Dobro veče. Ovo je emisija Lični stav, moje ime je Tatjana Felgengauer, a večeras je s nama u studiju politikolog Stanislav Belkovski.

Dobro veče.

Danas je Vladimir Putin u svom redovnom televizijskom obraćanju skoro četiri sata opštio s narodom…

I ne samo s narodom.

Da, i sa izabranim predstavnicima. Za početak bih pokušala da razjasnim neke njegove protivrečnosti.

Kao prilikom suočavanja: „iskaz osumnjičenog sadrži neke protivrečnosti“.

Da, zbunjuje nas Vladimir Vladimirovič. U vezi izraženih sumnji da se danas u Donjecku i Lugansku nalaze instruktori ili pripadnici ruske armije, on govori da je to čista glupost. Nedavno je takvu istu izjavu dao i povodom pitanja o prisustvu ruske armije na Krimu. A danas, na „direktnoj TV vezi s narodom“ čujemo ga kako govori: „da, iza leđa pripadnika samoodbrane Krima, sve vreme je stajala naša, ruska armija“.

Sačekajte još jedan mesec, i isto to će vam reći za Donjeck i Lugansk. I to je normalno. Čoveku je svojstveno da postepeno ovladava istinom. To je stvar sazrevanja.

A zašto nam odmah ne kaže istinu?

U svoje vreme, kada je Vladimir Putin kritikovao nekakvu odluku koju je doneo Vitalij Mutko, ondašnji predsednika fudbalskog saveza Rusije, rekao je kako Vitalij Leonidovič „tamo nešto muti“. Ako sledimo tu istu logiku, Putinu bi trebalo da bude svojstveno da zbunjuje (путать). Uostalom on je obaveštajac (o tome je on takođe danas govorio), a obaveštajcu je u opisu radnog mesta da zbunjuje, da vešto zameće svoje tragove. I naravno, on danas ne priznaje da iza događaja u Donjecku i Lugansku stoje pripadnici ruske armije, ali kada se proglasi Donjecka republika sa Viktorom Janukovičem na čelu, neočekivano će se ispostaviti da bi bez kontrole ruskih oficira i vojnih savetnika, slobodno izražavanje volje aktivista da okupiraju institucije nove ukrajinske vlasti, zarobljavanjem ukrajinskih vojnika i otimanjem bornih kola ukrajinske armije – bilo praktično nemoguće.

To jest, na delu je svojevrsno lukavstvo prekaljenog vojnog obaveštajca?

Budući da je svima sve ionako jasno, u svoj toj zbrci baš i nema nekog velikog lukavstva. Dovoljno je pogledati samo nekoliko fotografija sa lica mesta, i zaključak se sam nameće. Jednostavno, on to danas zvanično ne priznaje. A uskoro će priznati.

Dobro, sačekaćemo ga da prizna.

Ako operacija uspe, on će priznati – ako propadne, onda neće.

Ah, naravno, to je važan element. O tome da li razvoj događaja u Ukrajini uopšte može dovesti do ratnih operacija, Putin je danas govorio dosta oprezno?

Da, oprezno jer je logika kojom se on služi takva. Po mom mišljenu, današnja direktna veza s narodom je pokazala da je Putin definitivno usmeren na to da Ukrajini oduzme teritorije koje je on nazvao Novorusija, to jest najmanje šest regiona koji dele Rusiju od Pridnjestrovlja. To je povezano s neophodnošću odluke o priznanju nezavisnosti Pridnjestrovlja, političkom aktu koji je kod Putina sada već sasvim sazreo. Poslednja u redu molbi za priznanje je stigla u Moskvu juče, dan pre sastanka u Ženevi, što nije nimalo slučajno. Koliko je meni poznato, radi razgovora o ovom pitanju sledeće nedelje će u Moskvu doleteti delegacija najvišeg rukovodstva Pridnjestrovlja i nije isključeno da će već tada biti doneta odluka o priznanju.

