Mađarsku krizu nije izazvala liberalna država – tako nešto nije ni postojalo. Izazvala ju je država blagostanja – najveća među novim demokratskim državama u regionu – koja je bezobzirno opteretila privredu. Nije ni čudo što su nas međunarodni kreditni krah i recesija toliko pogodili. Početkom marta, tokom posete premijera Gordona Brauna, predsednik Barak Obama neoprezno je spomenuo „tržišta u razvoju, poput Mađarske i Ukrajine,“ i rekao kako treba povesti računa da se problemi tih zemalja „ne preliju na naše obale“[1] Pa, teško da mi predstavljamo opasnost za Ameriku. S druge strane, Mađarskoj preti velika opasnost u periodu nakon 2010, zahvaljujući ogromnoj prezaduženosti velikih nacionalnih država – a to važi i za čitavu srednju i istočnu Evropu.

Kako smo dovde došli? Mark Hutchinson, urednik New York Timesa, preplašio je svoje čitaoce u februaru napisavši kako je „procenat zaduženja američke federalne vlade u odnosu na BDP […] možda jednak onom u Mađarskoj.“ Kao rezultat spasavanja banaka i fiskalnih stimulativnih mera, odnos američkih dugova i BDP-a će dostići 70% u naredne tri godine, što je nivo koji je u proteklih šest meseci toliko otežao finansiranje Mađarske,“[2] dodao je on.

Poslednja predviđanja Evropske komisije potvrđuju da je stanje u Britaniji podjednako zabrinjavajuće: procenjuje se da će njihov javni dug skočiti sa 44% na 71% do 2010. Očekuje se da će se čak i kombinovani budžetski deficit evro zone – najdisciplinovanijeg regiona koji reguliše Pakt za stabilnost i razvoj – ove godine udvostručiti, i da će javni dug 15 država članica dostići 73% njihovog BDP-a 2009. i 76% naredne godine.[3]

Mađarska se ne ističe, ali vladine obveznice koje podupiru njen javni dug moraju da se nadmeću na tržištu sa obveznicama izraženim u evrima i dolarima, kao i sa britanskim i američkim državnim obveznicama. Sa takvom konkurencijom nije lako ni irskim, grčkim ili španskim obveznicama. Evropska centralna banka uzima njihove obveznice kao zalog za kredit. Za članice EU izvan evro zone to ne važi. Nije ni čudo da su bivši premijer Ferenc Gyurcsány i najverovatnije kandidat opozicije za premijera Viktor Orbán zatražili da ista pravila počnu da se primenjuju na sve. To će imati efekta: od oktobra prošle godine, mesecima je bilo skoro nemoguće prodati mađarske obveznice. (Mađarska se tek u aprilu vratila na tržište prodajom srednjeročnih državnih obveznica.) Bez kredita od 20 miliona evra od Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske komisije koji važi do 2010, Mađarska bi morala da zatvori radnju.

Da li je Mađarska najurena iz svetske finansijske zajednice? Skoro da jeste. Činjenica je da se još od spektakularne propasti Islanda svetska štampa hrani forintom i mađarskom situacijom. I to je problem, bilo da izražavaju zabrinutost ili da obećavaju pomoć. Obama je uradio i jedno i drugo. Problem je što su neke njegove opaske izazvale više pažnje nego druge. U oba slučaja, forinta će pasti. Ni budžetski deficit Mađarske od 3% BDP-a ni njen javni dug od nešto preko 70% – što je visoko, ali ne preterano visoko – ne odskaču mnogo u poređenju sa mnogima u svetu. U čemu je onda naš problem?

Put Mađarske ka paklu bio je popločan samo dobrim namerama, kao i sa dosta neodgovornosti. Država je napumpala najveći mehur javnih finansija od 2002. do 2006, jer je obmanula ljude povećavši primanja neproporcionalno ekonomskom razvoju – skoro dvostruko više od stope rasta – i navela ih da veruju da će to zauvek trajati. Porodice su pravile planove pretpostavljajući da će prihodi rasti, a to je i dovelo do veće potrošnje; zato je i staro i mlado počelo da se zadužuje. Mehur je pukao 2006, a eho tog praska se još uvek može čuti. Za tri godine posle toga, vlada je smanjivala budžetski deficit za 7% BDP-a, što je bilo praćeno drastičnim smanjenjem plata i prihoda. Kao posledicu takvih mera štednje, dobili smo usporavanje privrednog rasta od 4% na 1%. Onda je nastupila kriza.

