Ovaj davno zaboravljeni dodatak spavaćim i devojačkim sobama posvuda po centralnoj Evropi i Sredozemlju pojavio se odjednom na izložbi dekoracije koja je upravo otvorena u Parizu, i na kojoj je kreator Jean-Paul Gaultier predstavio svoju viziju idealnog apartmana za časopis Elle. Spavaća soba je u toplim pastelnim tonovima, a prekrivač kreveta, od štepanoga satena. U sredini krasi „ugrađena” lutka, čija je glava sa frizurom potpuna replika lutaka iz šezdesetih godina prošloga veka. Njena suknja je zapravo krevetski prekrivač.
Ove lutke, koje su nekada odavale kičast ukus i pripadnost sirotinji (koja nema za bolje), predstavljaju izuzetan antropološki fenomen. Potreba da se kupuju u Trstu, kada je bilo veoma malo novca za modu, i kada nije bilo lako takvo čudovište, visoko bar metar, preneti preko granice sa svim njenim volanima od tila i visokom frizurom – ili preneti nekoliko takvih za unosnu preprodaju – ne može se objasniti samo modom. Reč je o duboko prisutnom ritualnom osećanju i ugrađenim starim kultovima, koji su pre svega ženski.
Istorija lutke na krevetu ima svoje blistavo doba u Americi: od dvadesetih godina prošloga veka pa sve do posle Drugoga svetskoga rata, devojke su u svojim sobama držale, pa i gomilale, lutke koje su se nazivale boudoir dolls – lutke za budoar. U mnogim kućama su bile postavljane u salon ili dnevnu sobu, obično na sofu, kauč ili fotelje. Te su lutke bile velike, izduženih udova, sjajno našminkane, sa gustim trepavicama, prirodnom kosom, luksuzno obučene. Telo je pravljeno od mekih materijala, tako da je lutka mogla sedeti u raznim pozama. Često su preuzimale lica poznatih filmskih glumica. Njihova uloga u svakodnevici nije sasvim jasna: ponegde je postojao običaj da devojkama udvarači poklanjaju takve lutke, ponekad su ih čak nosile sa sobom na plesove, a izvesno je da su se rado fotografisale sa njima. Ove lutke nisu bile namenjene igranju, i nikako devojčicama, već devojkama koje su postale polno zrele.
Na osnovu savremenih fotografija očigledno je da lutke predstavljaju dodatni identitet, obećanje budućeg izgleda, izjavu o pokoravanju zakonima mode i zahtevanih ideala lepote. Lutke za budoar su bile skupe, i tako su pokazivale i socijalni status vlasnice. U mnogim američkim kućama koje sam posetila u raznim krajevima, bilo je lutaka, često ručne izrade, koje su na neki način govorile o vlasnicama: tradicija kućnoga predstavljanja ženskog identiteta nije sasvim nestala, premda su se pojavili mnogi novi „žanrovi” lutaka. Pojava Miss Piggy iz Muppeta je tako parodična refleksija lutke za budoar. I u američkom običaju da se male devojčice pripremaju da, udešene kao lutke, učestvuju na konkursima za najlepšu (beauty pageant), možemo prepoznati deo ove kulture. Nastanak lutke Barbie (1959) označava potpuno drugačije modelovanje „ženskoga”: ona je namenjena vaspitanju devojčica i priprema ih za stereotipsku ženstvenost, odnosno inicijaciju: razlika u ciljnoj generaciji je očita. Sa druge strane, Barbie je namenjena stalnome menjanju odeće odnosno identiteta – i naravno stvaranju potrošačkih navika.
Da li su se lutke za budoar jednostavno preselile u Evropu sa američkom modom posle Drugoga svetskoga rata? Pojava lutaka na krevetu za devojke i žene u Evropi je uistinu registrovana u doba pojave potrošačkog obilja, dakle krajem pedesetih godina prošloga veka, ali ni njihova uloga ni njihov status nemaju mnogo zajedničkoga sa američkim lutkama. „Italijanska” lutka je statična: neke su bile pravljene samo za sedeći položaj. Njena odeća je načinjena jedanput zauvek, i premda je po perfekciji ravna budoarskim lutkama, njeno telo je tvrdo. Kostim ovakve lutke je izuzetno luksuzan, u svim živim bojama, sa mnogo volana, tračica i drugih ukrasa: to je mešavina balske haljine 19. veka i španske folklorne odeće. Lutke su imale komplikovane frizure, često sa cvećem i šeširima. Telo lutke je telo velike devojčice sa glavom bebe, s tim što su licu dodani ruž, crvene usnice i velike trepavice, a oči su na sklapanje. Reč je zapravo o klasičnoj evropskoj lutki koja služi podučavanju devojčica da se bave bebama i imitiraju svoje majke, i koja je sa malim intervencijama prerađena u lutku za odrasle devojke i žene.
