Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Orbanova retorika privlači pažnju zapadnih komentatora, zapanjenih njegovom spoljnom politikom i stavljanjem mađarske države pod svoju kontrolu. Jedan od noviteta njegovog režima je uvođenje radnih programa kojima se uslovljava isplata socijalne pomoći nezaposlenima.

***

Nezaposlenost u Mađarskoj je značajno porasla posle njenog ulaska u EU. Vrhunac je dostigla 2012, kada je broj nezaposlenih dostigao pola miliona (2004. ih je bilo 250 hiljada). Najveći deo tog porasta je posledica globalne krize iz 2008. Stopa nezaposlenosti je ostala na visokom nivou i počela da opada tek 2012, kao direktan rezultat uvođenja prinudnih radnih programa. Broj nezaposlenih uključenih u ove programe (takozvanih „radnika po pozivu“) u poslednje vreme je značajno porastao.

Zahvaljujući novim merama, stopa nezaposlenosti koja je u periodu 2011-2012. bila 11 odsto, u februaru 2016. je pala na svega 6. Broj nezaposlenih među mladima (ispod 25 godina) dostizao je skoro 30 odsto – a u februaru 2016. je bio svega 14. Međutim, broj dugotrajno nezaposlenih (ljudi bez posla duže od godinu dana), kojih su u periodu 2010-2011. činili skoro polovinu nezaposlenih – do danas nije smanjen.

***

Broj registrovanih nezaposlenih zavisi od više faktora, između ostalog i od toga da li je iznos pomoći vredan truda registracije. Pomoć za nezaposlene u Mađarskoj je smanjena 2010. i to je automatski smanjilo broj registrovanih nezaposlenih.

Broj onih koji traže posao preko Nacionalne službe zapošljavanja je za trećinu veći od zvaničnog broja nezaposlenih, koji se određuje po kriterijumima Međunarodne organizacije rada. Prema njima, u januaru 2016. je bilo oko 270 hiljada nezaposlenih, dok je u isto vreme preko Nacionalne službe zapošljavanja posao tražilo oko 350 hiljada ljudi. I jedna i druga brojka su niže od stvarnog broja nezaposlenih, ali broj dobijen na osnovu kriterijuma Međunarodne organizacije rada je posebno nizak, jer sasvim zanemaruje efekte prinudnog rada korisnika socijalne pomoći.

***

Drakonski režim radnih programa propisuje obavezno učešće svakog nezaposlenog koji je pomoć za nezaposlene primao duže od 90 dana. Kao posledica toga, početkom 2016. čak 175 hiljada ljudi u potrazi za poslom – blizu pola ukupnog broja nezaposlenih – nisu se usudili da zatraže bilo kakav oblik socijalne pomoći.

Efekti programa su dramatični. Implicitna pretnja prinudnim radom dovodi do slabe vidljivosti problema nezaposlenosti u Mađarskoj. Sistem osiguranja u slučaju nezaposlenosti, koji je u Mađarskoj uveden zajedno sa tržišnom ekonomijom početkom devedesetih godina prošlog veka – više ne postoji.

Stopa nezaposlenosti se nije smanjivala sve dok Orban nije uveo obavezno učešće nezaposlenih u radnim programima. Od 2012. nezaposleni su dužni da prihvate bilo koji posao koji im ponudi biro za zapošljavanje, čak i ako zahteva znatno nižu kvalifikaciju od one koju nezaposleni ima. Ljudi koji odbiju posao gube pravo na socijalnu pomoć – koja od 2012. iznosi oko 76 evra mesečno. U javne radove i režim radnih programa uključivan je sve veći broj nezaposlenih, da bi dostigao mesečni prosek od oko 130 hiljada u 2013. i oko 200 hiljada početkom 2016. Ovo povećanje kao i sve veći broj ljudi koji napuštaju Mađarsku – pravi su razlozi opadanja nezaposlenosti u zvaničnim statistikama.

***

Minimalna plata u Mađarskoj je 360 evra, a prosečna bruto zarada „radnika po pozivu“ oko 70 odsto tog minimalnog iznosa (radnici sa završenom srednjom školom dobijaju nešto više). To daje neto mesečni dohodak od oko 170 evra, što nije ni 60 odsto mininalnog iznosa potrebnog za zadovoljenje osnovnih životnih potreba prema Centralnom zavodu za statistiku. Program javnih radova obezbeđuje jeftinu radnu snagu državi i privatnim poslodavcima uključenima u program. Nezaposleni su često zahvalni zbog bilo kakvog posla, posebno u nerazvijenim regionima gde je stalno zaposlenje praktično nemoguće.