Mađarska je naduvala i druge mehure, velike i male, u svojim javnim finansijama. Prvi je državni penzioni fond, čiji je deficit dostigao 2-3% BDP-a, uključujući i trinaeste dopunske isplate i korekcije zasnovane na švajcarskom modelu, gde povećanje penzija prati inflaciju i povećanje plata. Novac kojim se to finansira obezbeđivan je od poreza, kao i dopuna državnog budžeta za zdravstvo. Deficit u zdravstvu morao je da se obuzda drastičnim zakonom o bolnicama i smanjivanjem potrošnje lekova u 2006, ali malo je verovatno da će to rešenje potrajati. I dalje nema ravnoteže između socijalnih doprinosa i zdravstvenih usluga. Još uvek nisu postavljena nikakva ograničenja na korišćenje tih usluga, a doprinosi od direktnih plaćanja ne podstiču ljude – osim onih retkih koji brinu o svom zdravlju – da čuvaju zdravlje tako što će redovno ići na pregled. Drugim rečima, umesto da se zdravstvene usluge koriste retko, za njima još uvek vlada velika potražnja. Država je stvorila i socijalni mehur: vrednost najrazličitijih vidova podrške, bez obzira na uslove, prati rast inflacije bez obzira na privredne okolnosti. I taj mehur je pukao: država krši sva obećanja data penzionerima i kreše socijalna davanja kad god može (ili kad god skupi hrabrost).

Ukratko, tokom proteklih šest godina država je izvršila preraspodelu ogromne količinu prihoda između privredno aktivnog i privredno neaktivnog stanovništva u korist ovih drugih. Sada je prinuđena da krene u suprotnom smeru. Ali ono što sada oduzme od socijalne zaštite i socijalne pomoći povećaće potrošačku potražnju. A to će produbiti recesiju. Međutim, država nema drugog izbora.

Mađarsku krizu nije izazvala liberalna država – tako nešto nije ni postojalo. Izazvala ju je država blagostanja – najveća među novim demokratskim državama u regionu – koja je bezobzirno opteretila privredu. Nije ni čudo što su nas međunarodni kreditni krah i recesija toliko pogodili.

Još jedan mehur je stvoren na tržištu nekretnina. Vladine subvencije i druge vrste državne podrške omogućile su onima koji ne zaslužuju kredit da kupe stan. Banke su se takmičile koja će pre da ukine zahtev za dokaz o redovnim prihodima i kombinovale su dve vrste državnih subvencija zasnovanih na kamati i hartijama. Zbog ovih subvencija su snizile rate kredita na trećinu tržišnih rata. To je kao da sipate novac na tržište kredita. Kao u Americi. Srednja klasa je to najbolje iskoristila, a kada je socijalističko-liberalna vlada shvatila da je to nepravedno, smanjila je neke olakšice za dobrostojeće, pruživši tako podršku siromašnijim porodicama. Međutim, ovo je dovelo do ozbiljnih zloupotreba sistema: mnogi su se obogatili otimajući od neobrazovanih zaduženih porodica sve što imaju – u pojedinim slučajevima uz pomoć lokalne vlasti i banaka.[4]

