Moderna evropska banana republika

Dizajn: Peščanik

Dizajn: Peščanik

Davanje profitabilne firme pod koncesiju za premijerku je odlika moderne evropske države, iako su koncesije davale i centralnoameričke banana republike i time čak zaslužile taj pežorativni naziv. Da li je, međutim, sakrivanje ugovora o koncesiji od javnosti, pozivanjem na odredbu koja je brisana iz pravilnika, odlika moderne evropske države ili moderne evropske banana republike?

Srbija je aerodrom koji već godinama ostvaruje dobit od preko 20 miliona evra, a 2017. skoro 30 miliona evra – dala pod koncesiju na četvrt veka, a da javnost nije saznala šta je to što koncesionar može, a aerodrom i Vlada Srbije nisu mogli. A ugovor o koncesiji neće biti objavljen, jer bi to moglo da ugrozi poslovne interese koncesionara. Bez obzira na sve ovo, predsednica vlade zaključuje da je “potpisana koncesija odličan pokazatelj da je Srbija na dobrom putu i da ide u pravcu moderne evropske države“.

U svečarskoj atmosferi je ostalo nejasno zbog čega je davanje koncesije odlika moderne evropske države. Koncesije su se davale u kolonijama i banana republikama, pa je i naziv “banana republika” nastao zbog odnosa koncesionara iz SAD prema centralnoameričkim državama, čiji su autoritarni lideri po svaku cenu želeli da privuku strane investitore.

Odlika moderne evropske države je vladavina zakona, pravna država, transparentnost. Objavljivanje zaključenog ugovora bi bila odlika moderne (i ne samo moderne) evropske države. To bi bilo potvrđeno i kada bi javnost saznala zbog čega je uopšte data koncesija, odnosno kada bi imala uvid u studiju koja pokazuje da je to najbolji, po državu, građane i njihov novac, način da se ostvare ciljevi u vezi sa razvojem aerodroma.

Pitanje objavljivanja studije sada je pred Upravnim sudom, kome je Transparentnost Srbija podnela tužbu protiv Vlade. Vlada dosledno i predano krije studiju, iako je prvobitno objašnjenje da bi njeno objavljivanje moglo da ugrozi ekonomske interese – dodelu koncesije, sada obesmišljeno. S pravom se može postaviti pitanje da li studija, inače obavezna po Zakonu o javno-privatnim partnerstvima i koncesijama, uopšte postoji.

A šta je sa ugovorom?

Pre tri meseca, u decembru 2017, Ana Brnabić je izjavila: “Mogu da garantujem da će koncesioni Ugovor biti u potpunosti javan. Na kraju, to će garantovati i učešće međunarodnih finansijskih institucija, ali i jačina samih konzorcijuma koji se prijavljuju. Takođe, i aneksi će biti javni”.

Mesec dana kasnije, kada je objavila da je Vensi dao najbolju ponudu, Brnabić je već uzdržanija: “Ceo posao urađen je transparentno, učinili smo ogroman profesionalni iskorak, što je i pokazano time što su u nadmetanju učestvovale najbolje kompanije širom sveta”.

Konačno, dok se još nazdravljalo ugovoru, Ana Brnabić se, sudeći po novinarskim izveštajima i vesti na sajtu Vlade, transparentnošću nije ni bavila (sledeći Vučićev princip “ne mora naš narod sve da zna”). TV N1 je uspela da postavi pitanje o tome direktoru Aerodroma, koji “ne može ništa da kaže”, ali “veruje da će ugovor biti objavljen jer je to jedna od najuspešnijih transakcija”.

Dobro, zatekli su čoveka nespremnog, nemojmo ga hvatati za reč, jer bismo mogli da pomislimo da se neuspešne transakcije i ugovori kriju (kao na primer ugovor o upravljanju Železarom), a da se samo uspešni objavljuju.

Stiglo je i najnovije tumačenje iz kabineta Ane Brnabić da “ugovor o koncesiji Aerodroma Nikola Tesla neće biti objavljen do septembra ove godine, kada će transakcija biti finansijski zatvorena”, ali da ni tada “neće biti objavljeni najvažniji elementi ugovora”. Jer, kako se navodi u odgovoru listu Danas, pravilnik kojim se uređuje Registar javnih ugovora propisuje da se javni ugovori sa svim prilozima čuvaju kao poslovna tajna i “pristup javnom ugovoru iz zbirke isprava Registra, kao informaciji od javnog značaja, neće biti omogućen tražiocu ako bi slobodan pristup javnosti mogao bitno otežati ostvarenje ekonomskih interesa javnog i privatnog partnera”.

Ovo je krajnje zbunjujuće, jer kabinet premijerke u zaštitu netransparentnosti istura odredbu koja je izbrisana iz pravilnika pre četiri i po godine.

Naime, u junu 2013 (Službeni glasnik 57/2013) Mlađan Dinkić je propisao Pravilnik o načinu vođenja i sadržini registra javnih ugovora koji je sadržavao odredbe koje su ugrožavale principe slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja. Član 11 je propisivao da se “zbirka isprava Registra, a posebno javni ugovori sa svim prilozima čuvaju kao poslovna tajna”, da “Pristup javnom ugovoru sa svim prilozima i drugim prilozima iz zbirke isprava Registra, kao informaciji od javnog značaja, neće biti omogućen tražiocu ako bi slobodan pristup javnosti mogao bitno otežati ostvarenje ekonomskih interesa javnog i privatnog partnera” (to citiraju ljudi iz premijerkinog kabineta) i da “Pristup javnom ugovoru i drugoj dokumentaciji iz zbirke isprava Registra može biti dozvoljen licu koje dokaže pravni interes za uvid u zbirku isprava Registra, kao i državnim organima u vršenju poslova iz svoje nadležnosti u skladu sa propisima”.

Na ovo je reagovao Poverenik za informacije od javnog značaja, pa je ministar finansija Lazar Krstić u decembru 2013 (Službeni glasnik 110/2013) izmenio Pravilnik – ostala je prva odredba o poslovnoj tajni, a umesto dve potonje propisano je da se „pristup javnom ugovoru i drugoj dokumentaciji iz zbirke isprava Registra, vrši u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a može se ograničiti pod uslovima propisanim tim zakonom”.

Sad nam je jasniji odgovor na pitanje da li je država u kojoj se kabinet predsednice vlade poziva na nepostojeću odredbu kako bi opravdao sakrivanje ugovora – moderna evropska država ili banana republika?

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 24.03.2018.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Grad na poklon

Zlatko Minić – Kratki odgovor Mijatu Lakićeviću

Mijat Lakićević – Koncesija je OK