Za smrt Mirjane Miočinović saznala sam iz Hrvatske i Bosne, od Feride Duraković i Ivice Buljana. RTS nije smogla ni mrvicu dostojanstva, o Pinku da i ne govorimo. Molim, već samo zbog toga, opsedajte i dalje RTS!
Ne osećam se pozvanom, samo sam besna: Mirjanu Miočinović sam poštovala i naprosto volela, a ovde u Ljubljani smo joj zahvalni što nas je smatrala dostojnim da osnujemo kulturni centar „Danilo Kiš“. Ime je predložio Dušan Jovanović. Tu smo se konačno saglasili, posle dugih debata kako, i naročito zašto da upotrebimo odrednicu „srpski“ za nešto što je lokalno imalo neku svoju obezbeđenu manjinsku nišu. KCDK je u međuvremenu razvio prevodilačku, književnu, izdavačku, pozorišnu i medijsku aktivnost: za sve smo dobijali suglasnost Mirjane Miočinović.
Upoznala sam je u Institutu za književnost i umetnost: ja sam prvi put došla, ona je upravo odlazila. Pogledala me je, ocenila da može da mi nešto kaže, i uz osmeh mi je odsekla: „Pazi se, ovde je puno lenjivaca i zlobnika, a svi su licemeri!“ Posle nekih osamnaest godina, proročanstvo je do zadnjega detalja bilo ispunjeno.
Čitala sam je i slušala, i uvek je pisala i govorila savršeno precizno, besprekorno logično. Izražavala je i tumačila ideje avangarde, anarhistične, nepredvidljive, često sulude, sa kristalnom jasnoćom. U svojim uverenjima bila je radikalnija od Danila Kiša. Fenomen je opšti, i odnosi se na sve koji misle oštro i hrabro, na anarhiste: koliko ih poznajem, odlikuju ih potpuna organizovanost i samodisciplina. Istorijski, to potvrđuju retke pojave anarhistički organizovanih društava, kao što su bile komune za vreme španskog građanskog rata ili danas (još uvek) Čiapas, i dosta sličnih komuna u Venecueli. A onda se desilo ono što bi u tradicionalnim okvirima mišljenja i ponašanja zahtevalo spomenik Mirjani Miočinović u Beogradu. Nisam međutim sigurna da je takav spomenik Beograd već zaslužio… treba još dosta pumpati. Kada je jugo-srpska armija napala Dubrovnik, Mirjana Miočinović je dala ostavku na Fakultetu dramskih umetnosti, javno, dokumentovano, dosledna u stavu da više ne može predavati istoriju drame u državi koja sama sebe kasapi. Koliko je profesora Beogradskog univerziteta napravilo isti gest? Nijedan. Namnožilo se mnogo junačkih protivnika režima negde od 1997. pa do Đinđićevog ubistva, priče su se štrikale i heklale. Njena je ostala neponovljiva.
Imale smo zajedničku prijateljicu, Florans Dipon, koja je sa oštrinom sličnom njenoj poredila Homera sa televizijskom trakavicom Dalas, a Aristotela nazvala vampirom evropskog pozorišta: Florans se bavi antičkim pozorištem (pored drugih tema) i sigurno je najveći autoritet za rimsko pozorište; hoću da naglasim da se, kada se misli prodorno i beskompromisno, avangarda i antička drama nužno moraju sresti.
U nekom boljem svetu, koji možda već zauzima strateške tačke, čitaće se Mirjana Miočinović, biće simpozijuma o njenom delu, pamtiće se njen jedinstveni gest, njen put i na njemu i duže sretanje sa Danilom Kišom.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
