Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić
Vremena su druga majko, i drugi su običaji.
Lepa Lukić
Počeo bih anegdotom: diskretno sam se potrudio da ne budem izostavljen sa znamenite junske garden party na kojoj se susreće tout Belgrade, kod jednog našeg sugrađanina, što je lepu imovinu stekao na znanje i pamet i to u svetu, a ne domaćim tranzicionim “preduzetništvom”. Reč je o jednom, kako se to nekada govorilo, pravom gospodinu (zato verujem da mu ne bi bilo drago spominjanje imena), onom čemu se na celom Mediteranu težilo, a nazivalo se gentiluomo – vrlo obrazovan čovek, blage naravi i predusretljiv prema svakome, bez obzira na njegovo poreklo. Taj je termin poetskiji, stariji, lepši i tačniji (u ovom slučaju) od engleskog gentleman. Dakle na toj party se sakupljaju pretežno intelektualci, a kako je domaćin tolerantan, tu ima različitih pogleda i generacija. Ako se i nađe neko ko se bavi politikom, onda to ne radi u vidu zanata, nego da bi se malo odmakao od monotonije akademskog života. Vode se laki baštenski (otvoreniji od salonskih) razgovori. Jedna osoba, čije mišljenje veoma uvažavam, kaže mi da sam u tekstovima okrutan prema levici, nemam dovoljno razumevanja za okolnosti, a ipak je levica jedina budućnost – tako nekako. Kad sam to ispričao supruzi, nasmešila se i rekla da je ona u drugom kraju bašte bila u grupi gde je jedan gospodin, prepoznavši me, rekao – a, tu je i M.M. što objavljuje u Peščaniku. Drugi, kraj njega, je dodao – piše dopadljivo, ali je zagriženi levičar. Nadam se da mi verujete kako to ne pričam zbog sebe – nego zbog levice.
Nekada se levica otimala, tukla, bila nepogrešivo prepoznatljiva, a danas je predmet lakih baštenskih razgovora u sredinama gde ne postoji tradicija ćaskanja o vremenskim prilikama. Aktuelna Siriza, pored toliko drugih uzbuđenja, i kod nas i drugde, u stanju je uglavnom da izmami uzdahe saosećanja. Najtužnije je što nijedna relevantna leva partija Evrope nije odlučno stala uz nju i grčki plebs. Jer nije istina da je Siriza “ultra” – ona je samo leva partija, koja nije zaboravila radna prava, narod i pošast divljih privatizacija. Buntovna Siriza, a od referenduma biće to cela Grčka, predviđena je da bude uškopljena. Nepomirljiv stav prema Sirizi, kao i pooštravanje rezolucije o Srebrenici, dokaz su da je vreme ubeđivanja prošlo, te da se prelazi na kažnjavanje. Što se Srebrenice tiče, bujanje negacionizma kod nas najbolji je dokaz da sa zločincima i njihovim jatacima ne vredi raspravljati; rezolucije ih bar nerviraju. To šta je referendum u Grčkoj značio za normalan svet rekla je ne prećutkujući verovatno strašnu pučističku budućnost, Svetlana Slapšak, kvalifikovano i poetskije nego bilo ko drugi.
Sa zgražanjem je odbijana pomisao da se Grčkoj otpiše deo duga kao nešto maltene neviđeno1 u istoriji. Davane su srceparajuće izjave, tone besplatnih saveta, ali je izostala solidarnost, tako da mizantropska desnica nije morala da diže glas. Italijanski vođa levice, Mateo Renci,2 čiji je tipično levičarski govor o imigrantima masovno zapažen, našao je za shodno da posle razgovora sa kancelarkom Merkel kaže kako se, eto “bliži razrešenje grčkog pitanja, pa će Evropa konačno moći da se ponovo posveti sopstvenim problemima”. Kao da Grčka nije evropski problem.
