Petson i Findus

Jedna američka agencija za ispitivanje javnog mnenja utvrdila je da se mogućnosti prodaje nekog proizvoda povećavaju za neverovatnih 50%, ako su u reklamu uključene mačke, najbolje mačići. Pitanje mace ili kuce rešeno je prošlog februara, za vreme američkog Superboula, kada je reklama o slatkom kučetu i njegovom prijateljstvu sa konjem, a sve u slavu piva Badvajzer, doživela opšte izrugivanje. Za razliku od toga, avgustovski događaj iz Nju Jorka, i to pre izbora za gradonačelnika, kada su zaustavili saobraćaj podzemne železnice, jer su na jednoj stanici otkrili dva mačeta sklupčana pored pruge, doživeo je opštu naklonost medija i odobravanje. Šta se to desilo sa ovim malim sisarom čiji je model evolucije obeležen bliskošću sa ljudskim telom? Od svih sisara, naime, domaća mačka jedina zaista voli ljudsko telo, njegovu malo nižu temperaturu i dodir ljudske ruke, odnosno kože. Reč je naravno o učenju, da bi se dobila hrana: no mačji postupak je neobično komplikovan, i podrazumeva traženje ljudske bliskosti i kada hrana nije problem. “Domaća mačka” je inače contradictio in adjecto: mačke naime ni danas još nisu domaće životinje, pripitomljene su tako reći nedavno u kratkoj istoriji čoveka, i vrlo lako prelaze u divljaštvo, za šta im nije, kao psima, potrebna surova borba za održanje u čoporu i nužno nestajanje slabijih. Za razliku od mnogih rasnih pasa visoke inteligencije, koji bi morali ustuknuti pred primercima fizičke premoći u čoporu, i najfinije rasne mačke se mogu brzo, čak i u jednoj generaciji, vratiti uzorcima života svojih divljih predaka.

Istorija ljudske ljubavi prema mačkama je duga i bogata – sa ljudskog stanovišta. Prevladavajuća linija mačkoljubivosti isticala je “ženske” osobine ovog bića – osećajnost, eleganciju, diskretnost, nežno materinstvo, dok su neprijatelji mačaka insisitirali na “lošoj” ženskosti – podlosti, licemerju, nevernosti, opasnoj seksualnosti, uroku i magiji. Evropski upis u mačke bio je bez sumnje pretežno “đavolski”, obeležen strašnim zločinima, u kojima su često stradavale zajedno žene i mačke. Stvari su se ipak pomerile prema bogatoj literaturi o manje-više humornim mačjim likovima, kao što su mačak u čizmama i mačak Mur E.T.A. Hofmana. Od ludog Češajrskog mačka Luisa Kerola do Bodlerovih mačaka za naučnike i ljubavnike – to je, zahvaljujući Romanu Jakobsonu, osnovni tekst za učenje strukturalističke analize – odbrana mačke je od 19. veka pa nadalje obeležila evropski odgovor demonizaciji. Smišljena je i podela ljudi u odnosu prema mačkama – osvajači i zločinci, kao što su Aleksandar Veliki i Hitler, nisu podnosili mačke, a neki od najsimpatičnijih likova ljudske kulture, kao recimo Mark Tvejn, su ih obožavali. Pravu revoluciju u Beloj kući je izazvao Bil Klinton, kada je usvojio mačka po imenu Soks (sokne). Uvek je ostala živa i linija kulturnog upisa mačaka koja je povezana sa misticizmom, bilo da je reč o otkrivanju đavola ili o imaginarnoj genealogiji mačaka kao ključnih božanskih bića, od staroga Egipta pa nadalje. Priznajem i sama jedan element tajne – kako je ovaj lovac na glodare i reptile i stoga odlični zaštitnik ljudskih rezervi hrane došao do ponekad kobnog prijateljstva sa čovekom. Zašto se mačka zaljubila u čoveka?

