Slobodni pad

Institucije Republike Srbije – od opadanja do slobodnog pada. Studija slučaja

Kao u parodiji nekog špijunskog filma, ako se distanciramo, ili pak kao u loše režiranoj i ružnoj predstavi, ako se i sami prepoznamo kao nevoljni učesnici, pokazalo se da zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture mesecima pojma nisu imali o čemu govore. Uporno su tvrdili da iz te institucije nije izašao dokument koji bi učinio zakonitom odluku Vlade Republike Srbije o prestanku svojstva kulturnog dobra zgradama Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu, donetu 14. novembra 2024. godine. Prethodno je, u junu, povodom zahteva da takav dokument bude pripremljen, u Republičkom zavodu došlo do smene rukovodstva: prof. dr Dubravku Đukanović koja je dala ostavku, smenio je mr Goran Vasić.

Trebalo je da prođe više meseci, da bi 24. marta 2025. godine zaposleni u Zavodu saznali da su prevareni, tj. da je Ministarstvu kulture zapravo bio upućen predlog Republičkog zavoda o skidanju zaštite sa Generalštaba, kao i da je protagonista toga čina sam v. d. direktor ustanove u kojoj rade. Kao da ta spoznaja sama po sebi nije dovoljno šokantna, to saznanje došlo je od službenika Kriminalističke policije.

Procedura skidanja zakonske zaštite, odnosno brisanja nekog kulturnog dobra iz Centralnog registra, podrazumeva izradu predloga kojim se obrazlaže kako je i pod kojim okolnostima kulturno dobro izgubilo vrednosti koje ga takvim čine. Predlog koji se upućuje Ministarstvu kulture o prestanku svojstva kulturnog dobra može da podnese samo Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, kao krovna institucija zaštite. Budući da niko od stručnjaka nije sročio takav dopis, odnosno da u arhivi Republičkog zavoda nije postojao primerak Predloga za ukidanje zaštite Generalštabu, bili smo uvereni da je odluka Vlade o skidanju zaštite sa ovog kulturnog dobra nezakonita.

Međutim, samo nekoliko dana nakon stupanja na dužnost, v. d. direktor Goran Vasić zatražio je u pisarnici 10. jula 2024. blanko papir, sa zavodnim brojem i datumom, navodno da bi podneo zahtev za rešavanje svog stambenog pitanja. Procedura nalaže da se dokument najpre sastavi i potpiše, a tek potom zavede, upravo da bi se sprečile zloupotrebe. Ispostavilo se da je umesto zahteva za rešavanje stambenog pitanja, prazan zavedeni list predstavljao prvu stranicu budućeg predloga za skidanje zaštite sa Generalštaba koji je Goran Vasić u svojstvu v. d. direktora Republičkog zavoda uputio Ministarstvu kulture.

Zaposlenima u Republičkom zavodu bilo je jasno da je Goran Vasić postavljen sa zadatkom da obezbedi izradu Predloga za ukidanje zaštite Generalštabu i time otvori vrata njegovom „zakonski“ odobrenom rušenju i svemu što sledi. Ipak, niko nije mogao pretpostaviti da će to biti učinjeno, ne samo na protivpravni način, već i tako da kolektiv ove institucije bude prevaren i ponižen. Uz to, Vasić je po struci istoričar, svoju karijeru gradio je kao muzejski stručnjak, a budući da nema položen konzervatorski stručni ispit, formalno je nekompetentan da napiše Predlog koji je uputio Ministarstvu.

Još važnije – ni njemu, ni Ministarstvu, ni Vladi nije zasmetala činjenica da je takav dokument logički i u stručnom smislu nemoguć, jer se svojstva zgrada Generalštaba nisu menjala od trenutka kada je upisan u Centralni registar 2005. godine, budući da su ove dve zgrade dobile zakonsku zaštitu tek kao ruševine, tj. posle NATO bombardovanja 1999. godine. Iste su danas, kao što su bile i kada su proglašene spomenikom kulture, uz noviju inicijativu da se kategorizuju kao spomenik kulture od izuzetnog, tj. najvišeg značaja zbog snažnog memorijalnog aspekta koji su zadobile usled oštećenja NATO bombama. Odluka Vlade od 14. novembra otkriva: „Zgradama Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu… prestaje svojstvo kulturnog dobra i brišu se iz registra nepokretnih kulturnih dobara.“ Kada je reč bila o srušenim, ili građevinama čije se stanje značajno promenilo u odnosu na vreme proglašenja za kulturno dobro, navodilo bi se da je svojstvo kulturnog dobra prestalo. U slučaju Generalštaba odluka je izneta u sadašnjem vremenu čime se nehotično otkriva da je neko prosto tako odlučio.