S druge strane, neophodno je obezbediti snabdevanje Krima što je, obzirom na karakter potreba (voda, energija), moguće isključivo s kopna. Sve te bajke o brodovima, mostovima i tunelima su čista glupost. Znači, neophodno je zauzeti hersonsku oblast, a ona pak ne može da ostane da visi u vakuumu, sa svih strana okružena oblastima koje pripadaju nekoj drugoj državi, na primer Ukrajini. I zato Putin mora da zauzme lugansku, donjecku (idemo u pravcu skazaljke na satu), zaporošku, hersonsku, nikolajevsku i odesku oblast. Zauzimanje ovih šest oblasti u potpunosti rešava probleme Krima i Pridnjestrovlja. Istovremeno, Ukrajini se odseca izlaz na more, a Rusiji obezbeđuje primat u kontroli crnomorskog bazena. Ovaj će scenario biti realizovan milom ili silom, uz jednu bitnu napomenu – dok je Putin živ.

Za dostizanje ovog cilja, Putinu na raspolaganju stoje dva scenarija, konzervativni i radikalni. Konzervativni pretpostavlja federalizaciju Ukrajine, donošenje novog ustava federativne Ukrajine i sprovođenje izbora regionalnih gubernatora, dakle sve to do predsedničkih izbora koji su u Ukrajini već zakazani za 25. maj. U tom slučaju, pomoću koncentrisanog finansijskog uticaja i intenzivnom primenom političkih i poluvojnih mera, to jest uz pomoć „malih zelenih“ kao na Krimu, Putin bi mogao da u svim regionima postavi svoje rukovodstvo i reši sve probleme bez formalne promene državne pripadnosti tih regiona. Ako Ukrajina, to jest Zapad s kojim Putin vodi direktan dijalog – on je danas nekoliko puta podvukao da on ne opšti s Ukrajinom, da na njenu državnost ni dve pare ne daje, da smatra da je ukrajinsko rukovodstvo nelegitimno…

Kasnije se ispravio. Kasnije je dodao da s njima ipak treba opštiti, dogovarati se…

Da, dogovarati se ali ne ravnopravno već s pozicije odozgo nadole – vertikalno a ne horizontalno. I da nastavim. Ako konzervativni scenario bude odbačen, pristupiće se onom koji je već bio korišćen na Krimu i koji se danas koristi u Donjecku i Lugansku. Sprovodiće se postepeno, korak po korak, imajući u vidu to da Ukrajina nema vojsku i da nema mogućnosti da se suprotstavi oružjem. Putin ne želi da vodi ozbiljan rat, da proliva veliku krv, i zato će ući samo u one regione u kojima može da računa na lojalnost većine stanovništva, makar i pasivnu. Ne moraju to biti regioni gde će svi sa cvećem dočekivati naše vojnike. Bitno je da to budu mesta gde ih neće dočekati partizanski rat. Zato mislim da na Kijev on neće poći. Ostaju još Harkov i Dnjepropetrovsk, područja na kojima bi se teoretski mogla očekivati značajna podrška, ali ta područja geografski ne leže na trasi koridora Rusija-Pridnjestrovlje i uvođenje ruske kontrole nad njima izgledalo bi u neku ruku prekomerno. Mada nije isključeno. Apetit tokom obroka hoće i da raste.

Ali jedno je jasno: kako će se razvijati događaji tokom čitave 2014, zavisiće isključivo od Putina. On već sada uživa u tome što mu pripada sva politička inicijativa i što sve ideje i dejstva za realizaciju ove drame polaze isključivo od njega. U isto vreme, ne samo Ukrajina već i Evropska unija, pa i SAD, primorani su na puke reakcije. Njegov položaj je aktivan, a njihov reaktivan. Oni su osuđeni da reaguju na njegove postupke i oni praktično odgovaraju ne na svaki njegov novi korak, već samo na prethodni.

To jest, ispada da oni stalno zaostaju dva koraka iza Putina?

Da, zaostaju. Oni se neprestano bave već izgubljenom bitkom, što je Putinu dalo krila i sada je postalo očigledno da je on spreman da čitavu tu stvar dovede do kraja. Po meni, mi smo danas bili svedoci posledica državnog udara koji je pogodio Rusiju. Nesumnjivo je da se u Rusiji promenio predsednik, da je starog Putina iz 2000. zamenio novi Putin iz 2013-2014.