Jedna od ključnih reči za levicu svojedobno je bila: Solidarnost, a postojala je i pre nego što je u Poljskoj pokazala koliku snagu može da ima. Današnji predsednik parlamenta EU, inače bivši predsednik evropske Parlamentarne grupe socijalista i demokrata (nije li to levica?), Martin Šulc, nije se pretrgao čak ni da srdačnije od Junkera potapše Ciprasa po ramenu. Neka rezolucija evropske levice u prilog Grčkoj nikome nije pala ni na pamet, o dizanju glasa van parlamenta da i ne govorimo. Oficijelna levica više nije za to da se bori za mase i zajedno sa masama, nego da igra prefinjeni parlamentarno-birokratski bridž u institucijama. Nije čudo što je ona, kao i sve ostalo (partije, crkva, vojska, akademija nauka, banke, novine…) izgubila poverenje građana.
Svi mi za današnji nivo življenja (izuzev raznih Rotšilda, Rokfelera i sličnih bogataških dinastija) dugujemo priznanje levici. Kako bismo živeli da nje nije bilo, polako stičemo saznanje od kad je levica u povlačenju. Od tada neoliberalne stegonoše seju mržnju prema svakome ko traži udeo u raspodeli društvenog kolača, od tada se svako ko ne poseduje kapital smatra lezilebovićem, od tada… neće majci svaka fukara besplatno da se školuje, leči, krca penziju, da ide na godišnji odmor i traži ko zna kakve sve luksuze koje im je rasipna levica izmislila kao pravo. Iz nejasnih razloga, evropska levica je olako pristala na laž kako je i pre i posle rušenja bila – s one druge strane Berlinskog zida.
U čemu je izvorni greh levice? Ne pretendujem na jedinu istinu, samo mi se čini da je to olako svođenje objedinjujuće snage onih koji radom zaslužuju egzistenciju na “radničku klasu”, na metalce, rudare, tekstilne radnice, što su u 21. veku na putu iščezavanja. Levica nije uspela da uspostavi kontakt sa nosiocima nove digitalne proizvodnje i odnosa. Osnova progresa je tendencija da se ljudski rad zameni nekim drugačijim i produktivnijim. Pre približno četiri decenije tehnologija je došla do stepena kada je mogla da poslodavacima ostvari san da otpišu najveću stavku u troškovima proizvodnje – izdatke za plate zaposlenima. Taj trend inaugurisan je kasnije kao preduslov kompetitivne ekonomije. Sve veće mnoštvo nezaposlenih trajno obara cenu rada – što je novi dodatni vid eksploatacije.
Prva “idealna” fabrika nastala je u Japanu pre oko tri decenije. Bavila se proizvodnjom komponenti za metalsku industriju, nosila naziv Popeye – po junaku iz crtanih filmova, od ljudi je imala samo vlasnika i po jednog kontrolora za kompjuterom u svakoj smeni. Smene su bile samo za ljude, jer su mašine radile 24 sata neprekidno. Danas je to konglomerat poznat u celom svetu po sopstvenim robotima za sve industrijske grane, pa i za svemirsku upotrebu.
Sredinom juna, iz rutinskih poslovnih vesti moglo se saznati da je Shenzhen Evenwing Precision Technology počela robotizaciju svoje najveće fabrike u kojoj će 1.000 robota zameniti 2.000 radnika po smeni. Ostaće samo grupa softverskih tehničara i pomoćno osoblje za obavljanje najnekvalifikovanijih poslova, za koje je rad robota preskup. Bez posla će ostati preko 4000 radnika, što u Kini još nije problem, jer recimo Guandung razglašava da mu je potrebno 800.000 radnika. Promena kao što vidimo podrazumeva da se preostali zaposleni polarišu na osrednje plaćene tehničare i bedno plaćene fizikalce. Evropa ne bi izdržala takav potres i zato počinje ekonomski da zaostaje. Ekonomska utakmica podrazumeva bespoštednu selekciju. Kini se, za sada, može. Njene su i sadašnjost i tradicija drugačiji, mislim na visoku samodisciplinu i totalitarnu vlast. No turbulencije na njenim berzama i činjenica da ima već 30 fabrika koje proizvode ne samo robote nego i fabrike robota – prete. Planovi su, a Kinezi planove samo premašuju, da 2017. godine Kina zauzme prvo mesto po količini robota u industriji.
