je praktično zanemarljiv broj procesa pred domaćim sudovima za ubistva kosovskih Albanaca.

Marina Kljajić: Da. Upravo tako. U oružanim sukobima 1998-1999. godine stradalo je, prema podacima do kojih je došao Fond, a koji nisu konačni, smrtno je stradalo oko 8 hiljada albanskih civila za čije stradanje su odgovorne srpske oružane formacije, bilo vojska, policija, bilo paravojne formacije.

Svetlana Lukić: Paravojne formacije su bile pod komandom regularnih jedinica.

Marina Kljajić: Tako je, tako je.

Svetlana Lukić: Da ne bude zabune, da. Izvinite.

Marina Kljajić: Da. Jako je teško bilo doći do podataka koliko je toga bilo, iz prostog razloga što je samo u 4 predmeta to kvalifikovano kao ratni zločin. Sve drugo je bilo kvalifikovano kao ubistvo, tako da je bilo teško ući u trag. Tek od 2003. godine, kada se formira i Tužilaštvo za ratne zločine, i kada suđenje za ratne zločine prelazi isključivo u nadležnost Posebnog odeljenja pri Višem sudu u Beogradu, može se precizno pratiti šta se radi. Od osnivanja Tužilaštva za ratne zločine do danas, mi imamo, eto, samo 10 predmeta koji su vezani za zločine izvršene na Kosovu, i imamo podatak da se radi samo o 321 žrtvi, smrtno stradaloj, koja je procesuirana.

Od tih 10 predmeta, mi imamo 7 pravosnažno okončanih, 54 optužene osobe, a bilans nam je takav da imamo samo 10 pravosnažno osuđenih. A tim presudama obuhvaćene su samo 62 smrtno stradale žrtve. Ovi postupci traju, nažalost, dugo. Svedoci smo da imamo, recimo paradigmu za mene predstavlja suđenje u predmetu Ćuška. To je postupak koji je počeo 2010. godine. Tada je podignuta prva optužnica protiv 9 optuženih. Kako se radilo, vidi se iz toga što je, kako je vreme prolazilo, Tužilaštvo stalno podizalo nove optužnice, menjalo, preciziralo, proširivalo. Naravno, trebalo je jako mnogo truda punomoćnicima oštećenih da kroz ispitivanja svedoka, koji su se pojavljivali, i žrtava, dođu to toga da dokažu Tužilaštvu, pre svega, da zločin nije izvršen samo u selu Ćuška, nego da je to bila jedna sinhronizovana akcija malo širih razmera, a ne samo pojedinčani incident koji se desio u Ćuški.

Uvek je tu bilo sadejstvo vojske i policije. Prvo se kretalo sa artiljerijskim dejstvima po selima. Onda su ulazili pripadnici vojske. Šta se radilo? Isterivano je stanovništvo iz kuća, pljačkani su, oduzimani su im novac, dragocenosti, odvajane su žene i deca od muškaraca. Muškarci su mahom ubijani. Od svih njih su oduzimana lična dokumenta, naređivano im je da sedaju na traktore i da napuštaju teritoriju Kosova, naravno, uz ostavljanje svih ličnih dokumenata. Ukupna cifra optuženih je bila 17.

Međutim, tokom postupka, koji traje od 2010, doneta je bila prvostepena presuda. Tada ih je bilo 11, 9 je bilo oglašeno krivim, dvoje oslobođenih i dobili su kazne zatvora u rasponu od 2-20 godina. Međutim, ukinuta je presuda i vraćena na ponovni postupak. Evo, sada smo u drugoj polovini ponovnog postupka gde imamo 10 optuženih. U međuvremenu imamo dvoje koji su preminuli. Imamo jednog optuženog koji je zaključio sporazum o svedočenju sa Tužilaštvom u zamenu za potpuno oslobođenje od krivičnog gonjenja, što je i učinjeno. Imamo jednu situaciju sa optuženim koji više nije procesno sposoban, pa je u odnosu na njega optužnica odbačena, i u odnosu na jednog je postupak u prekidu, jer je nedostupan državnim organima, zato što su se svi borili sa slobode. Takođe, imamo i odustajanje u toku postupka još od troje, tako da ih je trenutno ostalo 10, i ne verujem da će se u toku ove godine postupak pravosnažno okončati.

Svetlana Lukić: Apelacioni sud, koji je oborio tu presudu, je l’, rekli ste da su od 2-20 godina osuđeni. Koji je bio njihov argument?

Marina Kljajić: Pa znate, Apelacioni sud ima stav koji nije samo u ovom predmetu, Ćuška, nego još i u drugim predmetima gde su masovni zločini izvršeni, shvatanje saizvršilaštva, da se traži da se dokaže svakom pojedinačno počiniocu koje konkretno radnje je on preduzeo i kakav je njegov psihički odos bio prema delu. Drugim rečima, dolazimo u apsurdnu situaciju da ako optužite pojedinca da je izvršio ratni zločin, da je ubio jednog ili dva čoveka, nećete imati problem sa dokazivanjem; ali ako imate jedinicu koja postupa kao što je postupano u Ćuški, ako oni rade tako da svako zna šta je njegov posao na bazi podele uloga, i krenu od sela do sela, i imate rezultat od oko 140 ubijenih ljudi, onda ne možete, prosto, da dokažete, uz tako visoke standarde. E, to je bio razlog da se predmet vrati, da se daju, po zahtevu Apelacionog suda, dovoljno jasni razlozi zašto se svi oni smatraju saizvršiocima.