Znači sada imamo Putina 3.0? Već smo imali Putina 2.0, toga se tačno sećam, a sada je na sceni Putin 3.0?

Mislim da se radikalna promena dogodila tek sad. Ne znam kada smo to imali Putina 2.0. Ja nikada nisam bio pristalica te teorije, ali jedno je sigurno: do radikalne promene je došlo tek sad. Od Putina iz 2000, od garanta konvencije elita 90-ih i drugara Zapada (sećamo ga se kako se tada spremao da uđe u NATO, kako se na đačkom nemačkom obraćao Bundesratu ne bi li se dopao nemačkoj eliti), od tog čoveka danas više ništa nije ostalo. Danas je to čovek duboko traumiran, uvređen od strane Zapada, spreman na potpunu političku izolaciju, čovek koji smatra da je u stanju da na ravnoj nozi razgovara sa Zapadom i da, ako Zapad može bez Rusije, onda i Rusija može bez Zapada. Danas je to čovek koji je bez oklevanja spreman da pretvori Rusiju u najveću medveđu rupu na svetu.

Vi hoćete da kažete da ovo danas i nije bila nikakva „direktna linija s narodom“? Mislite da je to zapravo bio TV nastup Vladimira Putina organizovan samo zato da bi ga ceo svet video u novom izdanju?

Da, sve skupa je to više ličilo na međunarodnu pres-konferenciju namenjenu gledaocima u SAD, Evropskoj uniji i Ukrajini. Ukrajincima je na primer bila upućena skrivena poruka „deco, kad vam ja tamo dođem, biće vam mnogo lepše nego danas. Vas ta vaša nesposobna vlast koja nije u stanju da bilo šta kontroliše, taj vaš državni sistem koji je nikakav, vode pravo u prošlost. Biće još prilike da osetite sva zadovoljstva koja vam može pružiti moja vlast, vlast Vladimira Vladimiroviča Putina u izdanju 2013-2014.“

Mogu li se očekivati neki odgovori ili sad svi mirno čekaju rezultate ženevskih pregovora?

Putin odlično zna da je on vođa parade i da je on taj koji u Ženevi postavlja jasne i konkretne zahteve. A ti zahtevi su izglasavanje federativnog ustava Ukrajine do predsedničkih izbora, odlaganje zakazanih predsedničkih izbora, sprovođenje regionalnih izbora, proglašavanje ruskog jezika za drugi a po statusu ravnopravni državni jezik u Ukrajini i na kraju, pružanje međunarodnih garancija o vanblokovskom statusu Ukrajine. Putin smatra da je permanentna vojna pretnja jedini instrument kojim se bilo šta može zahtevati od Ukrajine. A Ukrajina opet misli da je samo ulazak u NATO može spasiti od potpunog uništenja. I kada Zapad i Ukrajina odbijaju ove zahteve ne predlažući u zamenu ništa iole konkretno, ništa što bi moglo da naznači preuzimanje, ili makar blokadu Putinove političke inicijative, Putin pušta u pogon plan B, to jest destabilizaciju onih teritorija koje on sada naziva Novorusija. Prvi korak će biti proglašavanje Donjecke republike, grada Donjecka za njenu prestonicu i vernog Viktora Janukoviča, koji će kao ono ogromno olimpijsko meče na naduvavanje biti vraćen iz kosmosa, za njenog predsednika.

Uzgred, Putin se danas zauzeo za Janukoviča, kad ga je neki „berkutovac“ zapitao: „A Janukovič – da li je on uvek bio takav mlakonja?“

Današnja predstava je bila organizovana tako što je Putin odgovarao na pitanja koja je sam sebi postavljao. Nezgodna pitanja je ostavljao bez odgovora. Putin je hteo da kaže „Da, Janukovič je slabić, nikogović, ali pošto sam ja predsednik jedne velike zemlje i moram da se ponašam politički korektno, pružam mogućnost ovom pukovniku da to kaže.“

Izgleda da je i o Obami poželeo da kaže par lepih reči?