Po pravilu su takve lutke postavljane u spavaće sobe, na krevet koji je pokriven i ukrašen jastucima obrubljenim cigovanim satenom. Leti u senci roletni, zimi u hladnoći, jer se spavaće sobe većinom nisu grejale, ove čuvarice postelje su se pokazivale samo retkima, kao završni dokaz o društvenome statusu vlasnice – dakle pre svega drugim ženama. Dok je američka lutka za budoar „prevodila” neke seksualne poruke muškarcima, centralnoevropska i sredozemna lutka nema sa muškarcima skoro nikakve veze. Ona se skida sa postelje i na drugome mestu u sobi provodi noć, ali je prisutna. Nije predviđeno da se dodiruje ili da se njome neko igra, sem njene vlasnice, koja takođe izbegava direktan kontakt, da se ne bi pokvario aranžman ili lutka izložila prljanju. Takva lutka očito ne prenosi i ne prevodi nikakav identitet, ona je simbolička predstava nekoga drugoga.
Pustimo po strani nelagodu pri pogledu na ovaj pravi proizvod kič industrije. Za likom se krije nešto mnogo ozbiljnije, još jedan pojavni oblik ženske boginje, koja se od praistorije pojavlje u evropskim kulturama, uporno i u različitim oblicima, i praktično neuništiva: antičke boginje prenose svoje moći na hrišćanske svetice, njihovu moć priznaju i u drugim verskim praksama. Svetoj Petki na Balkanu odlaze podjednako hrišćanke, muslimanke i Romkinje. Žensko božanstvo je nužno potrebno u patrijarhalnom društvu da štiti žene i pomaže im – u bolestima, pri porođaju, u lečenju, čaranju, kažnjavanju nasilnih muškaraca. Boginja u spavaćoj sobi opominje da je prostor dvosmislen, služi stvaranju života ali i umiranju, bolesti, i konačno, ponekad, ženskoj intimnosti. To je prostor u kojem se muškarac ne oseća sasvim komotno – posebno kada ga tu uvek čeka još jedan ženski pogled, ukočen ali kontrolišući. Kako plastična lutka može služiti kao boginja? Veoma lako, pre svega zato što je relativno dostupna. Verski predmeti spadaju pod vlast drugih, ne žena. Da bi osigurale svoj ritualni predmet, žene ga jednostavno izaberu u području koje žene prepoznaju, ovladavaju, i mogu ga prisvojiti. Raširenost italijanskih lutaka, saradnja potrošačica i proizvođačica ovoga kultskoga predmeta, sve to ukazuje na uobičajenu aproprijaciju ritualnoga predmeta koji se kao takav ne prepoznaje u svim slojevima društva – u ovome slučaju u vladajućem muškom patrijarhalnome sloju. Razlog za nabavljanje boginje u obliku lutke je jednostavno objasniti patrijarhalnome predstavniku – imaju ga sve kuće, zašto ne i mi. I ne treba zaboraviti da su kultovi boginje uvek uživali poštovanje – jer su budili strah – i kod muškaraca.
Kako je ovaj uspešni oblik ženske boginje nestao? Proizvodnja je imala sve uslove, jer se raširila u Aziju, ali se desila ključna promena u populaciji, pre svega žena. Potrošačka emancipacija i prodor unifromnih diktata ukusa su uništitli mali prostor samostalnosti, ritualna potreba se izgubila u širokoj ponudi i proizvodnji obilja drugih potreba, koje su opet zadovoljavale nove kriterijume stereotipskih identiteta. Lutka na krevetu se danas još može naći u antikvarijatima, na buvljacima, i stoga joj cena nije pala, već se podigla. Kako je sa osvetom ženske boginje, tek ćemo videti.
Peščanik.net, 04.06.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