Sledi par reči o onome što je prethodilo opisanom zbivanju u Republičkom zavodu s početka jula 2024. Najznačajniji događaj kojim je obrazložena i potvrđena vrednost Generalštaba, ali i Beogradskog sajma kojem takođe preti opasnost od „državnog rušenja“ prema urbanističkom planu za širenje tzv. Beograda na vodi, bio je skup održan 23. aprila u zgradi Tehničkih fakulteta u Beogradu. Učestvovali su brojni arhitekte, konzervatori, prostorni planeri, pravnici, ekonomisti, istoričari umetnosti – predstavnici najviših stručnih institucija i nevladinih organizacija. Izdata je Deklaracija o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba iza koje stoji nekoliko stotina stručnjaka. I svi su oni rekli Ne rušenju.

Uprkos očekivanjima, po donošenju Deklaracije i dok su mediji ukazivali veliku pažnju opravdanosti tamo iznetih zaključaka, dve najpozvanije institucije – Republički zavod i Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda – nisu davale glasa od sebe. Prof. dr Dubravka Đukanović ostavku je dala mesec-dva kasnije, kada joj je zatraženo da obezbedi Predlog Republičkog zavoda za skidanje zaštite sa Generalštaba. Ipak, bilo je neobično njeno odbijanje da u javnosti komentariše svoj hvale vredan gest, kao da nije bila svesna značaja borbe za očuvanje i obnovu Generalštaba, niti svoje uloge s obzirom na funkciju koju je zauzimala dok je kao arhitekta, ali i profesor univerziteta, bila na poziciji direktorke Republičkog zavoda i kada je bio pravi trenutak da o tome nešto kaže. ¹ Ćutanje prof. dr Đukanović možda osvetljava činjenica da je, zajedno sa suprugom, Zoranom Vapom, barem jednom javno podržala Aleksandra Vučića pred izbore, čime su zajedno iskazali poverenje režimu na vlasti. Međutim, u ovom trenutku izgleda kao da su bračni drugovi na suprotnim stranama: suprug je, posle oko tri decenije direktorskog staža u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Petrovaradinu, sada na funkciji šefa kabineta Maje Gojković, predsednice vojvođanske vlade, dok supruga protestuje sa studentima.

Olivera Vučković, koja je dala ostavku kada i Đukanović, bila je duže od nje na funkciji direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda i uspešno je sarađivala sa gradskom vlašću, te se Goranu Vesiću, tada zameniku gradonačelnika, javno zahvaljivala na saradnji u očuvanju beogradskog nasleđa. Ne mali broj puta prozivana je u medijima zbog toga što je razaranje beogradskog istorijskog arhitektonskog nasleđa teklo bez reagovanja institucije na čijem je čelu. Savski trg sa spomenikom mastodontom ilustruje njen odnos prema kulturnim dobrima Beograda: Glavna železnička stanica kategorisana je kao kulturno dobro od velikog značaja, ali Gradski zavod ništa nije učinio da se ono zaštiti od degradacije i ruiniranja. Protiv nje i Maje Gojković, dok je bila na funkciji ministra kulture, podignute su krivične prijave povodom devastacije zgrade Glavne železničke stanice. Da je prihvatila postavljanje Starog železničkog mosta pod tzv. prethodnu zaštitu, možda građani ne bi mesecima organizovano branili most od rušitelja.

Kada se navedeno uzme u obzir, a u pitanju je sažetak, ne čudi da je, kada je ugroženost Generalštaba postala opšta javna tema, za obe direktorke to bio zgodan trenutak za ostavku kao odgovor na pritisak.

Da su obe direktorke netom po donošenju Deklaracije u aprilu 2024. godine učinile ono što bi bilo prirodno da im struka i integritet nalažu, sazvale bi zajedničku konferenciju za štampu. Obrazložile bi javnosti da je potpuno neprihvatljivo nasilno skidanje zaštite sa jedne arhitektonski vredne i upečatljive modernističke monumentalne dvodelne građevine u srcu prestonice, delo jednog od naših najtalentovanijih arhitekata svog vremena, Nikole Dobrovića, delo ogromnog memorijalnog značaja predviđeno za rušenje, umesto obnove posle devastacije u NATO bombardovanju 1999. godine. Ukazale bi javnosti na pervertiranu suštinu: takav postupak vlasti predstavljao bi negiranje samog smisla postojanja službe spomeničke zaštite i njenih institucija, koje bi u tom slučaju trebalo ukinuti. Jer, ako su osnovane kako bi sprovodile Zakon o kulturnom nasleđu i štitile kulturna dobra, a vlast ih u tome direktno onemogućava – njihovo postojanje gubi svoju svrhu. Uz njih bi tada, uverena sam, stali zaposleni, a po svoj prilici i zaposleni u ostalim zavodima širom Srbije. Međutim, takav gest „institucionalnog buđenja“ nije se dogodio. Ovde ne pominjem razlog rušenja, buduću namenu i sav trampovski užas sa time u vezi.