Odgovora na to pitanje još nema. Promena statusa mačke u Evropi – za razliku od muslimanskog sveta koji mačku časti i poštuje – došla je sa intenzivnim naporom kulturnih stvaralaca da se ovoj životinji obezbedi normalnost. Istaći ću jedan od najlepših primera, Mačka Murija Kajetana Koviča (1975), sa neprevaziđenim ilustracijama Jelke Reichman. Mačak Muri živi u urbanoj sredini, mačje aktivnosti su u celini pastiširane ljudske aktivnosti. Mačak Muri uz to i piše, i to hroniku svog mačjeg sveta, svog grada. Sve što on i druge mačke u gradu rade, obeleženo je epitetom “mačji”. Slika mačka-pisca je neverovatno bliska sjajnoj knjizi francuske filozofkinje Sare Kofman Autobiogriffures (1976), koja se može prevesti kao Ugrebana autobiografija, i u celini je posvećena pojmovima grebanje-pismo i analizi Hofmanovog mačka Mura. Mačka Murija čitamo, recitujemo, pevamo – ko i ne bi, sa Necom Falk: on je neizbežni deo slovenačke kulture, ali i sjajan primer svetske recepcije mačke. Iz tog konteksta može se razumeti zašto je nekada davno u predizbornoj kampanji Milan Kučan dozvolio da ga za naslovnu stranu Mladine slikaju sa ogromnim crnim mačkom u naručju, od kojeg se predsednički kandidat gotovo ne vidi… Ono što bi u drugim kulturama značilo medijsku propast (crna mačka), u ovome je slučaju samo doprinelo prevlađujućoj simpatiji.

Novi talas prihvatljivosti mačaka neposredno je povezan sa svetskom krizom malih ljudi, i sa potrebom da se sačuva topli kutak za preživljavanje, intimnost i spas od užasavajućeg sveta napolju. To nije samo oslanjanje na mačju bespomoćnost, nego i na njihovu nezavisnost. U tome je mačkama ključno pomogla danas još uvek demokratska institucija, kojoj znamo da su odbrojani dani: internet. Slike i snimci mačaka su neuporedivo najpopularniji, posebno na You Tube-u. Izdvojile su se prave mačje zvezde: mačka Nora, koja svira na klaviru, i čijem je stvaralaštvu jedan litvanski orkestar posvetio simfonijetu; mačak po imenu Namćor (Grumpy), koji prosto tako izgleda; mačak koji stoji na zadnjim nogama dok se svira grčka himna – premda je reč o montaži, mačak po imenu Grčina (Elinaras) je neverovatno popularan, i zavide mu svi koji se nisu setili da tako ismeju svoju nacionalnu himnu; i najpopularnija od svih. Lil’ Bub, koja ima svoj website, svoj blog i čak svoj televizijski šou! Vlasnik Lil’ Bub honorare svoje ljubimice daje u dobrotvorne svrhe, posebno za bolesne i gladne životinje. Lil’ Bub je naime teško bolesna mačka, koja ima višak prstiju, okoštale delove kičme i teško se kreće. Zbog nedostatka dela vilice jezik joj stalno visi, zbog poremećaja razvoja kostiju oči su joj izbuljene. Sa lekovima i negom, počela je čak i da trči, ali se njen izgled neće bitno promeniti. Vlasnik Lil’ Bub je iz gnezda mačića u životinjskom skloništu izabrao upravo nju, malu nesreću koju niko nije hteo. Milioni koji slede Lil’ Bub isto su tako odbacili zahteve lepote, skupoće i društvenog ugleda, i identifikovali se sa potpunim gubitnikom: Lil’ Bub je postala globalni simbol ljudi i životinja koje je ljudska surovost udaljila iz društva. Za one koji imaju internet…

Najpopularniji snimak Lil’ Bub je skoro čitav sat u kojem mačka leži ispred vatre u kaminu, prede, žmuri, slinavi i povremeno kine, pomera svoje iskrivljene šapice, i možda sanja. Gledanje minimalne sreće koju većina nas može nekome pružiti, čoveku ili životinji ili oboma ili svima, nije samo vrhunska terapija. to je predlog, projekt, plan za delovanje. On podrazumeva rušenje sveta u kojem se bolesni i bedni istrebljuju. I ako druge mogu pokrenuti zastave i borbene pesme, mene može i ovakva slika: pa kako ne primećujemo da smo zajedno u većini?

Peščanik.net, 30.04.2014.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.