Vratimo li se Evropi, Labour Statistics dokumentuje da je od 10 nezaposlenih njih 6 izgubilo posao zbog kompjuterizacije i da će, recimo, do 2018. još 18 odsto zaposlenih u autoindustriji izgubiti posao zbog robotizacije. Niko normalan zbog toga ne poziva na ludističko razbijanje mašina, nego na rekombinovanje društvenih odnosa. Još 1964. godine američki predsednik Džonson obavešten je da moderni procesi donose vreme masovne “tehnološke nezaposlenosti” i da se valja pripremiti. Nije preduzeto ništa. Nobelovac Vasilij Leontijev je 1983. napisao cinični traktat “Da li će ljudi završiti kao konji” – prestati da budu učesnici u proizvodnji. Naveo bih da je sa bilansom za prvi kvartal ove godine Facebook premašio do sada najjaču svetsku kompaniju Walmart. Kompanija sa 10.000 zaposlenih inkasira za 100 miliona dolara više nego kompanija sa 2.200.000 zaposlenih. To je pobeda fluidne digitalne (likvidne, kako bi Bauman definisao) nad realnom ekonomijom. Dakle priča o nekom novom dobu nije samo priča.
Za taj proces ne samo politička levica, nego ni sindikati kao “avangarda” radničke (nestajuće) klase, nemaju odgovor. Sindikati dramatično gube razlog postojanja. Podaci govore da je 1987. godine u Švedskoj 92 odsto radnika bilo učlanjeno u sindikate, u Austriji i Norveškoj po 60 odsto, u SAD 15 odsto. Godine 2011. u Švedskoj je u sindikatima ostalo 67 odsto radnika, u SAD 12 odsto, Austriji 9 odsto, u Norveškoj 3 odsto! Sindikati su svuda postali politički manipulisana organizacija koja eventualno brine o zaposlenima, a ne i za nezaposlene. Klase, pa ni njihovi interesi više nisu jasno ragraničeni. Temeljita tehnološka revolucija koja je u toku doneće još veće društvene lomove i tragedije, ako se prepusti da bude vođena samo pojedinačnim interesima i pohlepom. U odbranu kolektivnog interesa ustaju građanske inicijative i nevladine organizacije, umesto oficijelne levice i sindikata, koji imaju neka “preča posla”.
Kapitalizam se pokazao kao vitalniji, fleksibilniji sistem i objektivno danas nema relevantne zemlje u svetu koja ne fukcioniše po njegovim osnovnim kriterijumima, uključiv i jednopartijsku komunističku Kinu. No baš zbog gubljenja konkurencije ili protivteže, kapitalizam ima sve šanse da unutar sebe doživi diferencijacije koje će ga modifikovati iz osnova, ili rušiti ako promena ne uspe. Levica, dakle partije socijalne orijentacije, odustale su od svoje osnovne političke premise – jednakosti. Nije mi poznata nijedna leva partija, a da nije ekstremisička, koja je kvalifikovana za učešće u političkom životu, a koja nije manje ili više otvoreno prihvatila izrazito desničarsku tezu da je nejednakost osnovna pokretačka snaga napretka.3 Čini mi se da je time izgubila najveći kapital koji je imala – intelektualce.4 Ko je danas sklon ulozi Sartra, Lukača, Brehta…
Polako, deregulacija i život krune i osnovni stub desnice – vlasništvo. Mislim pre svega na Sharing Economy – ekonomiju deljenja vlasništva sa drugima. Najistaknutiji njen zagovornik je Džeremi Rifkin, ekonomista koji je svetski uticaj postigao dokumentujući ekonomsku cenu nepoštovanja ekologije. “Na tragu smo novog tipa kapitalizma u kojem se čak i do stvari velike vrednosti, vila, automobila, privatnih aviona, predmeta najskupljih marki može doći ako se sebično vlasništvo zameni paritetom u korišćenju”. Na primer, onaj prokazani Uber, koji danas u Njujorku preveze više putnika nego 14.000 taksista. U Parizu, Rimu, Madridu i drugim metropolama Zip Car stavlja na raspolaganje vozila, najprivatniji logo predmet industrijske ere – automobil, i to depersonalizovan, lišen statusnog simbola, kao sredstvo transporta i ništa više. Ta amorfna “preduzeća” nisu izmotacija; to funkcioniše već uveliko u oblastima finansija, nekretnina, rada, potrošnih dobara (super odeće, knjige, elektronika), poljoprivrede, i dakako transporta, od kojega smo počeli. The Guardian je nedavno objavio tekst o tome pod sarkastičnim naslovom: “Predsoblje komunizma”. Ima ih svuda: “Spotify” (muzika) iz Švedske ima 60 milona korisnika; “airbnb” (smeštaj) iz SAD ima 2 milijarde dolara prometa; “Car 2go” (vozila) iz Nemačke ima milion učlanjenih po gradovima EU i SAD. Rekoh, nije izmotacija, već početak strukturnog menjanja potrošnje i vlasništva.