Svetlana Lukić: Da citiram ono što ste vi, uostalom, stavili u izveštaj Apelacionog suda, da to što jedan od njih kaže, taj Nebojša Minić, „idemo da ćeramo Nemce, cepajte im dokumenta”, i onda završava sa 44 mrtvih, 43 mrtvih, 10 mrtvih, 22 mrtvih, da Apelacioni sud smatra da to nije naredba da se ubijaju civili, nego možda je to naredba, u stvari, da se obračunaju sa OVK i da razoružaju OVK. Znači, vi imate opet ceo sistem, ili državu. Počev od ove žene koju treba da proglase nestalom, Zagorke Dolovac, pošto se ne meša u svoj posao, koja 17 meseci ne imenuje Tužioca za ratne zločine, kao što je udruženi zločinački poduhvat, kao što su skrivali tela i država je to organizovala, sada imamo praktično celu državu i njene institucije koje se udružuju, svesno ili nesvesno, da opstruiraju suđenja za ratne zločine.

Milivoj Bešlin: Izvinite, i prenosili su tela iz primarnih u sekundarne grobnice, i seljakali ih.

Svetlana Lukić: Po Batajnici i Petrovom selu.

Ivana Žanić: Nije samo jedan državni organ uključen u to da nema procesuiranja za ratne zločine. Tačno je da više od godinu i po dana Tužilaštvo za ratne zločine nije imalo tužioca. To se odrazilo na postupke za ratne zločine. Za to je direktno odgovorna Zagorka Dolovac, kao republički javni tužilac, u čijem je mandatu bilo da imenuje vršioca dužnosti tužioca za taj period, dok se ne izabere novi tužilac za ratne zločine. To je imalo reperkusije na postupke koji i ovako dugo traju, postoji mali broj optužnica. Te optužnice koje se podižu su protiv ljudi koji nisu imali gotovo nikakav čin, za mali broj žrtava. Dakle, to je taj deo koji se odnosi na Tužilaštvo. S druge strane, imate sud koji je podigao standarde u dokazivanju da se dokaže saizvršilaštvo.

Sada, 20 godina nakon sukoba, se stavlja taj nesrazmeran teret da se dokaže šta je svako od njih u svakom trenutku radio, što je gotovo nemoguće da se dokaže. Opet, ta treća strana jesu i drugi državni organi koji na neki način opstruiraju suđenje za ratne zločine. Ja bih spomenula drugi predmet za zločine na Kosovu. To je predmet Trnje, i tu je možda ta opstrukcija najbolje ilustrovana. Ja sam ovde izvukla neke podatke da tokom 2017-2018, ukupno je bilo zakazano 16 glavnih pretresa, dakle 16 sudećih dana, a održano je samo 8 dana.

Svetlana Lukić: To je, izvinite, onaj predmet gde je ubijeno 12 žena i četvoro dece, između ostalog?

Ivana Žanić: Jeste. Tu su ubijeni žene i deca, i Bekim Gaši, njemu su stradale majka i sestre, koji je dolazio na svaki glavni pretres, i onda se, dakle, u polovini tih zakazanih glavnih pretresa desi da on, čovek, dođe do Beograda, da uđe u sudnicu i da sud kaže: ovaj današnji glavni pretres se ne održava, zato što je jedan od optuženih hospitalizovan. Na jednom glavnom pretresu, pošto su dvojica optuženih, pozli jednom optuženom, po pravilu dan ili dva pre glavnog pretresa, pa onda naprasno ozdravi dan posle glavnog pretresa. Pa onda, na sledećem glavnom pretresu se to dogodi sa drugim optuženim. I zapravo, oni su ta opravdanja za svoje loše zdravstveno stanje dobijali ili od VMA, ili od vojne bolnice u Nišu. I na taj način se zapravo taj čovek, koji dolazi sa Kosova, zamislite tu agoniju kroz koju on životno prolazi 20 godina, ne samo što su mu stradali najuži članovi porodice koji se, uzgred budi rečeno, i dalje vode kao nestali. 6 godina se taj čovek iscrpljuje. Dolazi da prati suđenja, želi da shvati istinu o stradanju članova svoje porodice, a zapravo se to sve vreme ne događa.

Marina Kljajić: Pa vidite, sudija je posumnjala, upravo zbog takve učestalosti odlaganja i dobijanja medicinske dokumentacije isključivo od vojnih zdravstvenih ustanova, jer su obojica, naravno, vojni osiguranici, i predložila je veštačenje. I sada, dobijate nalaz veštaka koji kaže: njima može da pozli zbog visokog pritiska. Oni mogu da prate tok postupka, procesno su sposobni, ali isto tako, može se desiti i da završe u bolnici.