Da, on je o svima samo lepo govorio. Ostaje nam još da se nadamo da će, kada Putinovi planovi propadnu i on počne da tone (ne u bukvalnom, već u prenosnom smislu), Obama biti tu negde u blizini i da će mu pružiti ruku pomoći.

Danas je Vladimir Putin govorio i o još nekim, zaista izvanrednim stvarima. Govorio je kako je to sasvim ispravno, prosto odlično, kada postoje izbori, kada su ljudi slobodni, kada svi poštuju zakone, kada ljudi ne sede u zatvorima. Istina, sve se to odnosilo na Ukrajinu. A zašto se za početak sve to isto ne bi sprovelo u Rusiji?

Da se na mom mestu sada nalazi Vladimir Vladimirovič (ali srećom niti je on na mom mestu, niti sam ja na njegovom), on bi vam odgovorio da su slobodni izbori u Rusiji postali apsolutna realnost. Na primer, nedavno je na izborima za gradonačelnika Novosibirska pobedio opozicionar, komunista Lokot. U Rusiji nema političkih zatvorenika – imenujte bar jednog. Osuđenici protesta na Bolotnoj su ljudi koji su tukli policajce i oni bi u Nemačkoj ili Velikoj Britaniji za to bili mnogo strožije kažnjeni – što nije istina. Mi sve njegove odgovore već znamo, i zašto bi mi sada sva ta prenemaganja i kreveljenja, sve te njegove poskočice po sto dvadeseti put analizirali. On svemu prilazi strogo formalno.

Da, strogo formalno. Ali još jedan njegov odgovor me je zaista iznenadio. Neki čovek iz duboke ruske provincije ga pita: „Ja imam kola, redovno plaćam porez za puteve, a puteva nema?“ A predsednik Ruske Federacije mu odgovara: „Ha,ha,ha! Ako nema puteva, šta će vam onda kola?“ Kako je to uopšte moguće?

Ruski narod je Vladimiru Vladimiroviču već odavno malkice dosadio. Dosadio je on njemu još pre nego što je postao predsednik. On je odavno shvatio da je ruski narod nemoguće nahraniti. Uostalom, već smo ustanovili da današnja predstava nije bila namenjena ruskom narodu, već međunarodnoj zajednici i Ukrajini.

A ekonomski kolaps koji se neumitno približava Rusiji, samo se na jedan način može neutralizovati: serijom blistavih i zvučnih spoljnopolitičkih pobeda koje će sve navesti na to da zaborave na ekonomski slom i koje će ih istovremeno naterati da još čvršće zategnu svoje kaiševe. Neophodno je ići iz pobede u pobedu i zato mislim da se Vladimir Vladimirovič neće zaustaviti na Krimu, čak ni na Donjecku i Lugansku, jer ako se zaustavi, makar i na jednu godinu, pobednička euforija ruskog naroda pretvoriće se u bolno otrežnjenje i težak mamurluk. Znači, on narodu stalno mora da dotura novu dozu narkotika, sledeću spoljnopolitičku pobedu. I kad Vladimir Vladimirovič završi sa Ukrajinom i Pridnjestrovljem, sledeće na redu će biti priznavanje Nagorno-Karabaha, pod uslovom da Jermenija uđe u Carinski savez.

Tako odjednom? Iznenada?

Nema tu ničeg iznenađujućeg. Za njega je to sasvim logično rešenje. Priznanje nezavisnosti Nagorno-Karabaha i prebacivanje kontigenta ruske armije na tu teritoriju. To na vojnom planu neće biti opasna operacija, jer ni Azerbejdžan, pa ni Turska, za Nagorno-Karabah sigurno neće ratovati. Osim toga, jednim udarcem će biti ubijene dve muve. Osim vojnog prisustva na tom području, Putin će dobiti i podršku jermenske dijaspore u celom svetu, posebno u SAD. Budući da su jermenske dijaspore u SAD, Kanadi i Francuskoj značajan politički faktor, njihova podrška će mu biti i te kako važna.