Mađarski stambeni mehur bi pukao samo ako bi cene stanova pale ispod vrednosti kredita. U tom slučaju, bankama bi trebalo ili dodatno jemstvo ili bi morale da plene nekretnine. U određenoj meri, to je današnja situacija. Ali ako se situacija izmakne kontroli, finansijske institucije će spasiti sebe ili svoje klijente – kako god bilo, to je jedno te isto: država mora da se umeša i zaštiti ili sebe ili dužnike. Ako za to bude imala mogućnosti. A mehur, koji bi i sam po sebi bio dovoljna nevolja, jeste samo deo zastrašujuće spirale potrošačkog duga. Tokom 2002. fiskalna i monetarna politika došle su u raskorak. Država je počela da se razbacuje parama i centralna banka je stegla monetarni kaiš. Špekulanti su ugrabili priliku i usledila su dva napada na forintu 2003. Nakon tog perioda, centralna banka je držala osnovne kamatne stope na visokom nivou. Nije mogla da učini ništa više, jer su strani investitori pristajali da kupe neke instrumente mađarske vlade samo uz visoku kamatu. Zajmovi izraženi u forintama bili su skupi, pa su se komercijalne banke prebacile na evro zajmove, pa onda na one u švajcarskim francima sa još manjom kamatom, i podsticale su svoje klijente da se zadužuju u tim valutama. To je za njih bilo lako: matične banke su im obezbeđivale devizna sredstva. Banke su kupovale forinte za evre i švajcarske franke, i na kraju, upravo su u forintama odobrile zajam koji je na početku obračunat u stranoj valuti. Njihova kupovina i konstantna potražnja takođe su doprinele jačanju forinte. To je stvorilo fiktivni devizni dužnički mehur, kada je reč o domaćinstvima. Međutim, na tržištu novca, mahur je bio vrlo realan. Darežljivost stranih banaka iznenada je prestala u oktobru prošle godine, pošto su se skoncentrisale na svoje bilanse. Još uvek se nismo oporavili od ove nagle promene.

Imajući to u vidu, mađarska privreda nije bila ni jača ni slabija u proleće 2009. nego tokom meseci koji su prethodili krizi u oktobru. Samo što je u to vreme direktni strani kapital još uvek pristizao u zemlju, banke su svoje kredite još uvek obračunavale u devizama i strani investitori su još uvek bili zainteresovani za mađarske akcije i državne obveznice. U oktobru 2008. berzanski investitori počeli su masovno da odlaze, tržište vladinih obveznica je presušilo, krediti su zaustavljeni i direktne strane investicije su stale. Mesecima nije bilo nikakve potražnje za forintama niti za finansijskim instrumentima izraženim u forintama – bilo da se radi o akcijama ili obveznicama. Znaci oporavka mogli su se videti početkom maja, u isto vreme kada se nazirao boljitak na globalnom nivou.

Kada je izbila finansijska kriza, strane banke i investitori okrenuli su leđa Mađarskoj (i drugim državama u regionu). To je predstavljalo pravi problem, jer je ukupan devizni dug mađarske države i privatnog sektora bio skoro jednak bruto domaćem proizvodu u forintama u oktobru 2008. O tome su izveštavali svetski mediji. Verovatno je upravo devizni dug, a ne budžetski deficit – za koji se dobro znalo da je u padu – privukao špekulante koji su hteli da iskoriste forintu. Tokom 2008. deficit se smanjio na 3,6% BDP-a, što je prosek u EU. Međutim, disciplinovana budžetska politika protekle dve godine nije bila dovoljna da povrati narušeni kredibilitet Mađarske.

Centralna banka i vlada su rano primetile opasnost i odmah su se obratile Međunarodnom monetarnom fondu i Evropskoj komisiji, stvarajući tako model za ostale države koje traže globalno spasavanje. (Nakon što su se Ukrajina i Letonija obratile MMF-u prvih dana krize, to su učinile i Rumunija i Poljska.) Ali od ovoga nije bilo mnogo koristi u borbi protiv recesije, koja je isprepletena sa finansijskom krizom i koja je potresla čak i snažnije nove članice EU. Države koje su svoju nacionalnu valutu vezale za evro zaštićene su od špekulativnih napada na svoju valutu, međutim, time su pristale na udare izvoznog tržišta: svaki evro gubitka stvara trenutne i snažne posledice na dohodak firmi i potrošača. U poslednjem kvartalu 2008, proizvodnja u Letoniji i Estoniji je opala za 10% u odnosu na isti period prethodne godine, a litvanska privreda je stagnirala godinu dana. Članice evro zone – Slovenija i Slovačka – ne gube samo zbog svog atrofiranog izvoza, već i zbog umanjene konkurentnosti u odnosu na svoje regionalne rivale. Ovo što Slovacima sada ide na ruku – mogu jeftino da kupuju u Mađarskoj – vremenom bi se moglo pretvoriti u prokletstvo, u smislu konkurencije cena u zemljama Višegradske grupe (Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska). Devalvacija zlota, češke krune i forinte, uprkos opasnosti koju nosi, može delovati kao automatski stabilizator: isti prihod u evrima vredeo je 30% više u forintama u januaru 2009. nego šest meseci pre toga. Povećanje izvoza može malo popraviti posustali prihod privrede, do kojeg je došlo usled gubitka nekih tržišta.

