Foto: Predrag Trokicić
Nerazumevanje je složen proces. Možete nešto da ne razumete, ma koliko se trudili. A razlozi, opet, mogu biti raznovrsni: možda ste nedovoljno obrazovani, ili ste na nedovoljnom intelektualnom nivou, da ne kažem glupi, da nešto shvatite. Možda je reč o pitanju koje je strano vašem načinu promišljanja – neko ne može da pojmi kako je moguće komponovati muziku, a neko ne ume da reši kvadratnu jednačinu. Postoji, naravno, i glumljeno nerazumevanje – ponekad je probitačnije praviti se da nešto ne razumete, po cenu da stvorite utisak da ste glupi, nego da otvoreno pokažete da ste bahati, lenji ili nezainteresovani za ono što navodno ne shvatate.
Zbog čega država Srbija preko svojih najviših predstavnika međunarodnoj javnosti pokazuje da ne razume pojam vladavine prava? Nisu glupi, neki od njih imaju i sudsku presudu koja to dokazuje, a vladavina prava nije toliko zahtevna kao komponovanje simfonije ili izračunavanje kubnog korena „iz glave“.
Još u februaru, kada je Strategija Evropske komisije za Zapadni Balkan ukazala da bi zemlje regiona trebalo da „značajno ojačaju vladavinu prava“, Ana Brnabić je pred Johanesom Hanom naš deo Balkana pravdala rečima da „postoje kašnjenja u reformama u vezi sa vladavinom prava, ali je za Srbiju važniji kvalitet nego brzina“.
O besmislenosti te izjave i poistovećivanju vladavine prava sa „reformama u vezi sa vladavinom prava“ ovde smo već govorili.
Devet meseci kasnije pojavio se novi dokument iz Brisela u kome se upozorava na problem sa vladavinom prava u Srbiji. U interpretaciji nekih medija Srbija je ostvarila napredak, dok drugi čitajući isti dokument prenose da nema opipljivih rezultata u ključnim oblastima.
I jedni i drugi su u pravu, diplomatski je potvrdio šef Delegacije EU Sem Fabrici, posle sastanka sa Anom Brnabić: „U nekim oblastima ima pomaka, u drugima se kasni“.
Ne znamo šta je predsednica vlade rekla šefu Delegacije i ambasadorima EU, ali je nas izvestila da je 2018. protekla u znaku reformi vladavine prava. Baš kao što je obećala u februaru.
A šta to znači? Od juna su „usvojeni zakoni o manjinskim pravima i slobodama i drugi“, početak procedure za izmene ustava u oblasti pravosuđa očekuje se do kraja godine, trenutno se radi na zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, zakonu o rodnoj ravnopravnosti i na medijskoj strategiji. „Mogli smo da donesemo 15 zakona i da kažemo okej, čekiramo, završili smo zakone“. Ali ne, tražili smo još jedno mišljenje GRECO-a i to je razlog za kašnjenje.
I ona bi to ponovo uradila. Baš kao što bi Vučić rušio po Savamali i u po bela dana. A to je suština. Ne to da li smo od februara „reformisali vladavinu prava“ usvajanjem novih zakona sa mišljenjem ili bez mišljenja Strazbura i Brisela, već kakvi su efekti toga.
Vladavina prava se ne može kvantifikovati. Ne možete reći: imamo slobodu medija, nema pritisaka, cenzure, autocenzure, vređanja novinara, ukidanja emisija, zloupotreba inspekcija, jer o tome govore samo jedan malotiražni dnevni list, par nedeljnika, portala, lokalnih i kablovskih TV stanica, a svi ostali, najveći, najvidljiviji, najčitaniji, najkomercijalniji i najjavnije servil(s)ni slažu se da je nastupilo zlatno doba. Znači, 98,3% vladavine prava u oblasti medija.
Ne možete reći: nema pritisaka na lokalne vlasti, na odbornike, jer to tvrde predstavnici tri grada, a 150 njih uživaju u ljubavi sa vladom i budžetskom rezervom. Opet oko 98% vladavine prava.
Ne možete reći: buni se desetak sudija i tužilaca, a nekoliko hiljada zadovoljno ćuti, neki čak i odobravaju nove poteze na ukidanju mita o nezavisnosti. Još veći procenat vladavine prava, više od 99%.
A Brnabić bi sve želela da kvantifikuje, kao u famoznom intervjuu za Dojče vele: od tri ključna stuba EU integracija urađeno je 85% posla u ekonomiji, „u pogledu reforme javne uprave je verovatno urađeno 50 odsto posla i ima još mnogo toga“, a „u pogledu vladavine prava urađeno je 30 odsto. Dakle dug, dug put je pred nama“.
A zašto je dug put pred nama? „Imamo neke prioritete, Srbija je pre četiri godine doslovno bila tri meseca pred bankrotom, čime želim da kažem da smo morali da usmerimo sve svoje snage i napore u veoma teške, veoma nepopularne ekonomske reforme. Ne može se sve raditi u isto vreme“.
I, konačno, da bi učvrstila uverenje da ne razume šta je izgradnja vladavine prava ili, naprotiv, baš da pokaže da odlično razume i da zna koju ciglu treba izvući da bi se srušio taj privid koji će izgraditi, Brnabić poentira da vlast pokušava da nađe „balans između jakog nezavisnog sudstva, ali i efikasnog i odgovornog sudstva“.
Kada se podvuče crta, uz svo negiranje da je cilj da se samo „udari recka“, otvore poglavlja, dobije pozitivno mišljenje, izvesno je da se „reforma vladavine prava“ sprovodi ne bi li se nekako stvorio privid u koji će Brisel poverovati.
Za domaću javnost nema brige, 98,3% medija će objasniti i onima „sa jeftinijim ulaznicama“. Malobrojni će se čuditi i pitati da li „Ana i kralj“ zaista misle da im Brisel veruje. Međutim, združenim višegodišnjim poduhvatom Vučić je većinu kritički raspoloženih građana odgurao preko granica zemlje ili preko granice apatije do koje su imali snage da se bune zbog nepravde, kriminala i uzdizanja zla, neznanja i poslušnosti na pijadestal vrlina.
Prestali smo da se nerviramo, pa čak i smejemo, kada čujemo da je uključenje Ratka Mladića u jutarnji program deo borbe za rejting ili da je tačno da je ogroman novac potrošen na novogodišnje ukrase u Beogradu, ali da ih je potrebno još više. Ili da je normalno na biračkom mestu voditi paralelne spiskove birača.
Da je normalno da se besmislenim amandmanima sprečava rasprava o budžetu i svim drugim zakonima u parlamentu, a da tu sramotu vladajuće stranke uz smeh predstavljaju kao svoju dovitljivost.
Da je normalno da ne može da se sruši nelegalni objekat na Kopaoniku, jer policija ne izlazi na intervenciju, i da je normalno da nijednom nije izašla na intervenciju od januara 2017, jer nije ni bilo uklanjanja nelegalnih objekata.
Da je normalno da dve i po godine ne znamo ko je policiji zabranio da radi svoj posao u Savamali i da za ceo slučaj odgovaraju „Goranče“, NIN, Peščanik i Vesna Pešić.
Da je normalna rekonstrukcija ulica kojima ništa ne nedostaje, da se centralni gradski trg popločava 420 dana, da se gradski park pretvara u vašarište. I tako redom, redovno.
I koliko je to procenata normalno? I kako se ovaj pomak ocenjuje?
Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 20.11.2018.
Srodni linkovi:
Vesna Pešić – Propast Srbije na pačijem jeziku
Nemanja Stjepanović – Odbrana neodbranjivog
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