Drugim rečima, znamo i sami da ćemo jako teško i u drugim postupcima doći u situaciju da lekar demantuje lekara, tako da neće baš jako da kompromituju svoje kolege, iako imaju jednu vrlo evidentnu situaciju da je to smišljeno samo da bi se što duže prolongirale… da ne zaboravimo, vreme trajanja postupka je jedino garantovano vreme slobode za optužene. A simptomatično u ovom predmetu je, ako posmatramo to za vreme čitavog trajanja predmeta, 42 dana zakazanog suđenja, 17 održanih. Sad, zamislite Bekima koji dolazi 42 puta.

Svetlana Lukić: A svedok na tom suđenju je bio upravo Božidar Delić, koji sad treba da svom potčinjenom da svedoči, i on je tu eksplicitno imao političku izjavu kako je to sve smislio Boris Tadić, kako bi njega baš kompromitovao, a da su ova dvojica, taj Gavrilović i ovaj Kozlin, da su oni zapravo kolateralna šteta.

Marina Kljajić: Čuli smo bajku kako ništa niko nije znao, a u isto vreme postoje dokumenti koji jasno govore da je ta ista brigada vršila asanaciju terena, da su sklanjana tela. Prema tome, kako je moguće da on ne zna. Svedočili su posle njega i bezbednjaci, koji su isto tako ostali bez jasnog odgovora kako je moguće da se to desi a da oni ne znaju.

Svetlana Lukić: Ovaj Rajko Kozlin, njegove kolege iz te brigade su svedočile da je on izveo starca i ubio ga pucnjem u glavu, i ne samo jedan od njih. Šta je sa tim ljudima, sa tim Pavlom Gavrilovićem i tim Kozlinom? Oni su slobodni ljudi, mi možemo da ih vidimo u nekom kafiću beogradskom?

Ivana Žanić: Da. Ove godine je izrečena prvostepena presuda. Pavle Gavrilović je osobođen, Rajko Kozlin, izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 15 godina. Oni se i dalje nalaze na slobodi, zato što se verovatno Tužilaštvo, ali i odbrana, žalilo na tu presudu. Dakle, ta presuda i dalje nije pravosnažna. Ja koliko znam, trenutno je samo jedan optuženi za ratne zločine u pritvoru. Radi se o Huseinu Mujanoviću. Svi ostali optuženi za ratne zločine u svim predmetima se nalaze i brane sa slobode, tako da sam ja često, s obzirom na to da je postupak u predmetu Ovčara trajao 14 godina, da sam ja često i u autobusu, i u gradu viđala optužene. Igrom slučaja, znala sam ko su oni i šta su radili zato što sam pratila taj predmet, ali oni su svi na slobodi i potpuno uživaju u svom životu i slobodi koja im je data.

Svetlana Lukić: Ono što je pravilo bilo, tu su se slagale sve vlasti, jeste da, kada su u pitanju ratovi, pogotovo na Kosovu, dakle, pred domaćim sudovima neće odgovarati oficiri i viši oficiri, da će to biti neposredni izvršioci, eventualno, i to možda za 15 godina. Samo vas molim da za naše gledaoce kažete primer generala Dragana Živanovića, je l’ tako, koji je bio najviše rangirani oficir protiv koga je podignuta optužnica.

Marina Kljajić: Nije čak ni to.

Svetlana Lukić: A, tačno, odbačena je optužnica.

Marina Kljajić: Vodila se samo istraga. U trenutku kada je ta istraga krenula, stvarno je postojala jedna nada da će Srbija konačno početi da procesuira visokorangirane pripadnike vosjke ili policije. Međutim, došlo se do toga da je Tužilaštvo došlo do zaključka da jednostavno nema dovoljno dokaza, sa obrazloženjem da je ispitan veliki broj pripadnika jedinice, da niko od njih ništa nije čuo o zločinu.

Svetlana Lukić: A govorimo o kom zločinu?

Ivana Žanić: Dragan Živanović je tokom sukoba na Kosovu bio komandant 105. motorizovane brigade. U toku je bio ovaj postupak za zločine počinjene u selima u opštini Peć. 2014. godine, Tužilaštvo je otvorilo istragu protiv Dragana Živanovića za zločine počinjene u tim selima, zato što se na suđenju u predmetu Ćuška govorilo o tome da je on kao nadređeni toj jedinici, znao za te zločine. Međutim, iako je to Tužilaštvo za ratne zločine vrlo pompezno najavilo i na svom sajtu, to je bilo 2014, vrlo brzo je ta istraga obustavljena. Tako da jedini visokorangirani protiv koga je uopšte otvorena istraga, je bio Dragan Živanović.

Mi smo podnosili krivične prijave i protiv Božidara Delića, između ostalih i za zločin koji je počinjen u selu Trnje, za koji se vodi postupak, i protiv Ljubiše Dikovića, bivšeg načelnika Generalštaba, za više zločina koji su počinjeni u njegovoj zoni odgovornosti. Međutim, dalje od predistražnog postupka mi nikada nismo odmakli. I sada, kada se kaže predistražni postupak, ljudi koji nisu pravnici pomislili bi da je to neka faza krivičnog postupka. Predistraga je kada vi podnesete krivičnu prijavu, a po njoj godinama niko ne postupa. I po svemu sudeći, kako trenutno radi Tužilaštvo za ratne zločine, u najskorije vreme nećemo ni imati optužnice protiv visokorangiranih oficira vojske ili policije.