Putevi samoorganizovanja ekonomije i društvenih odnosa su neslućeni. Ostaje međutim, velika verovatnoća da su ekonomisti Goos i Manning5 u pravu kada uvode podelu na ugodan (lovely) i bedan (lousy) biznis. Prvoj kategoriji pripadaju oni koji kreiraju i upravljaju robotima, digitalnim aplikacijama i stvaraju dodatnu vrednost u uslugama, pre svega u finansijama. U drugoj grupi su zaposleni u industriji, trgovini, dostavi ili u administraciji – njima sleduje niži društveni rang i niže plate, nestabilni ugovori, prekarni rad, lako otpuštanje. Ta nejednakost ima sve izglede da se samo dalje produbljuje. Situaciju još gorom čini promena prirode zaposlenja. Socijalna sigurnost za sve zaposlene je na izdisaju. Smanjuju se poreski prihodi zbog sve manjeg broja ili prihoda zaposlenih, a rastu potrebe državne intervencije. U sadašnjem veku zaposlenost će sve manje biti rutina i sve više prepuštena individualnom snalaženju. Kakva je sudbina ljudske zajednice koja 16,7 odsto (u Americi) do 60 odsto (u Grčkoj) najproduktivnije generacije do 30 godina odbacuje van procesa rada i stvaranja dobiti? Znači li to da je onima koji su već bogati dosta i ovoliko? Problemi nezaposlenih, mladih, prestarelih, bolesnih, nemoćnih, spisak je veoma dug, ostaju da ih neko reši. Nema sumnje da će to morati da bude u domenu države koja ima sve manje sredstava i sve više pretendenata na pomoć. Nije problem naći ko će tim osobama na margini društva da se bavi, nego ko će to da plati.
Brzina nicanja i nestajanja novih preduzeća, poslovi koji se mogu obavljati bilo gde – u stanu, šupi, garaži, sve to čini funkcionisanje države i zajednice neizvesnijim zbog smanjenja poreskih prihoda. Dinamika digitalne ere je iznikla iz neobaveznosti, odsustva regula, invencije. Sve ono što mi znamo i očekujemo od zaposlenja izniklo je tokom industrijske ere, a postindustrijsko razdoblje je već uveliko u toku. Ekonomista Filip Van Parijs6 uveo je termin Unconditional Basic Income – UBI (neuslovljeni osnovni dohodak) – nešto kao što su food bonds u Americi. Dohodak bez rada koji garantuje da se neće umreti od gladi; sve ostalo je neizvesno. Bilo šta što je preko preživljavanja, uključiv i stan, zdravstvo, penzije, obrazovanje… postaje za te ljude nedostižno. Cinizam je što se to definiše kao napredak, kao humano, a sramotno je za treći milenijum, jer većina ljudi traži da radom zaradi dohodak, a ne milostinju. U Evropi pravo na taj dohodak skrajnutima već postoji u Danskoj, Finskoj, Nemačkoj, Islandu, Luksemburgu, Norveškoj, Švedskoj… uglavnom bogatim zemljama7 koje su u stanju da plate sirotinju da im ne smeta dok zarađuju. A šta ćemo sa sirotinjskim državama?