Dalje, Vladimir Vladimirovič će morati da pročačka slabo mesto u lancu baltičkih zemalja. To slabo mesto je svakako Latvija u kojoj živi 30% Rusa i blizu 40% ruskogovorećih Ukrajinaca, Belorusa, Jevreja i ostalih. Naravno, nikakvih „malih zelenih“ tamo neće smeti da bude, jer Latvija je članica NATO, ali tamo bi pomoću finansijskog uticaja i drugih šema koje Vladimiru Vladimiroviču stoje na raspolaganju, proruskim ili tačnije prokremaljskim snagama koje je on tokom svog dugog boravka u visokoj politici prikupio, možda i moglo poći za rukom da preuzmu vlast. I zato je Putin više nego spreman na to da napravi „medveđu rupu“ i da iznad ulaza u nju zlatnim slovima napiše „Rusko carstvo“.

I ko će u tu rupu da mu uđe?

Njemu niko i ne treba. Kada mu je postavljeno klizavo pitanje o Genadiju Timčenku…

Drugove nije izdao…

Da, nije ih izdao, ali zato im je objasnio da je to druženje dvosmerna ulica: „I šta nam je sad činiti momci? Četrnaest godina sam vas od ruskog naroda štitio, pružio vam mogućnost da postanete milijarderi, da osetite da ste ljudi. Zahvaljujući meni – Putinu – vi niste imali nikakve probleme, mada nema tog čoveka u zemlji koji nije zahtevao da budete raskulačeni. Nisam vas raskulačio i sada je došlo vreme da vi meni pomognete. Vratite pare u Rusiju, ulažite ih ovde, nastanite se na Krimu, na kraju krajeva može i u Nagorno-Karabahu ili Pridnjestrovlju, a tamo ćemo se već nekako dogovoriti. U životu se sve plaća, i zbog svih tih zadovoljstva i svih sekira koje su vam zahvaljujući meni – Vladimiru Putinu – upale u med, sada ćete morati da živite u zemlji koja će se isključivo na svoje sopstvene snage oslanjati. Kraće rečeno, u budućnosti vas čeka nešto kao ruski „džuče-lajt“.“

Po ko zna koji put su Vladimira Vladimiroviča Putina ponovo pitali pristaje li on da bude doživotni predsednik ili ne – pri čemu je on sam to pitanje izabrao – i on je odgovorio – ne.

Ali mi znamo šta on misli kada to kaže.

Šta se još može imati u vidu pod rečju „ne“?

Kako šta? Isto što i pod prisustvom ili ne-odsustvom „malih zelenih“ u donjeckom i luganskom regionu. Ja mislim da je Putin ranijih godina, u više navrata stvarno želeo da ode. Ali bojim se da je on sebe danas stavio u takvu situaciju kada praktično više nikuda ne može da ode. Ali je zato ostao kazahstanski scenario, koji se lako može realizovati. Mesto glavnog rukovodioca države se razdvaja na mesto predsednika koje će preuzeti neko drugi i mesto lidera nacije koje će doživotno pripasti Vladimiru Vladimiroviču. Na kazahstanskom je to „elbasi“ i to zvanje danas ima Nursultan Nazarbajev, s tim što je on i predsednik i lider nacije. A Vladimir Putin može da postane naprosto samo lider nacije. Bio bi to zvanični državni položaj, s imunitetom i svim ostalim privilegijama koje su najvišim državnim položajem predviđene. Tako ćemo imati obaška predsednika – obaška lidera nacije. Zašto da ne? Sa oslanjanjem na sopstvene snage.

A onaj raskošni scenario će realizovati otac nacije?

Kada nam Genadij Timčenko govori to što govori, mi još uvek nismo u stanju da procenimo svu ozbiljnost onoga što se zapravo događa. I stvarno, postsovjetskoj Rusiji se dogodio ozbiljan prelom koji mi prosto nismo osetili. Valjda zato što je bio zatvoren, a ne otvoren. Svu dubinu i veličinu promena koje se nad nama nadvijaju mi još uvek ne razumemo, mada je već vreme da počnemo da ih razumevamo. Timčenko u svom intervjuu na kanalu Rusija-1 govori da je došlo vreme da sa dolara pređemo na juan. I to je samo delimično trolling, jer kada se posle svojih velikih geopolitičkih pobeda, od Novorusije, preko Nagorno-Karabaha do Latvije, Rusija nađe u potpunoj izolaciji, postavlja se pitanje odakle uzeti novac? Budući da je Krim postao siva zona, strani investitori tu sigurno neće ulagati novac. Ostaje još državni novac kojeg nema. Saglasno naređenju Vladimira Vladimiroviča, svih 6 triliona rubalja rezervnog fonda biće sledeće godine usmereno u oporavak ekonomije. Razumljivo je i zašto. Pošto se taj novac nalazi pod direktnim udarom Amerike, njega više nema smisla čuvati. To znači da će se Rusija pretvoriti u Meku za kapital sumnjivog porekla, odnosno onaj novac koji u evroatlanskom svetu ne može biti legalizovan.