Marina Kljajić: Bojim se da ih uopšte nećemo imati. Naime, u vreme izvršenja svih tim zločina, to su bili ljudi koji su tada imali već vrlo zrele godine. Mi dolazimo u situaciju, ako ih procesuiraju, da će vrlo brzo ti postupci završiti sa odbacivanjem optužnica, zato što će postati procesno nesposobni.

Svetlana Lukić: Ne mogu nikako da se batalim ovoga generala Dragana Živanovića, ne zbog toga što je pod njegovom komandom, ili njegova jedinica šta je tamo radila ili nije radila, ali vraćam se ponovo na sud, odnosno na Tužilaštvo za ratne zločine, koje je odbilo, je l’, reklo da nema tu šta da radi. Ali to obrazloženje je ili cinično, ili blasfemično, gde oni kažu da nema dokaza da je general prisustvovao zločinima, i da je bio nekoliko kilometara udaljen od mesta zločina. Pa ni Hitler nikad nije bio u Aušvicu, mislim, mnogi nacistički generali nikad nisu bili Dahau.

Ivana Žanić: Upravo to, i zato svedoci sa Kosova se jako teško odlučuju da dođu da svedoče pred srpskim sudom. Tačno je da je obrazloženje to da general Dragan Živanović nije prirustvovao zločinima, ili da ne postoji pisana naredba da je on naredio neki zločin. Mislim da je možda, posle toliko godina postojanja Haškog tribunala, on je čak i prestao sa svojim radom a da mi i dalje u javnosti polemišemo šta je komandna odgovornost. Setićete se da je, tada je on i dalje bio načelnik Generalštaba Vojske Srbije, Ljubiša Diković je objašnjavao na televiziji sa nacionalnom frekvencijom šta je komandna odgovornost, pa je to upoređivao sa nekim saobraćajcem, pa ko je tu za šta odgovoran. Ja ću sada u dve rečenice reći šta je komandna odgovornost.

Dakle, kada komandujete jednom jedinicom, vi ste odgovorni za to, ukoliko ste znali da će vaši podređeni da počine zločine a niste ih sprečili, ili ako ste, kada oni počine zločine, za to saznali a niste ih kaznili, odnosno niste ih predali vojnim, ili kasnije civilnim organima na procesuiranje. Dakle, tu se uopšte ne radi o tome da su oni krivi za nekog drugog. Ne, ti generali su krivi za sebe, što zločine nisu sprečili, odnosno što posle svoje potčinjene nisu kaznili. I dobro je to poređenje da ni Hitler nikada nije bio ni u jednom koncentracionom logoru, pa nikome nije palo na pamet da to obrazloženje bude da on nije odgovoran za Holokaust. To je još jedno do tih potpuno, u najmanju ruku, pravno nelogičnih odluka Tužilaštva za ratne zločine, a ja u svemu tome vidim jednu tu politiku odugovlačenja i iscrpljivanja, jer što duže puštamo da vreme prolazi, ljudi će prestati da se time bave, da se za to interesuju, da nadziru naš rad, a onda ćemo mi moći da podižemo, nas osmoro zamenika, 4 optužnice za dve godine. Iako u Tužilaštvu za ratne zločine tvrde da ih Fond za humanitarno pravo grdi kada kaže da je svaki zamenik tužioca u toku jedne godine podigao pola optužnice, to je prosto tačno.

Svetlana Lukić: Ljubiša Diković, bivši načelnik Generalštaba, vas je tužio, odnosno tužio je Fond za humanitarno pravo i sad ima sudski dokazano da je vaš dosije o njemu uvreda časti. Uzgred, Diković je pre neki dan rekao javno da Albanci treba da mu podignu spomenik a ne poternicu, jer je, citiram: „vodio više računa o albanskim civilima nego o sopstvenim vojnicima”. Milivoj, sad bih vas molila samo da nam prođete samo istorijski ovaj deo od 1945. pa nadalje, da nam objasnite kako s te tačke izgleda tih 10 hiljada ljudi koji dolaze uplakani na sahranu Aleksandra Rankovića. Je l’ to ima veze sa Kosovom?

Milivoj Bešlin: Da, ovo je vrlo dobro pitanje, jer sam planirao da negde na kraju poentiram sa tim. Dakle, ono što smo rekli, to je Kraljevina Jugoslavija, to je jasan rasistički odnos, danas bismo rekli potpunog aparthejda prema albanskom stanovništvu. To je uskraćivanje prava na zemlju, to je jednako uskraćivanju prava na egzistenciju, što opet izaziva, naravno, njihove pobune, i vi onda povećavate stepen represije da biste gušili pobunu, i to je onda zapravo jedan zatvoreni krug. Kada je reč o socijalističkoj Jugoslaviji, tu se sad neki mehanizmi i obrasci ponavljaju. Vi ne možete, uprkos, dakle, revoluciji, jednoj potpuno drugačijoj nacionalnoj policiji, nekakve atavizme vi ne možete da izbrišete i neke obrasce da promenite preko noći.

