Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Svoj tekst u Politici od 28.05.2015, Danica Popović zaključuje tvrdnjom da grčka Siriza ne može biti model za javno delovanje koje će zaustaviti rušenje institucija u Srbiji, i to ne samo zato što se situacija u Srbiji ipak suštinski razlikuje od situacije u Grčkoj, nego i zato što Siriza sama po sebi nije dovoljno uverljiva politička opcija. Na članak D. Popović reagovala je 06.06.2015. Andrea Jovanović: Popović greši, objašnjava Jovanović, jer zagovara poštovanje pravila – pa među njima i pravilo (inače selektivno, s pravom naglašava Jovanović) da se dugovi moraju vraćati bez obzira na nepravedne kreditne aranžmane – koja rade u prilog bogatih a na štetu siromašnih. Ako institucije u Srbiji poštuju ista pravila, onda možda i nije loše srušiti ih i doneti nova, mogao bi glasiti jedan od izvoda iz teza A. Jovanović. Na intervenciju A. Jovanović, Popović je reagovala novim tekstom od 10.06.2015. u kome svojoj sagovornici zamera što ume samo da kritikuje, to jest što ne zna šta u stvari hoće: o kojim to novim pravilima Jovanović uopšte govori, pita se tu Popović.

U raspravu se onda uključio i Stevan Filipović: on je 11.06.2015. na sajtu Peščanika s dobrim razlogom skrenuo pažnju na manjkavu agrumentaciju D. Popović: ne mora se imati gotovo rešenje da bi se steklo pravo na kritiku postojećeg lošeg stanja – kritika je validna, s pravom ističe Filipović, i kada ne nudi rešenja. Na Filipovićevu reakciju, pak, reagovao je 13.06.2015. Branislav Dimitrijević: iako se bezmalo u svemu slaže sa njim, B. Dimitrijević je ipak zamerio Filipoviću što se na početku svog priloga tekućoj raspravi jasno ogradio od, da to tako kažemo, srpske levice u povoju. Dobili smo tako niz od pet tekstova, koji se svi – kako ih ja čitam – bave potrebom i mogućnostima da se na domaćoj sceni pojave nosioci nove, ako je moguće delotvornije levičarske politike. Pri tom, Jovanović, Filipović i B. Dimitrijević stoje na stanovištu da je ta levica i neophodna i moguća, ali da joj treba vremena da se formira i artikuliše, dok se Popović nalazi na drugoj strani, koja je u ovom sporu – rekao bih – neadekvatno označena kao liberalna (ako i jeste takva, sasvim sigurno nije ni jedina ni reprezentativna za ostala liberalna stanovišta).

U tu raspravu se ovde uključujem sa pozicije koja je bliža gledištima A. Jovanović, Filipovića i B. Dimitrijevića. Svoje stanovište bih, međutim, pre označio kao liberalno, što bi moglo da se protumači kao da – uprkos svemu – stajem na stranu D. Popović. Sve i da je tako (a nije), u ovom nizu autora ipak ne bih ispao prvi koji naizgled protivreči samome sebi. Kako je to jasno predočio B. Dimitrijević, i Filipoviću je bliža pozicija A. Jovanović: ali, iako oštro kritikuje D. Popović, to Filipovića ne sprečava da se izričito ogradi i od A. Jovanović. Sam B. Dimitrijević, pak, svrstava se uz Filipovića kada kritikuje D. Popović, ali ipak gro njegovog teksta čine primedbe na račun samoga Filipovića. Taj naizgled kontradiktorni niz rekacija mi se upravo zbog te ambivalentnosti čini i zanimljivim i vrednim pažnje: vidim ga kao pokušaj da se u javnoj raspravi identifikuju problemi, izoštre pojmovi i podastre osnova za jedan novi vid (levičarskog) političkog angažmana. S tim na umu, ulazim u ovaj razgovor.