Međutim, nema leka za čitavo tržište. Industrijska proizvodnja Mađarske prvih meseci ove godine niža je za petinu od istog perioda prošle godine.

Štaviše, kurs koji je dostigla forinta početkom marta doneo je više štete nego koristi. BDP Mađarske iznosio je oko 1.109 milijardi po kursu od 250, ali samo 88 milijardi po kursu od 310. Ovo nije fiktivni gubitak. Kako forinta slabi, zaduženja dužnika u devizama skaču. Prilikom preračunavanja kredita, banke takođe dodaju rizik za zaduženja u devizama. Uvozna roba i putovanja u inostranstvo postaju luksuz, dok Mađarski izvoz postaje nepredvidiv zbog velikih oscilacija kursa. Devalvacija domaće valute očigledno povećava javni dug izražen u devizama; javni dug je iznosio 66% BDP-a 2007. a 73% 2008.  godine. U takvim uslovima ni centralna banka ni vlada ne mogu mnogo da biraju metode: sve mora da služi održavanju solventnosti države i zaštiti forinte – po svaku cenu – čak i da visoke kamatne stope i tempirano smanjenje javne potrošnje pogošaju recesiju. U drugim zemljama vlada pokušava da „upumpa“ dovoljnu potražnju u privredu; u Mađarskoj, vlada isisava novac iz meseca u mesec i iz dana u dan.

Najveća dilema vlade je ovo: kako osigurati solventnost i pritom ojačati privredu. Kao premijer, Ferenc Gyurcsány – koji je istrpeo žestoke napade opozicije – odlučio se za ovo prvo: izračunao je da se javna potrošnja mora smanjiti za tačno onoliko koliko su se smanjili prihodi, da bi se ispunila obećanja data Evropskoj uniji (budžetski deficit ne sme preći 3% BDP-a). Budžetom koji je 2009. usvojila skupštinska većina procenjena je kontrakcija od 1%, ali je već u martu ministarstvo finansija predviđalo kontrakciju od 3 do 3,5%. Zbog toga je vlada predložila smanjivanje javne potrošnje, ograničavajući, između ostalog, potrošnju u zdravstvu i poljoprivredne subvencije. Ispostavilo se da to nije dovoljno: iz decembarskih i januarskih podataka bilo je očigledno da će recesija biti još dublja, i da će konrakcija dostići 6%.

Nije bilo dovoljno vremena za potpuno novi budžet, a izgleda da ni socijalistički premijer nije za to imao hrabrosti. Umesto toga je podneo ostavku, prepuštajući vlast delimično tehnokratskoj vladi. Na mesto premijera došao je bivši ministar ekonomije Gordon Bajnai, koji je okupio prilično homogeni tim. Njegov ministar finansija Péter Oszkó, prvorazredni stručnjak za poreze bio je zamenik Andrása Simora u mađarskom ogranku Deloittea do leta 2006, kada je Simor postao direktor Nacionalne banke Mađarske. Onda je Oszkó preuzeo njegov položaj u Deloitteu,a onda postao ministar u aprilu. I sam Bajnai je devedesetih radio sa Simorom u firmi CA Securities, i i dalje imaju dobru komunikaciju. Novog premijera su podržale dve parlamentarne stranke – većina – još dok je bio samo jedan od kandidata, i predlagao izrazito prociklične ekonomske mere.

Dok se pola Evrope opušta, Mađarska se trudi da održi fiskalnu disciplinu, u nadi da će ova politika pre ili kasnije uroditi plodom.

U cilju uravnoteživanja javnih finansija, Bajnai je preduzeo radikalne mere na polju socijalne potrošnje. Ukinuo je trinaestu penziju, koja je uvedena 2002. bez odgovarajućih prihoda iz penzionih doprinosa. Isto tako je ukinuo trinaesti bonus za radnike u javnom sektoru i zamrznuo plate u javnom sektoru na dve godine. Porodični dodaci će ostati na istom nivou, dok će dozvoljeni period za dobijanje dečijeg dodatka biti skraćen, a granica za penziju podignuta sa 62 na 65 godina. Vlada je na te mere štednje dodala prekrajanje poreskog sistema: porezi i doprinosi na rad biće postepeno smanjivani; PDV i akcize će se povećati, a 2010. će biti uveden i progresivni porez na imovinu. Očekuje se da će ovo prvo smanjiti troškove zapošljavanja i pospešiti privrednu konkurentnost Mađarske, a ovo drugo se može tumačiti kao nužna mera. Bez podizanja poreza na potrošnju, ne bi se mogli smanjiti drugi porezi i doprinosi. Imajući u vidu da se željeni nivo deficita mora dostići.