Dakle, mi ponovo imamo 1945. godine vojnu upravu na Kosovu, od februara do juna 1945; imate, dakle, jednu nejasnu poziciju iz samog vrha partije šta sad uraditi sa Kosovom, dakle kako da ono bude uključeno u tu arhitekturu jugoslovenskog federalizma koja se tada stvarala, da bi to bilo odlučeno, definitivno, u julu mesecu 1945. godine kada se sastaje oblasna skupština za Kosovo i Metohiju, koja određuje da će to biti autonomna oblast koja će se priključiti federalnoj državi Srbiji. I činilo se da se ipak na neki drugačiji način sad rešava to pitanje. Međutim, ono što se znalo, ali se o tome nije govorilo u Jugoslaviji, da se represija na Kosovu nastavlja.

O tome se u pola glasa pričalo, i onda imate leto 1966. godine, smenu drugog čoveka Jugoslavije, dakle moćnog podpredsednika države, organizacionog sekretara partije i faktičkog kontrolora tajnih službi u Jugoslaviji, Aleksandra Rankovića. Prvi onaj udar na Rankovića, dakle na Brionima, se ticao prisluškivanja i ja nekako sa zanimanjem, pošto sam pogledao tu zaista ogromnu dokumentaciju u arhivima, onako, zabavljam se kad gledam da se naši istoričari i dalje bave time da li je bilo prisluškivanja, nije, i tako dalje, ali treba zaista biti, hajde da kažemo nepošten istoričar, i na tome završiti razloge za Rankovićevu smenu. On je smenjen, rečeno je šta je rečeno, da je bilo prisluškivanja, i onda je ostavljeno Srbiji da ona otvori suštinske razloge za njegovu smenu.

Trebalo je da prođe nekoliko meseci i sredinom septembra je zakazana čuvena 6. sednica CK Srbije. Ja kažem čuvena, odnosno bila je vrlo važna, ali faktički se ona do danas u istoriografiji prećutkuje, i tu je otvoren taj suštinski razlog za Rankovićevu smenu, dakle ključni argument za njegovu smenu je bio Kosovo i jedna užasna represija na Kosovu. Oni tamo – ta sednica je bila zatvorena – međutim, vrlo brzo su unekoliko revidirane stenografske beleške štampane da bi se na neki način javnost upoznala sa tim, i ona je bila neverovatno katarzična. Političari i partijski ljudi sa Kosova, i to ne samo Albanci, izlaze i govore koje su bile razmere represije. I ljudi koji su bili van Kosova su bili u potpunom šoku.

Recimo, vrhunac te represije je bio sredinom 50-ih godina, odnosno 1955. godine, Prizrenski proces. Uvek je bilo to skupljanje oružja. Tada je nekoliko hiljada ljudi privedeno, odnosno lišeno slobode od strane Udbe, i ono što se zna u kasnijim postupcima koji su urađeni, da je 69 ljudi ubijeno tokom procesa mučenja, 5 ljudi je izvršilo samoubistvo jer nisu mogli da izdrže mučenje i 84 ljudi su ostali invalidi. I jasno je bilo da – evo, sad smo pominjali komandnu odgovornost – da to vodi do samog Rankovića. Narednih godina je suđeno ljudima koji su vodili policijske uprave u najvećim kosovskim gradovima. Oni su svi bili Srbi. Albanski političari su tada sa Kosova govorili da su oni dva puta oslobođeni, zapravo; prvi put, 1945. su oslobođeni od fašizma, i drugi put, 1966. godine, Rankovićevom smenom.

Nakon toga, 1968. dolazi do demonstracija na Kosovu, koje su bile dosta brojne, i one su rezultat ne samo povlačenja tog represivnog aparata, nego i vrlo ozbiljnog dijaloga koji se vodi unutar političke elite o tome kako će izgledati budući status pokrajine gde, logično, pokrajinski političari, i to ne po pravilu samo albanske nacionalnosti, traže veći stepen samouprave, traže svoje simbole, traže Ustav i tako dalje. I kad se oni ne dogovore, dakle Ustavna komisija Kosova i Ustavna komisija Srbije, kada se ne usaglase oko ingerencija pokrajine, onda se ide na Saveznu ustavnu komisiju koja treba da arbitrira, koju vodi Milentije Popović, koji je Srbin ali sa velikom širinom, i koji je često arbitrirao, naravno, u korist i pokrajine, i tada je ustanovljen, zapravo, jedan mehanizam da je trebalo Kosovo izraziti ne više samo kao pokrajinu Srbije, nego i kao element jugoslovenskog federalizma, sa idejom da se pravi dvostruki identitet.

Njima je bilo jasno tada – u to vreme u Srbiji je, od 1968-72. rudovodstvo Marka Nikezića i Latinke Perović, uz aktivnu podršku Koče Popovića, gde oni pokušavaju jedan novi mehanizam da naprave u identitetskom smislu. Njima je bilo jasno da Albanci ne mogu biti Srbi, i da ne mogu biti ni Albanci ni Srbi, ali da mogu biti Albanci Jugosloveni. I recimo u to vreme, i posle demonstracija ’68, Marko Nikezić je kao prvi čovek Srbije odlazio na Kosovo vrlo često, i slao poruku: ovde su i Srbi i Albanci kod svoje kuće; Albanci ne mogu biti manjina na Kosovu jer su oni ovde većina; ne mogu biti ni Srbi manjina ovde, jer su oni konstituens Jugoslavije, i Kosovo je i deo Srbije; dakle, ovde niko nije manjina ili većina, ovde su i jedni i drugi većina kod svoje kuće. Nažalost, ta politika je poražena.