Šokantno je koliko malo otpora je uvođenje radnih programa izazvalo. Javilo se nekoliko organizacija koje su zahtevale veće nadnice, ali niko nije otvorio pitanje prinude nezaposlenih da prihvate ponuđene poslove.

Takav razvoj događaja je odraz društveno-ekonomske politike vlade posle 2010, zasnovane na ideji o takozvanom „društvu usmerenom na rad“. U skladu sa tom politikom, takozvane „pasivne“ mere na tržištu rada – pomoć za nezaposlene, prevremeni odlazak u penziju – potisnute su u drugi plan i zamenjene „aktivnim“ merama – usmerenim na otvaranje radnih mesta i povećanje izgleda za zaposlenje – uz rezanje budžeta za obuku nezaposlenih.

Maksimalni iznos pomoći za nezaposlene je smanjen, kao i period u kojem nezaposleni imaju pravo na pomoć (sa 270 na 90 dana). Rezultat je to da sve manji broj ljudi prima sve manje iznose pomoći sve kraće vreme. Broj nezaposlenih koji ne dobijaju socijalnu pomoć ili pomoć za nezaposlene raste – kao i broj ljudi angažovanih u radnim programima.

***

U vladinom sloganu o „društvu usmerenom na rad“ reč „rad“ znači „jeftina radna snaga“. To se ogleda u padu realnih zarada u javnom sektoru i sve većim dohodovnim razlikama na tržištu rada. Državna uprava se sve češće oslanja na radne programe za popunjavanje upražnjenih radnih mesta, što kod zaposlenih u javnom sektoru izaziva osećanje nesigurnosti.

Tokom duge recesije posle 2008, potrošnja i realne zarade u Mađarskoj su dugo bile ispod nivoa iz 2004. Takođe su se ubrzano uvećavale razlike između društvenih slojeva.

Prvo, od 2006. prosečna plata u privatnom sektoru rasla je brže od prosečne plate u javnom (2004. državni službenici su zarađivali 16 odsto više nego zaposleni u privatnim preduzećima). Do 2009. plate u ova dva sektora su se izjednačile, a onda se razlika uvećavala u korist privatnog sektora, tako da je 2014-2015. javni sektor zarađivao svega 86-87 odsto od proseka privatnog sektora. Takođe, indeks potrošačkih cena pokazuje da su realne zarade u javnom sektoru 2015. bile 11 odsto niže nego 2004. U isto vreme su realne zarade u privatnom sektoru porasle za skoro 20 odsto.

Drugo, linearno oporezivanje uvedeno 2011. disproporcionalno favorizuje grupe sa većim prihodima i izaziva dalje uvećavanje dohodovne nejednakosti.

Konačno, jaz između plata manuelnih radnika i službenika porastao je u svim sektorima. Manuelni radnici u javnom sektoru pretrpeli su najveći pad po apsolutnoj i relativnoj poziciji.

***

Dalje udaljavanje dohodovnih grupa praćeno je rastom siromaštva i društvenog isključivanja. Bolje pozicionirani segmenti mađarske srednje klase uljuljkani su u uverenju da se radni programi ne odnose na njih. Živimo posledice rešenja radikalne desnice, opsednute produbljivanjem nejednakosti uz izdašna moralistička obrazloženja. Radni programi će verovatno učvrstiti i institucionalizovati seizmičke ekonomske podele u mađarskom društvu i doprineti daljem iseljavanju mladih.

Tretman nezaposlenih u drugim postkomunističkim zemljama u regionu takođe vodi u ekstremno siromaštvo, a i plate zaposlenih u Rumuniji i Bugraskoj su sve niže. Ipak, Mađarska je jedinstvena po energičnom uvođenju radnih programa, kojima se potkopava solidarnost kao temeljna vrednost društveno odgovorne Evrope.

Autorka je profesorka na Koledžu Kralja Sigizmunda u Bidimpešti. Poslednja knjiga: Tőke, munka és válság a globalizáció korában / Kapital, rad i kriza u doba globalizacije, Akadémiai Kiadó, Budimpešta 2014.

Annamaria Artner, Social Europe, 22.04.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 01.05.2016.

Srodni linkovi:

Social Europe – Mađarski referendum

Jan-Werner Müller: Mađarska – Izvinite zbog našeg premijera

János Kornai: Mađarska – paunov ples

Mario Reljanović: Rad oslobađa – nastavak ludila

Sofija Mandić – Rad oslobađa