Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

U svom inventaru pouzdanih kadrova, vrhovni drži Bratislava Gašića kao lošeg momka za sve važne stvari. Između vladara i nekadašnjeg trgovca mešovitom robom a naročito kafom, traje posebna veza u kojoj nije moguće otkriti njene najveće tajne.

Kao zanatlija za opšte poslove (građevinski tehničar) a nezavisno od bilo koje kadrovske logike – Bata, kako mu tepaju tamo gde je rastao u ovo što je sada – postaje deo političke elite. Proizveden je u važnog člana nove kaste nastale uglavnom od drugorazredne supstance.

Njegova velika karijera obeležena je teškim skandalima, koji ga nisu doveli do pada u presudnu nemilost. Naprotiv, oni su postali temelj koji ga drži kao univerzalno kadrovsko rešenje za zlatno doba.

Ako bi se tražili biseri u rodoslovu Bate Santosa – tako ga poznaju Kruševljani – njih nije lako nabrojati. On se, u stvari, uvek držao svoje poslovne i političke etike koja se sastojala u tome da je nema. Zbog toga je bio ministar policije, načelnik BIA i ministar odbrane u dva mandata (upravo teče drugi). Šta ga je dovodilo dotle iz donje granice proseka kojoj pripada, i zbog čega? Verovatno upravo zbog toga: on je u svoje vreme finansirao SNS, ali je istovremeno bio savršeni materijal za udvoricu.

Takve oblike života vrhovni prepoznaje nepogrešivo, uvek žedan da od drugih čuje bilo šta što lično misli o sebi. Laskanje je uvek bilo najvažnije gorivo koje mu pomaže da opstane, u gomili bestidnih ulizica je snaga za ublažavanje straha od ništavnosti. U izboru natprirodnih svojstava za svog tvorca, zbog manjka epskog dara, Bata nije bio na nivou Jorgovanke Tabaković, Zorana Babića ili Aleksandra Čotrića, na primer. Ali je bio dovoljno dobar i po Vučićevim merama pouzdan za velike muške poslove u vlasti.

Prvi mandat u ministarstvu vojske protekao je u amaterskim pokušajima inferiornog ministra da razume sistem gde su ga bacili. Naravno da mu to nije bilo dostupno, ali je uspeo da shvati ono što je odmah mogao: ja komandujem, oni slušaju. On je tvorac zataškane afere sa helikopterom, nastale na pokušaju da vrhovnom komandantu dokaže revnost u hitnim slučajevima i spasavanju života.

Bata Santos nije poštovao proceduru, na takve okolnosti koje ga sputavaju nije navikao, nego je išao neposredno, na laku metu. Pozvao je generala Bandića, naredio da helikopter uzleti, a Bandić nije mogao da odoli autoritetu, nego je zabatalio red stvari. Umesto slikanja na Surčinu, mesto koje je ministar Santos odredio za svoj marketinški trijumf, letilica se srušila i usmrtila sedmoro ljudi.

Niko nije odgovarao, vladar je zaurlao na sve koji su na nekoj konferenciji tražili odgovornost: Ne dam Gašića. Ne dam Lončara!

To je bila jedna od retkih prilika gde nije izrekao laž. Tada je bila zima 2015., sada je jesen 2024. Obojica su ministri, na istim položajima sada kao i tada. Predrag Bandić je sada pomoćnik ministru Bati kome je isporučio nesrećnu letilicu 13. marta 2015.

Tako sačuvani Gašić ipak nije odoleo da se prepusti blago potisnutim uličarskim nagonima. Idiotski mizogini ispad pred novinarkom koštao ga je privremenog pada, koji je bio samo uslov za nove uzlete.

Kada je Vladar ocenio da je Bati bilo dosta odricanja od moći, jer je prošlo mnogo vremena „kako nije bio na funkciji“, metnuo ga je za šefa BIA. Šta je sve tamo radio nije poznato, kako za njega tako i za druge koji su bili sklonjeni u tajnu službu, mračnu silu za čuvanje režima.

Dvogodišnja epizoda u ministarstvu policije mu je pomogla da konačno razreši misteriju oko ubistva Olivera Ivanovića. To su bili Nemci, rekao je u parlamentu, a dokaz za to je nepoznat čovek koji je nekoliko dana pre zločina sleteo na tiranski aerodrom.

Iako je detektivska konstrukcija Bate Santosa bila maloumna, javili su se Nemci i opovrgli bilo kakve veze sa tim događajem. Čovek koji zna kako se sve odigralo izvinio se Berlinu uz ubedljivo objašnjenje: to je bio samo Gašić!

Gašić se ponovo vratio u resor odbrane. I sada pokušava da sprovede utopiju sa obaveznim vojnim rokom. Srpsko pučanstvo nije pokazalo preterano razumevanje za takav eksperiment, a budući regruti ne znaju šta će sa sobom. Čovek koji je sam sebi nadenuo nepostojeće zvanje vrhovni komandant , često izvodi ostatke vojske na Pasuljanske livade kako bi se uverio u sopstvene moći. On ništa o vojsci ne zna, ali tvrdi da smo najjači u regionu. Kad stignu „rafali“ strah od naše snage ovladaće Mediteranom.

Teško je verovati u ovdašnju vojnu silu koja bi izazivala bilo čiji strah. Osim u Srbiji, naravno. Nije nam potrebno skupo šepurenje, ne može se ratovati ni protiv koga nezavisno od zabluda da pucamo od snage. Ne znamo na koga se vojskovođa namerio.

Da bi neko takav postao sam svoj vrhovni, neizbežne su udvorice poput Vučevića, Vulina, olovnog vojnika Mojsilovića i naravno, Gašića. I on ih je sabrao na jednom mestu.

Gde je Gašić, tu su tragedije, lom i smrt. Pokazalo se da vojska po putevima Srbije tera olupine iz kojih bi morala da izvire borbena moć. Jedno takvo borbeno vozilo je uništilo čitavu porodicu sa troje dece.

Gašićev učinak u ovoj tragediji nije u rangu helikopterskog udesa. Ali on je tu, ministar odbrane, čovek za nesreće, bez moralne snage da podnese ostavku. Savršen izbor za čelo sistema koji se sastoji od krševa i kulisa.

Peščanik.net, 27.09.2024.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)