Već, dakle, posle Titove smrti, 1981. godine izbijaju demonstracije na Kosovu, i država ih na drugačiji način tretira nego one 1968. godine. Sad ih tretira kao kontrarevoluciju, označava ih tako, što znači da se one moraju ugušiti najsurovijim represivnim mehanizmima. Tada i vojska i policija izlaze na kosovske ulice, dakle dolaze te vanredne snage, i ono što je zanimljivo, i to se uglavnom ne zna, kao i za ovu represiju 50-ih godina, te policijske snage, i vojne, vanredne, nikad nisu povučene. U međuvremenu, da se vratim na ovu represiju 50-ih godina, dakle to je utvrđeno, sudski procesi su bili, skupština je neke od njih abolirala, Rankovića jeste; ovi neki niži komenadanti policijski, odnosno tadašnje milicije SUP-a su kažnjeni.

Mučno je čitati u arhivu te stenograme tih isleđivanja, i tako dalje. Neki od njih svedoče zaista šta su radili. To je, znate, bila toliko široka represija 50-ih godina, da su gotovo po pravilu nastavnici albanskog, dakle maternjeg jezika i istorije albanske nacionalnosti pozivani u Udbu, i neki od njih su danima, neki nedeljama morali da borave tamo, bili izloženi torturi, mučenjima, ne bi li predavali u školama onako kako im je naloženo. I naravno da je to vremenom kroz društvo strujalo. I dakle heroj Leka 1983. godine na sahrani je zapravo, tako da kažem, mit koji je izgrađen upravo na ovom kosovskom argumentu. Kao što on nije smenjen suštinski zbog prisluškivanja, to je bio izgovor, tako i mit koji je o njemu napravljen u Srbiji nije potpuno neutemeljen, kako bi neki danas hteli da nam kažu. Ja mislim da je on itekako utemeljen i da je većina tih ljudi koja je njega uzdizala, glorifikovala, i koja mu je aplaudirala, tih 100 hiljada ljudi na sahrani, u stvari znala čemu aplaudira.

Svetlana Lukić: Dve teme još koje bih volela da nikako ne propustimo: jedna je skrivanje tela kosovskih Albanaca, masovne grobnice, i druga su nestali. Tela koja smo nalazili ovde u masovnim grobnicama u Srbiji, govorim o Batajnici, o Petrovom Selu, o Rudnici i o Perućcu, o tako skoro hljadu tela civila, jako mnogo žena, dece i staraca, je l’ tako, je tu pokopano. Dakle, to su žrtve iz 14 opština sa Kosova. To, znači, nije da je neki morbidni čovek ili lokalni komandant izvršio zločin, pa onda skrivao tela. To može samo da bude koordinirano sa vrha.

Ivana Žanić: Fond je u svom istraživanju došao do zaključka da je operacija skrivanja tela zaista bila operacija. Dakle, to nije nešto što su učinila dva vozača kamiona i jeda načelnik SUP-a. Ta akcija je planirana na najvišem državnom vrhu. Dakle, u martu 1999. godine je Slobodanu Miloševiću postalo jasno da srpske snage čine strašne zločine na Kosovu i da to može da bude problem za međunarodnu zajednicu. Tada je organizovan jedan sastanak, na kom su prisustvovali svi najznačajniji ljudi tadašnje Savezne republike Jugoslavije. Onako kako je predstavljeno u tim dokumentima, Slobodan Milošević je zapravo smislio tu operaciju, a zatim je preneo ministru unutrašnjih poslova Vlajku Stojiljkoviću, da je potrebno da se sakriju dokazi o počinjenim zločinima. Nakon toga, Vlajko Stojiljković je komandnim lancem, dakle vertikalno, tu naredbu spustio. U skrivanju tela učestvovao je i resor javne bezbednosti, i resor državne bezbednosti i Ministarstvo unutrašnjih poslova, i Vojska Jugoslavije, i načelnici SUP-ova.

Svetlana Lukić: Negde sam videla da ste pominjali da tu moraju biti neko medicinsko osoblje, neki medicinski tehničari koje vi izvedete tamo da registruju, da slikaju posmrtne ostatke, je l’ tako?