Eto posla za levicu koji joj ispred nosa otimaju populisti. U Italiji sajber partija mladih hakera i sredovečnih klovnova (Pokret 5 zvezdica) drži oko 25 odsto biračkog tela, jer joj je centralno obećanje da će, kad dođe na vlast, uvesti garantovani dohodak za građane u iznosu od 780 evra po osobi! Pecaroško je pravilo: Što je mamac veći, veći se somovi hvataju. No šta sa onima koji nisu državljani? Ima ih u Italiji 5 miliona, u Nemačkoj 8, u Engleskoj 6… ukupno 31 milion u EU i to prošle godine. Imaju li oni pravo da uopšte žive, ako državljani imaju pravo samo da životare? Populiste takve stvari malo interesuju. Oni obećavaju da će proterali imigrante. Kako i gde, za populiste nije važno; oni sve to i onako ne misle ozbiljno. Važno je dobiti glasove i od lumpenproletarijata, a 41,5 odsto mladih u Italiji, na primer, spadaju u tu kategoriju. Evropsko društvo se dekomponuje. Odustalo se od revolucije – što nije loše, ali i od evolucije za većinu običnih ljudi – što je mnogo loše.
Desnica je nazrela promene i sa uspehom ubrizgala finansijama (i političkoj moći koja od finansija zavisi) samosvest i ideologiju otimačkog individualizma. Levica ima mnogo veći prostor delovanja, ali nije u sprezi ni sa parama ni sa moći, a sve manje i sa zaposlenima. Preostaje joj, ako se izuzme politička elita koja uvek nekom služi, da deluje disperzivo u odbrani ljudskih prava, a pravo na rad, upisano u mnoge ustave, je jedno od osnovnih. Jedina značajna politička ličnost koja se ne ustručava da deli stavove sa levicom8 je papa Francisko.
Suštinu problema kod nas opisala je Vesna Pešić, posebno kad nabraja ko je levica u Srbiji. To su najvećim delom zapravo samoorganizovani građani, deo inteligencije i ispred svih list Republika koji je u borbi za legalna prava radnika Jugoremedije sudski, organizovanjem skupova, angažovanjem javnosti postala uzor građanskog sazrevanja.9 Samo iz te zdrave osnove, a ne iz političkih kalkulacija i recikliranja “naših” kadrova može nastati neki novi moderan pokret pripodobljen ljudskim potrebama i savremenom digitalnom dobu. I levica i desnica, kakve ih znamo, nastale su, i logično bi bilo da nestanu zajedno sa industrijskim društvom.
Pojednostavljeno, kjučni kriterijum za postindustrijsko društvo10 je da nadpolovičan deo zaposlenih stvara dohodak u sektoru usluga i informatičkoj delatnosti, dakle van industrije. Teško da ćemo ikada dostići američki nivo od 84 odsto zaposlenih u uslugama, ali sa 48,7 odsto stojimo relativno visoko. Otkuda to? Pa zato što su i primarni i sekundarni sektor ruinirani, a usluge (banke, turizam, mediji, telekomunikacije) – uvozna roba. Nama u našem kašnjenju dakle tek predstoji industrijalizacija, a sa njom i moguća pojava sindikata zainteresovanih za odbranu rada. Više kao nada nego kao realnost. Postoji podatak da u Srbiji ima 24.000 sindikata. Ludilo, ali zasnovano na zakonu i težnji da se stvori haos jer se u haosu najlakše sprovodi politika koja inače ne bi prošla – uključiv i obespravljivanje zaposlenih.
Levica je bila uspešna kada je umela da bude zajednički imenitelj za sve radne ljude i razumevala vreme u kojem deluje. Vremena se menjaju strahovitom brzinom.
