Vraćam se na pitanje da li treba glasati za manje zlo. Razloga da se vratimo tom pitanju ima dosta. Jedan je taj što se pojavila inicijativa da se glasa protestno zbog nedostatka dobre alternative, i protiv korupcije u koju su sve stranke umešane. To je poziv na tzv. beli glas. Najjači argument protiv belog glasa je upravo mogućnost da se glasa za manje zlo. Na taj način se, navodno, preuzima odgovornost za budućnost, što odbijanje da se glasa ne čini. Takav argument je iznela Latinka Perović, rekavši u intervjuu za Blic da treba glasati za manje zlo. Tako glasati znači biti realističan i ne živeti u mitovima o ovom društvu i znači sprečiti da idemo unazad, jer bi za povratak trebalo mnogo energije koje baš i nemamo. Ona misli da treba glasati jer su svi naši izbori istorijski, tj. bira se pravac kretanja zemlje. Društvo je već u anarhiji, pa opcija da se ne podrži nijedna stranka doprinosi da se ona poveća. Iako to ne kaže otvoreno, ona se opredelila da podržava LDP u vladi sa Demokratskom strankom i ostalima.

Moj cilj nije da presudim šta treba činiti na izborima, niti da namećem šta je bolje u ovom momentu – birati manje zlo ili protestni glas. Najubedljiviji argument „za manje zlo“ je da treba biti realističan, ne treba gajiti mitove o ovom društvu, niti očekivati nekog svemoćnog pojedinca koji će sve da promeni. Drugim rečima, da treba biti svestan da je Srbija jedno zaostalo društvo, bez demokratske tradicije, da je dugo živela u jednopartijskom sistemu, da se danas nalazi u veoma teškoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, mladi napuštaju zemlju, anarhija uzima maha, nemamo međunarodni kredibilitet itd. I šta sad tu hoće nekakvi intelektulaci, kojima realnost nije jača strana.

Meni se čini da glasanje za manje zlo, pozivanjem na realpolitiku, u našem slučaju ne stoji. Da bih to pokazala podsetiću na argumente protiv manjeg zla koje je naveo Srđa Popović pre četiri godine. Nije uvek lako proceniti šta je manje a šta veće zlo. Treba glasati samo za ono što prema sopstvenoj savesti smatramo dobrim. Glas za manje zlo ipak je glas za zlo, a to znači kapitulaciju pred svojom savešću i pred okolnostima koje treba menjati. Za manje zlo se mora preuzeti odgovornost jer – “nemoj posle da se žališ”, reklamacije se ne primaju.

Posle četiri godine, situacija se ponovila. Sada izgleda da je najjači Popovićev argument protiv glasanja za manje zlo to što takvo glasanje perpetuira istu situaciju i što se pokazalo tačnim da ćemo na sledećim izborima opet biti ucenjeni strahom od „većeg zla“. U suštini, izbor manjeg zla se završava u lošoj beskonačnosti koja je po definiciji suprotna realpolitici na koju se poziva filozofija “manjeg zla”. To se dogodilo i na ovim izborima, jer nas Demokratska stranka (i njeni sledbenici među manjim strankama koje idu s njom u paketu), sada spasava od bivših radikala, a pre četiri godine je to činila sa onim pravim radikalima. Ako ne glasamo za DS, opet je tu pretnja da ćemo ići unazad, pa je poruka opet ista: glasajte manje zlo, tj. da ostanemo na istom zlu kao i do sada, jer i ono je bolje od apsolutnog zla koje nam, eto, opet preti.

Očigledno je da u toj logici od realpolitike nema ništa. Da ima, glasanje za manje zlo bi dalo neke rezultate i ne bismo bili u identičnoj situaciji kao pre četiri godine. Meni se čini i u mnogo goroj, jer smo sada svesni da je malo zlo stvarno zlo i da nikuda ne vodi. A ucena je ostala ista i ne zna se koliko joj još vremena treba da pobedi veliko zlo. Koliko još treba da sedi na vlasti? Taj koji nas ucenjuje se proglasio za naše večito manje zlo, od koga nam spasa nema. Ponuda se pretvorila u religijsku zamku: ili ćemo birati večito manje zlo ili večito zlo, ali izlaza nema, niti će ga biti.

Zar ne bi pomoglo da se zapitamo kako smo se uklještili između dva zla? Da li bi vredelo da rizikujemo i pustimo da se dva zla tuku bez nas? Da li bi bilo najzdravije da fantazam većeg zla postane realnost i da ga se tako otarasimo, klasično, frojdistički? Realpolitika bi se vratila, a s njom valjda i neki izlaz, ali to bi značilo da smo promenili metod i pogled na svet. Ako bismo rekli da izbori nisu istorijski nego samo obični izbori, i da na vlast dolaze čas jedni čas drugi, da istresemo to što imamo i što nas guši, možda bi nas to spustilo u realnost i isteralo na čistac? Ako smo stalno u istoriji, to mi se čini da nikako ne valja. Jer, istorija u sadašnjosti ne postoji. Prihvatajući politiku umesto istorije, možda bismo napravili veliki korak unapred već samim napuštanjem te statične slike o samima sebi, koju do besvesti obnavljamo tom pričom o životu u istoriji. Kakva je to istorija ova izborna tuča za golu vlast između Borisa Tadića i Tome Nikolića? A možda će to biti i totalna prevara, ako se njih dvojica ujedine protiv svih ostalih, kako Dačić sumnja i čega se plaši, jer brine za svoju zadnjicu.

Čim politika postane toliko rigidna, moramo znati da s njom nešto nije u redu. Ona mora da je zapala u čeljusti nekih gvozdenih ideologija i/ili interesa, koji s nama koji živimo ovde, u Srbiji, veze nemaju. Da li moramo lupati glavom o zid da bi se pobedilo malo i veliko zlo, a ona se čas spajaju, čas razdvajaju, a bogami i mire na velika zvona? Ili mora da se napravi neka finta, da se mantra o istoriji zaobiđe, tako što mi više nećemo obavljati spasilačku ulogu koju su nam zajedničkim snagama nametnuli malo i veliko zlo. Oni su na istoj strani – a protiv nas. DS svaki čas redefiniše ko je veće a ko manje zlo, prema svojim interesima, a mi treba da se ubijamo od podrške manjem zlu, u koje je na velika vrata odavno ušlo veliko zlo: Koštunica, SPS, Dragan Marković Palma (feudalac iz Jagodine), Krkobabići kao stari sledbenici Miloševića, a za prebacivanje u malo zlo se spremio i Tomislav Nikolić. Još je jedino Šešelj ostao veliko zlo, a i tu se stvari mute. Manje zlo, kako reće Srđa Popović, ima tendenciju da briše razlike izmeđe sebe i “većeg zla”. Inače, da nije tako, pitajte se odakle DS-u i Borisu Tadiću toliki glasovi? I kako će opet stići na vlast, a za četiri godine – opet ista pesma, o istoriji, o malom i velikom zlu. Aman!

Peščanik.net, 21.03.2012.

BELI GLAS

The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Latest posts by Vesna Pešić (see all)