Ivana Žanić: Upravo, da. To se desilo u selu Rezala. U tom selu, početkom aprila je ubijeno 40 civila. Načelnici tog odeljenja za asanaciju – dakle, asanacija terena znači skupljanje ljudskih tela i njihovo sahranjivanje – je zakopala ta tela u tom istom selu gde su i ubijeni. Nakon toga su na teren izlazili i vojne sudije, i civilne sudije koje su vršili uviđaj, i onda su odgovornost prebacivali od jednih do drugih, sa vojske na civilne vlasti, civilna vlast na vojsku. Rezultat toga je da su od tih 40 ubijenih ljudi, posmrtni ostaci 27 ljudi pronađeni u Rudnici, 2013. godine. Neko je njih morao, prvo da ih otkopa, nakon toga njihove posmrtne ostatke da stavi najverovatnije u neku hladnjaču ili kamion, kao što je to bio slučaj za Batajnicu, da ih doveze na teritoriju Srbije, da ih zakopa, i da nakon toga čuva to mesto, da ta masovna grobnica nikada ne bude otkrivena.

Svetlana Lukić: U Batajnici je najveći broj ljudi pokopano, je l’ tako, 700 i nešto ljudi. Da li sam ja dobro razumela da je najveći broj njih iz okoline Suve Reke?

Ivana Žanić: Da. U Suvoj Reci je ubijeno skoro 50 članova porodice Beriša. Većina njih su pronađeni u Batajnici, njihovi posmrtni ostaci, i da, najveći broj posmrtnih ostataka jeste pronađen u Batajnici. I nažalost, dakle, prvi posmrtni ostaci su pronađeni 2001. godine. To je bilo pre 18 godina. Mi svih ovih godina nemamo niti jedno obeležje da je na tom mestu bila masovna grobnica sa pronađenim posmrtnim ostacima.

Svetlana Lukić: Da li postoje indicije, da li postoji neka mogućnost, ili je neko predlagao, da se otvore postupci i neka optužnica protiv ljudi koji su to uradili, mislim koji su to organizovali i koji su to sproveli? Jer to je zločin, takođe.

Marina Kljajić: U Srbiji za to ne postoji apsolutno nikakva volja. Naime, indikator nam je izjava nekadašnjeg predsednika, Nikolića, koji je upravo kada se otkopavala jedna masovna grobnica, kada je Tužilaštvo krenulo u to, dao svoju izjavu, misleći na tadašnjeg tužioca za ratne zločie, Vladimira Vukčevića, da pripazi šta to kopa. Takvo uverenje je i do dan danas, tako da ne verujemo da će se ikada tako nešto desiti.

Svetlana Lukić: Koliko ljudi se vodi kao nestalo?

Ivana Žanić: Oko 1.600 ljudi se i dalje vodi kao nestalo, i oni su nestali tokom sukoba na Kosovu. Nešto manje od 1.100 ljudi su Albanci, ostalo su Srbi, Romi, Aškalije i pripadnici drugih manjina. Ako uzmemo u obzir koliko se ljudi i dalje vodi kao nestalo, onda opravdano možemo da zaključimo da možda na teritoriji Srbije postoji još neka masovna grobnica koja još uvek nije pronađena.

Svetlana Lukić: Da, ali s obzirom na ne samo izjave Tomislava Nikolića, besramne, koje ste vi pomenuli, nego sve, mislim, od Vulina koji govori ponovo o Šiptarima, ministra vojske…

Milivoj Bešlin: Vladimira Lazarevića, koji predvodi Besmrtni puk u danu obeležavanja pobede nad fašizmom, dakle, čovek optužen za ratne zločine.

Ivana Žanić: Ja se izvinjavam, on je osuđen za ratni zločin.

Milivoj Bešlin: Osuđen, pardon, za ratne zločine prema drugoj naciji. Dakle, šta je definicija fašizma, ako ne to.

Svetlana Lukić: Tako je. E, sad, teško je očekivati da se na drugačiji način može doći do eventualne neke lokacije, osim insajdera; a ko će sad od insajdera da se usudi u takvom okruženju da bilo šta kaže? Kad pominjete ovog Obrada Stevanovića, on je bio zamenik Vlajka Stojiljkovića, je l’ tako? Znači, koliko sam ja videla, njemu je u Hagu predočen dnevnik u kome, 1998-99 godine, on kaže: „Predsednik: nema leša, nema zločina”.

Ivana Žanić: Ja bih se isto osvrnula na to. Prošle godine je Ljubiša Diković otšao u penziju. Medutim, on nije otišao u penziju kao što većina radnih ljudi odlazi u penziju. On je u penziju otišao sa odlikovanjem. Šta je tim gestom ova država nama u stvari pokušala da kaže? Pokušala je da nam kaže da će njega ova država i ovo društvo pamtiti kao heroja, jer protiv njega nema ni istrage, ni optužnice, niti bilo kakvog postupka. On će u Srbiji verovatno zauvek ostati upamćen kao neko, kao što je sam rekao pre neki dan za jedne dnevne novine, da on treba u stvari da bude upamćen kao heroj i da njemu albanski civili treba da podignu spomenik. E, pa Fond za humanitarno pravo je dokumentovao da je u njegvooj zoni odgovornosti, dakle u zoni odgovornosti jedinice kojom je on komandovao, ubijeno 1.400 ljudi. Ti spomenici tih ljudi govore o njegovom herojstvu. Ja se bojim da će on, kao i ljudi koji su učestvovali u zločinima u Hrvatskoj i u Bosni, što je bilo znatno pre Kosova, da su umrli a da nisu niti procesuirani niti osuđeni, i da će oni, kao i Slobodan Milošević, umreti kao nevini ljudi.