„Novu“ levicu u Srbiji (pod „starom“ bi se podrazumevale već etablirane, nominalno levičarske stranke za koje ne postoji nijedan dobar razlog da ih zaista vidimo kao levičarske, što primećuje i Jovanović kada govori o ovdašnjoj – bilo parlamentarnoj, bilo neparlamentarnoj – stranačkoj opoziciji) nikako ne vidim samo kao pomodarski odjek širokih levičarskih pokreta koji se razvijaju i sa manje ili više uspeha institucionalizuju u zemljama evropskog juga (Španija, Italija i, naravno, Grčka). Nije tu uopšte reč ni o kakvom političkom pomodarstvu ili nekritičkom ugledanju na pokrete iz drugih zemalja: sličnosti postoje u onoj meri u kojoj su pojave koje provociraju nastanak ovih pokreta globalne – te onda i reakcije na njih moraju biti takve. Dakle, ove sličnosti ne svedoče o neautentičnosti ili patvorenosti nove domaće levice i nikako se ne mogu videti kao potvrda izvorne manjkavosti naših levičara. Naprotiv, one im idu samo u prilog, jer predstavljaju opravdane reakcije na fenomene globalne dominacije interesa krupnog kapitala na štetu elementarnih prava i mogućnosti za pristojan život građana.

Ta sličnost, međutim, podrazumeva – barem na nivou organizovanog političkog delovanja – i obavezu da se odgovori na pitanja na koja odgovore traže (ili se od njih traži da ih daju) i levičari u Španiji, Italiji i Grčkoj (potonji u najdramatičnijim mogućim okolnostima): šta će se raditi i od čega će se živeti kada levica dođe na vlast? To je upravo pitanje koje je – istina, grubo promašivši i ton i retoriku – postavila Popović, gurnuvši u prvi plan temu preraspodele („kapital da radi, a levica da vrši preraspodelu“ – to bi naši levičari, piše ona; na šta joj B. Dimitrijević odgovara krajnje suvislo jednom grotesknom slikom na kojoj vidimo od teškog rada oznojenog i zajapurenog kapitalistu). Na jednoj drugoj ravni, sličan argument, sa mnogo više razumevanja i uvažavanja, izneo je i Nenad Dimitrijević. On jednostavno pita: ako su postojeći aranžmani nepravedni i stoga neprihvatljivi (a nema sumnje da je tako), koje nove aranžmane predlaže levica i kako misli da ih institucionalizuje. (Dimitrijević je konkretno analizirao dokumenta pokreta iz Italije i Španije i zaključio da tu odgovora na ovo osnovno pitanje nema.) To su krajnje jednostavna i utoliko elementarna politička pitanja – od čega će se i kako živeti? Za sada, dakle, ni u Italiji, ni u Španiji, a na bolno vidljiv način ni u Grčkoj odgovora još nema. Nema razloga da se domaći levičari ljute ako se i njima postave slična pitanja. (Istina, Andrea Jovanović kao javno angažovana intelektualka, da ponovim, nema obavezu da zna odgovore na to pitanja, ali svaki zagovornik organizovanog stupanja levice na javnu scenu morao bi zahtevati od nosilaca levičarske politike da makar tragaju za tim odgovorima.)

Naravno, na prvi pogled jednostavna, ta pitanja se dalje razlažu u jedan teško prohodan splet važnih tema: kakav je odnos levice prema privatnoj svojini; kako se levica odnosi prema osnovnim ljudskim pravima i slobodama; kakav je odnos levice prema tržištu; kakav je odnos levice prema obrazovanju, zdravstvu, medijima i kulturi (recimo, odakle će se finansirati „besplatno“ obrazovanje i zdravstvena nega, mediji i kulturna produkcija [za Filipovića i B. Dimitrijevića je tu onda pitanje kakve obaveze prihvataju umetnici u aranžmanu prema kome država na sebe preuzima da ih finansira], ako je odluka da se oni zaštite od tržišta); kakav je odnos levice prema obavezujućim međunarodnim ugovorima kojima su njihove zemlje već pristupile; kako će se ubuduće pregovarati sa međunarodnim telima i drugim državama – što su sve pitanja u tesnoj vezi sa nekim (kojim?) oblicima demokratskog odlučivanja i institucionalizacijom prostora za slobodno pregovaranje i sklapanje dogovora unutar zemlje. Ovo je nasumičan spisak, pitanja ima još, možda i važnijih, poput pitanja o legitimnosti nove levice: na čemu će ona graditi svoj autoritet i kako će potvrditi svoju kompetentnost? To jest, na koji način će se upustiti u političku borbu?