Bajnaijev plan su analitičari u zemlji i inostranstvu dobro prihvatili, pa bi forinta mogla da ima koristi od oporavka (privremenog ili dugoročnog, ko zna?) globalnog tržišta novca: početkom maja evro je koštao nešto manje od 280 forinti, dok je u februaru i martu kurs bio 300-310 forinti. „Nema sumnje da je poboljšanje međunarodnih uslova imalo udela u jačanju forinte. Nisam očekivao takvo jačanje poverenja u kratkom roku, i naravno da može doći do oscilacija, pošto su tržišta nesigurna. Ako istrajemo u onome što moramo da uradimo, forinta će se stabilizovati za oko šest meseci, a mogu se stabilizovati i devizni zajmovi i zaposlenost. Ali za to će biti potrebno mnogo meseci rada i nekoliko teških odluka, pošto su nam prve odluke donele samo uslovno poverenje,“ rekao je premijer u jednoj radio emisiji.[5] Da dodamo: poverenje će se vratiti samo ako mehur u Mađarskoj, kojeg je u izvesnoj meri naduvao međunarodni finansijski sistem, pukne jednom za svagda.

Mađarska i MMF

Mađarska nema mnogo izbora osim da produži kredit od Međunarodnog monetarnog fonda. Na prolećnjem samitu u Vašingtonu, dopisnik nedeljnika HVG je čuo kako šefovi te organizacije kažu da Fond neće ostavit krhki istočnoevropski region na cedilu.

To je samo početak prave katastrofe. Svako ko je makar površno pogledao sastanak MMF-a i Svetske banke prošle nedele to dobro zna. Ove godine će recesija preći 10% BDP-a u tri baltičke države. Pošto je njihova lokalna valuta vezana za evro, plate će pasti srazmerno tome. MMF predviđa da će Češka i Slovačka – obe konkurentnije od Mađarske – ovu godinu završiti sa privrednim padom od 3.5% i 2% (obe zemlje su se do pre samo nekoliko meseci nadale da će ih recesija zaobići). MMF u poslednjoj prognozi o privrednim kretanjima u svetu predviđa kontrakciju mađarske privrede od 3,3% 2009. godine. Ali utisak može da prevari. Niko u krugovima MMF-a u Vašingtonu nije glumio da ne zna odakle ovaj čudni optimizam dolazi: u martovskom pregledu mađarskog programa spasavanja privrede, ministarstvo finansija nije prognoziralo veću kontrakciju da ne bi ugrozilo ostvarivanje ciljanog budžetskog deficita od 3%. BDP-a. (Dublja recesija, naravno, znači manje prihoda iz budžeta i automatski veći deficit.) Bajnaijeva vlada, koja je preuzela vlast u aprilu, planira rekonfiguraciju javnih finansija po ovom planu. Tokom sastanka, ministar finansija Péter Oszkó i guverner centralne banke András Simor lično su podneli izveštaj šefovima MMF i Svetske banke o poslednjim korekcijama, u koje spadaju socijalna pomoć i penzije, kao i modifikacije poreskog sistema.