U narednoj etapi „slučaja Generalštab“ pokazalo se da je Goran Vasić, koji je na poziciji direktora Republičkog zavoda nasledio Dubravku Đukanović, svojim neprofesionalnim, protivpravnim i neetičnim postupanjem prevazišao sve što se do sada moglo očekivati i zamisliti. Kako klinci kažu: podigao je igricu na viši novo. Kada je njegova prevara zaposlenih otkrivena 24. marta 2025, u Republičkom zavodu sastavljen je kratak dopis kojim zaposleni traže njegovu ostavku ili smenu, naslovljen na v. d. direktora, Ministarstvo kulture i Vladu Republike Srbije. Taj dopis je postupno potpisalo oko dve trećine zaposlenih, budući da su neke kolege na terenima, te je kasnije upućen adresatima. Bez obzira na to da li će nadležne institucije raditi svoj posao, zahtev za smenom od strane zaposlenih svoj duboki smisao nalazi u odbrani onoga što je ostalo od najviše ustanove spomeničke zaštite i profesionalnog integriteta svakog pojedinca.

Na osnovu ovog, još jednog u moru dramatičnih primera, uveravamo se da je društvo u kojem živimo i radimo u stanju duboke dezintegracije. Inače bi bilo nemoguće da direktor postupi na opisani način po pitanju koje je od izvanrednog značaja za grad i republiku, a da po razotkrivanju njegovog falsifikata ne bude momentalno podstaknut da ponudi ostavku, ili da bude razrešen funkcije na kojoj se nalazi. Naravno, još bi bila manja mogućnost za ono što je predsednik Republike u svoj svojoj nenadležnosti namerio, a njegova Vlada prihvatila, povodom Generalštaba, Sajma itd.

Možda najporaznije u ovoj priči jeste suočenje sa time koliko je naš identitet, određen između ostalog kulturnim nasleđem, nebitan okupatorima. U tom svetlu, crtica: Nikola Selaković, ministar kulture u tehničkom mandatu, stojeći pred ruševinama Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu 6. aprila 2025, kao i svaki ministar kulture svakog 6. aprila, izjavljuje kako se nada da će ta zgrada biti uskoro obnovljena. Previđajući pri tome da se istovremeno dok on to govori, ugrožavaju stvarni temelji postojeće Narodne biblioteke Srbije i ono što se u njoj čuva, a sve kako bi se odmah do nje uglavila nova podzemna garaža. Ovi događaji praćeni su očajnim pozivima zaposlenih u pomoć, koje bi ministar morao čuti.

A sve to dok teku pripreme za rušenje zgrada na raskrsnici Kneza Miloša i Nemanjine, zgrade Generalštaba, da li i Kasarne Sedmog puka, te predaje očišćenih parcela Trampovima. I sve to u administrativnom, istorijski definisanom, samom središtu prestonice. A šta kaže vojska, zna li se o tome nešto?

Da ovaj napis ne završim u potpunom pesimizmu, dobra vest je da je ugledna međunarodna nevladina organizacija Evropa Nostra uključila Generalštab na svoju godišnju listu od Sedam najugroženijih kulturnih dobara Evrope. Od generalne sekretarke ove organizacije, Sneške Kvadlih Mihailović, saznaje se da je „Generalštab i dalje presedan u Evropi i jedini primer spomenika koji je ugrožen zbog dogovora države i stranih investitora da se na tom mestu gradi hotelski kompleks“. Poslednji put se neko kulturno dobro iz Republike Srbije našlo na toj Listi 2020. godine, što mnogo govori o odnosu aktuelne vlasti prema kulturnom nasleđu. Tada su stručnjaci i građani intenzivnom kampanjom spasli Beogradsku tvrđavu devastacije izgradnjom gondole. Najznačajniji spomenik kulture Beograda, Beogradska tvrđava, i danas se nalazi na toj Listi. Tada su, uprkos institucijama, građani i stručnjaci, uz nevladine organizacije, ipak uspeli.

Autorka je istoričarka umetnosti iz Beograda.

Peščanik.net, 25.04.2025.

Srodni link: Aleksandra Davidov Temerinski – BIA u Zavodu

1. Mnogo meseci kasnije, govoreći za Danas od 25. 03, 2025. Dubravka Đukanović je „napomenula da je ova „bitka“ za Generalštab veoma važna i da bi potencionalnim rušenjem zgrade izgubili identitet i kolektivno pamćenje“. Ova izjava pomalo je nespretno izrečena ili preneta, jer se identitet naroda i njegovo kolektivno pamćenje, srećom, ne gube rušenjem jednog kulturnog dobra. Reč je „samo“ o kulturnom zločinu.