crna kola ispred murala na kojem su nacrtani vojnici
Foto: Predrag Trokicić

Da je veliki broja građana nezadovoljan Vučićevom vladavinom poznato je odavno. Nezadovoljstvo je zapravo mnogo veće nego što je pokazivao broj demonstranata na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša… ovih dana. Mada ih ne bi bilo ni toliko da nije korone i da granice nisu zatvorene. Uostalom, protesti „Stop krvavim košuljama“ i „Jedan od pet miliona“ bili su mnogo masovniji.

Opisivanje Vučićeve (straho)vlade gotovo da je postalo literarni žanr u kome su mnogi postigli zavidan nivo kreativnosti. Ali, od tog „larpurlartizma“ nije bilo mnogo vajde. Da parafraziram Marksa, do sada su „filozofi“ Vučićev režim različito opisivali, radi se o tome da se on promeni.

Šta se, međutim, može očekivati od pokreta u kojem se, sa iste strane barikade, nalaze Srđan Nogo i Bakić Jovo. Gde, pomalo perverzno, i inverzno, prvi govori kao građanski lider („nisam ja izveo građane na ulicu nego Vučić“), a drugi, u svom „revolucionarnom“ stilu obećava: „sada oni jure nas, ali jurićemo i mi njih“. Ko su ti „mi“ – on i Nogo? – nije objasnio.

Ni izjava Dragana Đilasa „Aleksandre Vučiću dešava ti se narod“ nije mnogo srećnija. Ne samo, pa ni pre svega, zato što je to „događanje naroda“ zapravo Miloševićeva (to jest Milovana Vitezovića) izmišljotina koja je Srbiju odvela u desetogodišnji rat – najpre protiv prvih suseda a onda protiv celog sveta – od kojeg se još nismo kao zemlja i nacija oporavili.

Peti oktobar, pak, da ne bude zabune, nije bio događanje naroda nego događanje politike. Iza, tj. ispred, demonstranata tada su stajali političari, pre svih Zoran Đinđić, koji su imali ideju i viziju. Taj politički program bio je izražen sloganom „Srbija je svet“. Drugim rečima i preciznije – „Srbija u Evropi“.

Danas takvog programa nema. Neko će možda reći da nema nikakvog, ali je i to zapravo posledica izbegavanja da se taj i takav program jasno formuliše i glasno istakne. Kako se čini – da se (navodno ili stvarno) ne bi narušilo jedinstvo.

Za dve godine će predsednički izbori. Da li kao naravoučenije mogu da posluže oni koji su pre dve godine održani – za Skupštinu Beograda.

Radi se, dakle, o alternativi aktuelnoj vlasti koju građani ne vide. Ali ne zbog medijskih i drugih blokada. Upravo o tome svedoče pomenuti beogradski izbori 2018. U Beogradu postoje profesionalni mediji, veliki broj ljudi koristi internet, dakle „kanali komunikacije“ su uglavnom prohodni, pa ipak je opozicija doživela težak poraz.

Dve hiljade dvadeset i druga će brzo doći. Ako želi da pobedi opozicija bi za taj okršaj već trebalo da se priprema. I da predvodi. Ona se, međutim, još uvek drži na repu.

Peščanik.net, 10.07.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)