Pre nešto više od mesec dana, delegacija MMF-a je ispitala vladin novembarski program i odobrila drugu tranšu kredita, vrednu 2,4 milijarde dolara, nakon što je MMF isplatio prvu tranšu od 4,9 milijardi. Tri dela od po milijardu i po dolara su na raspolaganju za refinansiranje deviznih dugova i jačanje bankarskog sektora do isticanja programa u martu 2010. Taj program garantuje da će se Mađarska provući kroz ovaj period bez novih zaduživanja. Pitanje je šta će se kasnije dešavati. Sve veći broj stručnjaka tvrdi da ako finansijska kriza ne popusti, period otplate treba da se produži ili da se ugovori novi zajam sa MMF-om, jer bi bilo prerano da se državne finansije Mađarske prepuste isključivo zakonima tržišta. Rukovodstvo MMF-a verovatno to i očekuje, znajući da je kriza posebno ozbiljno uzdrmala istočnoevropski region. Što je još gore, najveće svetske države su tek sada počele da nagomilavaju svoj javni dug, što je rezultat kombinacije umanjenih prihoda, spasavanja banaka i potrošnje za stimulativne programe. I to treba finansirati. Zato istočnoevropske države možda čeka ozbiljan problem s finansiranjem posloe 2010. „Globalna ekonomija će početi da se popravlja 2010. i kreditna kriza će popustiti, ukoliko stimulativni programi vlada budu uspeli,“ izjavio je Jörg Decressin, šef odseka za svetske ekonomske studije u MMF-u. MMF je do sada odobrio kredite u visini od 78 milijardi dolara ovom regionu, što je suma skoro jednaka onoj koju je odobrio svim zemljama pogođenim azijskom krizom 1998. godine.

MMF je u poslednje vreme sve tolerantniji prema svojim dužnicima. Tokom martovske procene mađarskog programa, stručnjaci MMF-a nisu insistirali da se Mađarska drži cilja od 3 % budžetskog deficita po svaku cenu. Ali vlada nije želela da rizikuje i zaostane, pošto pokušava da izbegne procedure Evropske unije u slučaju većih deficita i da se ozbiljno potrudi oko prelaska na evro. „Cena neočekivano duboke recesije se mora uporediti sa rizikom stimulativnih mera,“ izjavio je Dominique Strauss-Kahn iz MMF-a za HVG na konferenciji za štampu. „To je bio vrlo težak trenutak (kada se Mađarska obratila MMF-u), setićete se da smo nedavno imali prvu procenu tog aranžmana, i uspeli smo da proguramo dodatno finansiranje mađarske ekonomije. Nadamo se da ćemo u teškim trenucima moći da obezbedimo adekvatnu podršku,“ dodao je zamenik direktora John Lipsky. Tako je i bilo – nekoliko nedelja lasnije, na drugoj proceni mađarskog programa u maju, MMF i Evropska komisija su prihvatile dodatne fiskalne olakšice: novi predviđeni deficit za 2009. je 3,9% BDP-a i 3,8% za 2010, da se privreda ne bi potpuno zaustavila.

MMF, koji je 2008. pretrpeo smanjenje budžeta i broja zaposlenih, uspeo je da obnovi čitav svoj arsenal za šest meseci, kako bi obezbedio nove izvore i kreditne konstrukcije. Prema odluci donetoj na samitu G20 u Londonu, MMF će odobriti Specijalna prava vučenja (SPV) u vrednosti od 250 milijardi dolara u svojoj sopstvenoj „valuti“. Od toga će Mađarska dobiti oko 1,2 milijarde, koje se mogu povlačiti bezuslovno i koristiti za jačanje deviznih rezervi. Još 221 milion SPV (332 miliona dolara po sadašnjem kursu) biće stavljen na raspolaganje ako države članice konačno odobre opciju osmišljenu pre mnogo godina, da se dozvoli rezervna valuta državama koje nikad nisu dobile SPV, među kojima je i Mađarska, koja je pristupila fondu 1982. Povrh toga, MMF će možda obezbediti nove izvore od oko 500 milijardi, iako u ovom trenutku nije sasvim jasno ko bi tu sumu priložio. „Uspećemo do kraja godine,“ bio je ubeđen Strauss-Kahn, koji je nove mere opisao služeći se IT terminologijom, kao MMF 2.0.

Među poslednjim izumima kojima se MMF ponosi je i takozvana fleksibilna kreditna linija, koja je više neka vrsta osiguranja nego kredit i koja se odobrava državama sa čvrstom fiskalnom. Takve države to mogu da dobiju brzo i skoro bez ikakvih uslova, da bi sprečile nevolje prouzrokovane tržišnim potresima izvan njihove kontrole. Za te fondove se prvo prijavio Meksiko a potom Poljska, iako se zamenik ministra finansija Poljske Ludwik Kotecki nije obavezao da će država iskoristiti taj novac. Mađarska još uvek ne ispunjava uslove za taj zajam, i umesto njega dobija „uobičajenu“ stendbaj kreditnu liniju. Odgovarajući na pitanje dopisnika HVG-a da li će se to transormisati u fleksibilnu kreditnu liniju ako to bude potrebno nakon isticanja roka idućeg marta, direktor evropskog MMF-a Marek Belka je rekao „za drugu kreditnu liniju potrebno je pokazati veliki fiskalni napredak“. Drugim rečima ne – ili bar ne kako sada stvari stoje.