Uzgred, izgleda da toga u svetu ima poprilično.

To su stotine milijardi, ako ne i trilioni dolara. Rusija će biti zatrpana nelegalnim kriminalnim novcem, skupa s vlasnicima koji će vedriti i oblačiti u ruskoj ekonomiji. Oni to i sada u priličnoj meri čine, ali to je još uvek daleko od totalne kontrole. I na ovom mestu se odmah javlja pitanje: a mogu li se ovi novci držati u dolarima? Nije li to nacionalna valuta neprijatelja? Naravno, nije uputno. Znači treba tražiti nekakvu novu rezervnu valutu. Rublja je za tu ulogu isuviše slaba, a iz komšiluka nam se smeši juan. Mi već godinama s podsmehom slušamo mnoga trabunjanja raznih levo orijentisanih ekonomista, sa Sergejem Glazevim na čelu, kako se što pre treba odreći dolara, sve misleći kako su to prosto intelektualne vežbe zaludnih naučnika. Međutim, u godinama koje slede, ova trabunjanja se lako mogu pretvoriti u zbilju.

I to je samo jedan element novog Putina 2013-2014. Sva naša elita naučena da živi u luksuznom izobilju, ubeđena je da su sve te govorancije o „opkoljenom utvrđenju“, te ideje o džučeu i plašilice o nacionalizaciji elite, samo šale smišljene za njeno uveseljavanje. Ona izgleda još uvek ne vidi da su svi ti članovi kluba bezbrižnih odjednom postali Putinovi glavni taoci. U istoriji često nastupaju takvi trenuci kada se šale pretvaraju u najozbiljniju realnost i meni se čini da se mi sada nalazimo na pragu jednog takvog trenutka. Razbijanje Ukrajine je samo prvi korak u tom pravcu.

Kakvu crnu sliku vi danas nama predstavljate! Hajde da na kratko promenimo temu. Vladimir Putin danas nije govorio samo o Ukrajini. Mi ne znamo da li je to bio originalni postupak reditelja ili je Vladimir Vladimirovič sam odlučio da nam pokaže da je Snouden živ. U svakom slučaju, Janukovič se periodično pojavljuje i govori nam „Još sam živ!“, a o Snoudenu već dugo vremena ništa ne znamo. On je Putina pitao da li je u Rusiji moguće masovno prisluškivanje, a Putin mu je odgovorio – ne. Kod nas je sve, a posebno u specijalnim službama kontrolisano…

…i evidentirano.

I još mu je onako, skoro koketno rekao da se njih dvojica odlično razumeju, jer Snouden je „bivši obaveštajac, a on je, nekad davno, takođe imao nekakve veze sa tom službom“.

Razlog za koketeriju Vladimira Vladimiroviča po mom mišljenju leži u sledećoj činjenici: Edvard Snouden je muškarac njegovog života. On je taj koji je zaslužan za veliki psihološki prelom Putina, jer dok se Snouden ležerno odmarao u sobi aerodromskog hotela Šeremetjevo 2, pred Vladimirom Putinom se uz škripu otvorila istina. Tada je on shvatio da Amerikanci sve prisluškuju, uključujući i njega, čak i one najintimnije, najdelikatnije razgovore. Bio je to, u psihološkom smislu, ključni podsticaj ka stvaranju ideje o tome da Rusija može i bez Zapada i da je Rusija obavezna da Zapadu pokaže „gde đavo spava“. I baš to se sada događa u Ukrajini, na sceni koja je izabrana za prvi čin ove drame.