Političko organizovanje je jedna od najzaparloženijih oblasti. Levica predstavlja pogled na proizvodne odnose i svet sa stanovišta jednakosti i solidarnosti. Njih ona smatra bar podjednako važnim kao i stvaranje dobiti i profita. Takva stanovišta uvek će imati pristalica. Problem je u političkom organizovanju. Svaka politika ima za cilj manipulaciju “vernicima”. Najodvratnija manipulacija levicom bio je JUL – pa je levica i to preživela. Imam utisak da je suština u borbi za levičarsko mišljenje, a ne za vlast. Ako se ima jasno mišljenje onda je lakše i birati vlast kad na to dođe red, pa i pružati građanski otpor i obuzdavati one koji vladaju. Levica je važnija kao oblik građanske svesti nego kao vlast. Za vlast čak nije naročito nadarena – suviše se oslanja na slobodu mišljenja, a to nije velika prednost pri vladanju.
Peščanik.net, 08.07.2015.
Srodni linkovi:
London Review of Books – Plata za nerad
Social Europe – Kapitalizam kaput?
Milutin Mitrović: Utopija – plate bez rada
Milutin Mitrović – Levica među zupčanicima
Vesna Pešić – Problemi srpske levice
Vladimir Todorić – Problem levice u Evropi
Rastislav Dinić – I mi smo narod
Mijat Lakićević: Levo – desno, nigde moga stana
Svetlana Slapšak – Šala i Telekomika: problemi neoliberalnog mislenog kruga
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU________________
- Pariski klub je 2001. postmiloševićevskoj Srbiji otpisao 66 odsto njenog duga, a Londonski klub je 2004. otpisao 62 odsto duga Srbije njegovim poveriocima. Ovo uz pomodne paralele Grčke i Srbije.
- Renci je generalni sekretar DP – vodeće leve partije u Italiji. Od 2012. kada je imala 700.000 članova DP je pala na 100.000 članova početkom ove godine. Iako su političke partije postale izborni komiteti te niko više ne broji članove nego glasače, ipak je to opak signal.
- 25 menadžera hedž fondova u svetu zaradilo je prošle godine na ime nagrada za poslovanje 11,62 milijarde dolara. Elio Sketi dobio je 1,8 miliona dolara da ne prihvati mesto glavnog menadžera kompanije Coti! Takav sistem nagrađivanja je bezočan i izvor socijalnih konflikata.
- Edmund Vajt (White), profesor sa Prinstona, pisac, kritičar i mislilac kaže: “Ispod površine globalnih promena dolazi do disegregacije studija, društvenih nauka i intelektualaca uopšte”.
- Maarten Goos i Alan Manning su profesori radnog prava u Britaniji.
- Philippe Van Parijs je belgijski ekonomista, filozof i pravnik. 2001. godine dobio je nagradu Prix Franqui i novčani deo uložio u otvaranje instituta koji će se baviti pitanjima solidarnosti i uvođenja garantovanog dohotka građana (citisen basic incom).
- Istina, već nekoliko godina za redom u Mariboru se održavaju UBI međunarodne konferencije.
- Koliko se sećam Lešek Kolakovski je o etičkim dodirnim tačkama hrišćanstva i marksizma pisao vrlo temeljito.
- Republika nastoji da prati i pokušaje povezivanja različitih sličnih grupa koje se bore za tako nešto, a među njima su radnici Srboleka i Trudbenika iz Beograda, Ravanice iz Ćuprije, Zastave elektro iz Rače, Šinvoza, BEK-a, Jugoremedije iz Zrenjanina, i Vršačkih vinograda iz Vršca.
- Postindustrijsko društvo podrazumeva tranziciju od stvaranja dobara ka uslugama; znanje postaje vrsta kapitala (humani kapital), ideje postaju glavni izvor rasta ekonomije, informatičko znanje i tehnologije dobijaju centralnu ulogu, a manuelni rad pada u zasenak.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Milutin Mitrović (see all)
- Ekonomija nepoštenja - 16/06/2021
- In memoriam - 17/09/2020
- Pandemija - 16/09/2020