B. Dimitrijević kaže da mladima koji se javljaju sa tih novih levičarskih pozicija treba dati vremena: s vremenom će, nada se B. Dimitrijević, oni artikulisati odgovore na većinu bitnih pitanja. Možda će i biti tako. Ali, nešto se može kazati odmah, recimo u vidu krajnje dobronamerne primedbe, izrečene u želji da se osujete moguća (ne)levičarska zastranjenja. Uzmimo za konkretan primer dva teksta A. Jovanović i dva specifična termina koje je ona u njima upotrebila. U odgovoru od 22.04.2015. na tekst Miše Brkića od 19.04.2015, Jovanović je uz jasne ograde upotrebila termin „autorasizam“. U odgovoru Danici Popović, pak, za elitu je rekla da je „antinarodna“. Oba termina jesu višak u diskursu kojim se služi A. Jovanović. Verovatno bez ikakve namere autorke, oni ipak vuku ka (etno)nacionalnim a ne ka klasnim kolektivnim odrednicama. Termin „autorasizam“ u ovdašnjoj upotrebi dovodi se u tesnu vezu sa „autošovinizmom“, dakle sa terminom koji se odnedavno odomaćio i u nacionalističkom diskursu. I termin „narod“ se danas u Srbiji teško oslobađa od nacionalističkih primesa. Tako u klasnom ili levičarskom diskursu A. Jovanović odjekuju nacionalistički tonovi, koji možda ukazuju i na jednu pukotinu u govoru nove levice (ili bar A. Jovanović). Tu je reč o – po svemu sudeći – krivoj identifikaciji kolektivnog subjekta u čije ime se istupa. Radnici nisu isto što i narod. (Baš kao što ni kritika nacionalističke politike nema nikakve veze sa autošovinizmom.) Klasni – ili, ako je nekome tako draže, marksistički – diskurs (baš kao i liberalni) polaze od toga da narod ne postoji kao homogena celina. Narod se raslojava ili stratifikuje prema interesima, položajima i imovini građana. Ne može biti „antinarodne“ elite, kao što se ne može biti ni autošovinista ako se kritikuje nacionalizam (što se autorasizma tiče, ostavimo sad po strani zaista nesrećne metafore kojima je Brkić u svom tekstu pribegao): oba pojma operišu sa kategorijom homogenog i sveobuhvatnog kolektivnog subjekta koji nije ništa drugo do puka iluzija – protiv koje rade i razobličuju je i socijalistički i liberalni diskurs. (N. Dimitrijević svakako nije slučajno svoj tekst naslovio – Ko čini narod?)

Ta sklonost nove levice (ili konkretno A. Jovanović) da koristi termine bez obzira na kontekst u kome su oni bili (zlo)upotrebljeni u nedavnoj prošlosti, te da svoje oponente pogrdno karakteriše kao „antinarodne“ (sve i ako je tu reč o obnavljanju antifašističke retorike kojoj pripada ovaj termin, nedavna istorija je taj termin korumpirala i tako učinila spornim) – pogrešni su; i na to treba skrenuti pažnju upravo iz najboljih namera – iskustvo nas uči da ovde svako istupanje u ime nekog izmaštanog homogenog kolektivnog subjekta može biti kobno. Drugim rečima, domaća levica bi morala jasno da kaže u čije ime govori – jer, kao što znamo, narod kao homogeni kolektiv, ne postoji – te da jasno pokaže da je svesna da ne može govoriti u ime svih i da je spremna da uvaži i drugačije interese i poglede na svet. Takva levica bi onda u savezu sa liberalno opredeljenim građanima mogla da bude jak protivnik već decenijama dominantnom fašizmu u Srbiji.

Peščanik.net, 15.06.2015.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)