Danas je Putin mnogo govorio o prisluškivanju. Pričao nam je o tome kako ga je Generalni sektretar NATO Anders Fog Rasmusen snimio, a onda taj snimljeni razgovor objavio. Potom nam je ispričao da su zapadni političari danas prinuđeni da međusobno šapatom razgovaraju jer ih sve redom prisluškuju Amerikanci. To jest, Vladimira Vladimiroviča očigledno ova tema duboko potresa i uzbuđuje. Ono što je u svoje vreme za Vladimira Iljiča Lenjina bio roman Maksima Gorkog Majka, to je danas za Vladimira Vladimiroviča Putina tema prisluškivanja. Snouden je tu bio poslednja kap koja je Putinu definitivno otvorila oči. Ako se on od američkog prisluškivanja ne može sakriti, onda je to već sasvim nedžentlmensko ponašanje koje se s njegove strane nikako ne da oprostiti. Pa on je bio drugar Zapada! Gde to ima da se drugovi prisluškuju? I zato je za njega Snouden ostao simbol prelaska u novo agregatno stanje – iz gasovitog u čvrsto. I to je taj čvrsti Putin, Putin kojeg mi danas slušamo, taj koji nam nudi „džuče-lajt“, i to ne samo sa oslanjanjem na sopstvene snage kao u Severnoj Koreji, već i na sopstvene slabosti, kako smo i navikli.

„Džuče-lajt“? Liči na naziv nekog napitka.

Bojim se da ćemo morati da ga popijemo.

Do dna?

Ako ne do dna, a ono dobar deo. To je sigurno.

Vladimir Putin je pred kraj odlučio da progovori o ruskoj duši, o tome po čemu se ruski narod razlikuje od drugih naroda sveta. „Naš je narod manje pragmatičan od drugih, ali zato ima širu dušu. Možda je to zapravo odraz sve veličanstvenosti naše zemlje, sve te njene neizmerne veličine“. Jesu li i to „duhovne spone“ koje je prošli put pominjao?

Ne, funkcija spona je da povezuju, a to što povezuje ne širi već vezuje, to jest sužava. A širina duše se opaža u svemu. To je predusretljivost ruske duše koja se graniči sa šizofrenijom. Ruski čovek o jednoj pojavi može istovremeno da ima veoma mnogo protivrečnih mišljenja. Ruski narod je kreativan i to je po mom mišljenju njegovo glavno preimućstvo, ali on nije sklon menadžmentu i to je njegov glavni nedostatak. I zato, kada bi se spojila ruska kreativnost i inostrani menadžment, na ovoj našoj zemlji bi se dosta lepog moglo izgraditi. Ali nažalost, Vladimir Putin spada u onaj tip vladara koji su skloniji tome da u svom narodu kultivišu nedostatke, a mnogo manje spremni da podržavaju njegove vrline.

Ali vi rekoste da se on od naroda već umorio?

On se umorio od direktnog kontakta s narodom. On više ne može da razgovara o putevima. On je danas obuzet „mislima o svetovima“. On već živi u istoriji. Dok je prelazio iz gasovitog u čvrsto stanje, shvatio je da ne sme da dozvoli da ga u budućim udžbenicima istorije bruka beleška o tome kako je on bio tek glavni čuvar interesa oligarhije i kako je Rusiju pretvorio u najbolju drugaricu Zapada. Shvatio je da kao i većina ruskih vladara, on u istoriju mora da uđe uz tutnjavu, lomljavu i s treskom, nezavisno od toga s kojim predznakom će njegovo ime biti zabeleženo. I to je ta lomljava koju mi danas posmatramo. Budući da je što se taktike tiče tako mnogo lakše upravljati, on je uvek povlađivao slabostima ruskog naroda. A Putin je taktičar, a ne strateg. Strateški gledano, ova taktika preti veoma lošim posledicama i naša medveđa rupa će uskoro postati teritorija sa izrazito nepovoljnim uslovima za život.

Radio Eho Moskve, 17.04.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 23.04.2014.

TEMA – UKRAJINA