Zoltán Farkas, Eurozine, 18.06.2009.

Original in English
First published in The Hungarian Quarterly 194 (2009)
Contributed by The Hungarian Quarterly
© Zoltán Farkas/The Hungarian Quarterly
© Eurozine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 27.07.2009.

———–    

  1.  „Jedna od stvari o kojoj smo premijer Gordon Braun i ja razgovali jeste to kako da uredimo da sve zemlje članice G20, sve velike zemlje sveta, koordinisano stimulišu svoj privredni razvoj. Kako da donesemo zajedničke principe kada se radi o pristupu bankarstvu, tako da problemi koji se javljaju na tržištima u razvoju poput mađarskog i ukrajinskog ne izazovu domino efekat i da se nihovi problemi ne preliju na našu obalu? Takođe im pružamo koordinisanu međunarodnu pomoć.“ Jeff Zeleny-David E. Sanger, “Obama and Brown Pledge Cooperation”.The New York Times, 4. 3. 2009.
  2.  Na osnovu cene fiskalnog stimulansa i spasavanja banaka, odnos državnog duga i BDP-a se penje. Do 2011. može dostići sadašnji nivo Mađarske – koji je strahovito porastao zahvaljujući nemarnom trošenju i ostacima centralnog planiranja. Iako su i drugi faktori važni, ovo pokazuje da bi sadašnji vrhunski rangirani državni dug mogao da krene naniže, prema kvalitetu mađarskog državnog duga, koji se nalazi pri dnu investicione lestvice. To nije potpuna katastrofa, ali znači da vladine obveznice neće biti sasvim bezbedna investicija. Pod pretpostavkom da su projekcije za 2009. i 2010. fiskalnu godinu Kongresne kancelarije za budžet tačne, i ako na njih dodamo troškove stimulativnog plana, programa spasavanja banaka i troškove kredita, javni dug će skočiti sa 41% BDP-a u septebru 2008. na oko 70% BDP-a za tri godine.To je otprilike jednako mađarskom odnosu iz decembra 2008. Nakon 2011. očekuje se da će procenat američkog duga u odnosu na BDP početi da pada. Kancelarija za budžet predviđa deficit manji od 2% BDP-a nakon 2010, a kapital koji je država ubrizgala u bankarski sistem bi u to vreme trebalo da proizvede neke prihode za poreske obveznike. Postoje i značajni rizici. Prognoze Kancelarije za budžet zasnovane su na optimističnim pretpostavkama: da će prosečni godišnj privredni rast biti 4% u periodu od 2011. do 2014, da će se Bušove poreske olakšice ukinuti u decembru 2010. i da će povećanje diskrecionog trošenja samo pratiti inflaciju posle 2010. Projekcijom o padu duga takođe se pretpostavlja da se troškovi stimulativnog plana neće preliti u godišnje troškove nakon 2010. Ako se recesija produbi, ili ako potraje i nakon 2010, veći budžetski deficit se može produžiti. Na kraju, u projekciji se pretpostavlja da će kamate u Americi ostati niske. Pošto američke državne obveznice sada dospevaju u proseku za samo 48 meseci, visoka kamata će pospešiti visoke troškove zajmova i budžetski deficit. ‘Nijedna evropska vlada nije se ponašala ovako tvrdoglavo kao mi,’ rekao je mađarski premijer Ferenc Gyurcsany, govoreći o fiskalnoj politici svoje zemlje u maju 2006. Možda će do 2012. američki političari ponoviti njegove reči.“ “U. S. Debt Gains on Hungary’s”. The New York Times. 19. 2. 2009.
  3. Evropska komisija, Interim Forecast. januar 2009. Ova prognoza je zasnovana na do sada objavljenim stimulativnim merama.
  4. Za izvesno vreme kao zalog za stambeni kredit mogla bi se koristiti jedna vrsta subvencije, zvana „polusocijalna podrška“. Vidi: Sághy, Erna, “Árnyékvilág”  HVG 28. 6. 2008.
  5.  Info Radio, 7. 5. 2009.

Leave a Reply