Ujutro u dva na aerodromu u Larnaki, na Kipru. Tamo gde treba da bude obezbeđenje, koje će moja kolica dogurati do izlaska, još nema nikoga. Na susednom sedištu je ljupko dete, u beloj košulji i crnim kratkim pantalonama, i sa kapicom na temenu. Očito je deo porodice čiji patrijarh sedi okružen haotičnim prtljagom na drugoj strani hale, sa dugim crnim uvojcima i sa crnim šeširom širokog oboda. I ostalo je crno, i njegov štap na koji se, sedeći, oslanja. Ostatak porodice rasut je po hali, otac sa dve devojčice čeka kafu iz automata, majka doji najmlađega. Dalje je još jedna takva porodica, čiji potomci ciče pred još neotvorenim kutkom za dečiju zabavu. Njihov deda je dvojnik onog prvog.
Dolazi moj zaduženi za invalide, izgleda da će nas biti dvoje na letu. Pitam ga kamo najčešće putuju Izraelci. Kaže da ih je sve više i da idu u Australiju, Južnu Koreju i Vijetnam. Zemlje koje tolerišu antisemite? Očito, jer pripadnici radikalnih sekta koje ne prihvataju nasilje, rat i Netanjahuovu politiku, odgovaraju u potpunosti toj etiketi. Zato i odlaze. Ljupki dečko i devojčice, i svi cičeći neće morati da služe vojsku, u njihovim verskim običajima neće ih ometati. Mediji retko pominju ovaj aspekt života dela građana u Izraelu, i nužnosti da se od toga pobegne. A bilo bi sasvim poučno objaviti te podatke recimo u Nemačkoj, gde je anti-antisemitistička histerija dosegla vrhunac. Uzgred, francuski Libération upravo je objavio još jednu Netanjahuovu laž, koja bi ga konačno mogla koštati položaja: falsifikovao je tajne odbrambene dokumente u vezi sa 7. oktobrom…
Prvog jutra u Levkosiji (Nikosiji) probudio me je mujezinov poziv sa druge, turske strane: bili smo tačno do venecijanskog zida, koji je dobrim delom na grčkoj strani, i razdvaja staro gradsko jedro od nove Levkosije. U nedeljno popodne mogla sam videti svu raznolikost grada, kada se sve inače zaposleno i u trci za preživljavanje šetalo po pešačkom delu staroga grada, sve do ček-pointa, gde su se sa obe strane nagomilali dobri lokali, ne bi li primamili one druge. Kelneri su uglavnom Ukrajinci, Rusi, Moldavke; najlepši svileni šalovi na svetu, indijski, lepršaju po ulicama u oblačku pačuli mirisa; turbani Sika, dugi prsluci Pakistanaca, sve boje kože Afrike, severnoafrički vezovi, Filipinke, malo pokrivenih žena, neverovatna raznolikost frizura, i gomila omladine u globalno trapavoj odeći… U lokalu, uveče, par koji je upravo sišao sa scene komada Čehova, gde se tragično nije mogao spojiti, i vrhunski kuvar kome niko ne može pogoditi poreklo, a nijedan njegov kelner ne govori grčki. Lokal je upravo ušao u modu, i panorama viših slojeva više je nego poučna. „Ovamo niko ne dolazi da bi ostao“, čujem odlomak iz razgovora suseda. Svi su lutajući.
Levkosijski muzej potvrđuje lutajući duh: zgrada je spolja pastiš Partenona, tavanice su drvene u turskom stilu, unutrašnjost klasicističko-viktorijanska sa plavom bojom britanske kraljice. Praistorija ostrva, sa brzim smenjivanjem izuzetnih stilova u kojima se prepoznaju svi mogućni Istoci – mali, srednji, svi Jugovi, i ponešto Zapada, pravo je čudo među sredozemnim kulturama. Jedno od kiparskih čuda – nekakav praistorijski teatar ispunjen stotinama keramičkih figura svih veličina, odneseno je (ukradeno) dobrim delom i na Sever i nalazi se, bez ikakvog opravdanja, u Štokholmu. Kiparsko jezičko čudo kroz istoriju ne može se opisati drugačije nego stručnim jezikom – verujte na reč.
Poznati „lutajući“ fenomen srpskih posednika novca (u međunarodnom društvu) nije vredan pažnje, sem kao saznanje o tome gde se nalazi plen i zašto je narod siromašan. Za vreme krize, kiparska vlast udarila je po tom sloju sa gadnim ograničenjima u bankama, pa su se mnogi preselili – isto se desilo i mnogo prisutnijim Rusima. Danas na Kipar dolaze oni koji beže iz Rusije da sačuvaju goli život.
Kipar je možda predvorje buduće Evrope i onoga što je nekad bio Stari svet: koliko će lutajućih biti po modelu Lutajućeg Jevrejina (jedno od mnogih imena bilo je i Ahasver) u bliskoj budućnosti, koliko u daljoj? Primeri adaptiranja koje Kipar nudi zapravo su dragoceni, pouka za sve koji su protiv ratova. Sami Kiprani najviše mrze rat, jer je od mirnog šarenog života na komadu zemlje koje bi se visoko plasiralo na takmičenju za zemaljski raj postao sumorno podeljen, a to za lutajuće nije dobro rešenje. U to doba (1974), kad je Kisindžer bio u pozadini puča a Makarios morao napustiti ostrvo, bila sam u Atini. Kisindžer je docnije dobio Nobelovu nagradu za mir. Zato sad nisam htela da idem u Famagustu, koju sam posetila 1966, na nepodeljenom Kipru.
Lutajući Jevrejin i ja sedimo u ogromnoj aerodromskoj hali. On leti u Atinu, pa u Australiju, ja u Beograd, pa u Ljubljanu. Oboje nas je prevarila Lufthanza, koja je otkazala današnji let za Minhen. On vadi malu crnu Moleskin beležnicu i nešto zapisuje: račun, molitvu? Imam istu takvu, isto tako izlizanu sa strane. Nema smisla da se osmehnem, jer me ne primećuje. Utešno je što još lutamo.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