Svetlana Lukić: Moj kolega Miloš Vasić je jednog časa, u očaju, kada smo razgovarali o ratnim zločinima, rekao: počinjem da verujem da postoji Sveti Petar i da postoji poslednji informatvni razgovor. Pošto ne možemo da se uzdamo više u suđenja, jer Haški sud više ne radi, u stvari, domaći sudovi smo videli kako je, onda je ostao taj Sveti Petar. I pošto to nije baš tako izvesno, ja sam htela sad na kraju da vas pitam: šta je vama najteže palo kao pravnici.

Marina Kljajić: Za mene je najupečatljiviji Republički javni tužilac, gospođa Dolovac, da suđenja za ratne zločine opstruiše prvi tužilac države. To je strašno, to je nedopustivo, na način na koji radi; radi na način da direktno krši zakon. Zakonom je jasno rečeno: ako tužiocu prestane funkcija, kao što je prethodnom tužiocu prestala da po zakonu Republički javni tužilac postavlja vršioca funkcije dok se novi ne izabere. Ona to ne čini samo kada je u pitanju tužilac za ratne zločine, a u isto vreme je postavila vršioce funkcija za niz malih osnovnih tužilaštava. Drugim rečima: prvom tužiocu države Srbije je važno da postoji tužilac u nekom malom Sopotu, da se ne daj bože neka šumska krađa ne bi provukla nekažnjeno, ali zato ratni zločini mogu da čekaju.

Ivana Žanić: Meni je najteže to što slušam argumente da ratni zločini ne zastarevaju, i da to nema nikakve veze što imamo ovoliko mali broj predmeta za ratne zločine i ovako mali broj osuđenih. I da, tačno je, mi pravnici znamo da ratni zločini i genocid ne zastarevaju. Međutim, ljudski vek je ograničen. Ukoliko neko za sebe ne tvrdi da je besmrtan, pa može da mu se sudi a da on ima nekoliko stotina godina, za mene je poražavajuće da je veliki broj članova porodice žrtava preminuo, da su svedoci preminuli a da nisu dočekali pravdu. Isto tako, veliki broj optuženih za ratne zločine su preminuli kao neosuđena lica, zato što je ova država propustila da ih na vreme procesuira, ili ako ih je procesuirala, učinila je sve da taj postupak traje toliko dugo da oni na kraju umru. Za mene je najveći poraz to što ljudi kojima su ubijena deca, ili su umrli a da nisu dočekali to da oni koji su odgovorni za ubistva njihove dece budu procesuirani ili možda čak i gori slučaj je to, kada se radi o nestalim osobama, da su članovi porodice umrli, a da nisu saznali gde se nalaze posmrtni ostaci njihovih članova prodice.

Milivoj Bešlin: Građani bi morali imati više svesti o tome da, ako na ovom pitanju – a to su ipak najteža pitanja, ratni zločini, zločini prema čovečnosti, civilima, dakle masovna ubistva civila, dakle, ako tu ne postoji nekakva elementarna zakonitost, kako ćete sutra, ako vas prebije komšija ili vas kolega na poslu, šta god, ili ako vas sutra muž ubije, stalno čitamo te vesti o ubistvima žena, dakle, kako očekujete elementarnu pravnu sigurnost za sebe. Mislim da tu nema svesti kod građana. Ja sam imao nekakvu krhku nadu da je moguće u Bosni da se tako nešto desi, kada smo videli ovu strahotu sa ubistvom Davida Dragičevića, i čitava ta priča Pravda za Davida, i tako dalje.

Čekajte, toliko je dece ubijeno da bi se formirao taj entitet, da ne pominjemo Sarajevo, to je urađeno, tamo su bilansi urađeni, zapravo, mi znamo broj žrtava u Bosni, i tako dalje, to je nešto preko 97 hiljada, i tako dalje. Dakle, zašto ste očekivali, sad kad nema više nesrpske dece u tom entitetu, da se neće doći i do vaše dece? To su ti isti ljudi, to je taj isti sistem. Oni su danas bogatiji, moćniji, imaju taj sav opljačkani nivac. Zašto ste mislili da će vaša deca biti zaštićena?

I mislim da je tamo, u Banjaluci, mi smo gledali desetine hiljada na ulicama, dok užasnom represijom to nije ugušeno i zaustavljeno – da je do nekih ljudi to došlo. Ali je bilo potrebno da se vide zaista razmere strahote koje je taj momak doživeo pre nego što je ubijen, dakle mučenje, ubistvo, skrivanje svega toga, gde je čitav sistem, zapravo, policijski, državni, pravosuđe učestvovalo u svemu tome. I ja mislim da su se tamo mnogi ljudi ne da mislim, nego mnogi znam da su se u jednom trenutku zapitali: čekaj, moje dete je verovatno sledeće. Mislim da se ovde još uvek, u Srbiji građani ne pitaju, da će zapravo i oni, kako ste s pravom rekli, građani prvog reda, sutra doći na red.

Peščanik.net, 08.06.2019.

Srodni link: VIDEO – Milica Jovanović, intervju sa Bekimom Blakajem iz FHP Kosova

TEMA – KOSOVO