Među prvim stvarima za koje sam, još na noši, saznala da postoje u Beogradu je – kafana. I to jedna konkretna kafana – ”Starac Vujadin” – koja je bila glavni zaplet često prepričavane porodične šale.

Elem, moja baba je bila žena strogih svetonazora. Jedan od njih je bio i da deci iz dobre kuće nije mesto u kafani. Ako vam kažem da je neposlušnost strogo kažnjavala čak i kad su je sinovi uveliko prerasli (na komandu ”sagni se!” morali su da poviju vrat dok je baba poskakivala ko na koš i obema rukama delila šamare), kao i da se nije libila ni da utrčava na fudbalski teren, pored kojeg je sedela na šamlici koju bi donela od kuće, i da se svađa sa sudijom što dozvoljava da neko ”bije njenu decu” – onda ćete razumeti zašto su je moji ujaci poslušali. I u kafane odlazili krišom od nje. I zašto su, kad ih je zatekla kako se dogovaraju da odu ”kod starca Vujadina”, na brzinu smislili priču da je to ustvari jedan fini starac kojem oni, eto, pomažu – unose mu ugalj, idu u bakalnicu umesto njega, poprave mu nešto po kući… Baba je bila toliko tronuta dobrotom svojih sinova da, ne samo što im više nije branila izlaske, nego bi im još i spakovala da starcu Vujadinu ponesu poslatak – nešto od ručka, posebno onih prazničnih, sa kolačima. Što bi oni, mangupi, i poneli pa pojeli do prvog ćoška.

Čim sam mogla da lepo sedim u stolici i ja sam počela da odlazim u kafane. Ali zahvaljujući drugoj babi. I ona je imala stroge svetonazore kad su kafane u pitanju. Jedan od njih je glasio – da se u kafanu ne ide bez nje. A posledično ni bez mene jer ne bi imao ko da me čuva. No, budući da je i ona ipak bila starovremenska žena, ti odlasci u kafane su uvek imali neko pokriće. Kao, nije da mi volimo kafanu nego eto moramo jer neko mora da časti. Pa su tako roditelji morali da časte kad prime platu, baba kad primi penziju, tetka ”mora” da časti za novi kaput… A kad bi neko morao da časti za položen vozački ispit, šofersko umeće je dokazivao vožnjom van grada – uglavnom do kafana na avalskom drumu jer su bile čuvene po roštilju koji smo najčešće i naručivali zbog nepisanog porodičnog pravila da u kafani jedeš ono što nemaš kod kuće (otac je koristio priliku da jede škembiće i kojekakve krezle i brizle, koje, zbog specifičnog smrada, niko nije hteo da mu kuva).

A kada sam, u ranim gimnazijskim danima, i sama počela da izlazim, opet je kafana bila glavno mesto. Ne zato što smo baš hteli da sedimo po kafanama, nego zato što su one bile najzgodnije za početak i kraj večeri. Uostalom, gde god da ste hteli da odete – pozorište, koncert, bioskop, sve to traje sat i po, pa ostatak večeri treba negde provesti, a gde bolje, naročito zimi, nego u kafani. Stanovi, osim oni ispražnjeni od roditelja, nikada nisu zgodna mesta za druženje. Ali, najveća prednost kafana bila je u tome što su mogle da budu biro za informacije. U vremenu pre mobilnih telefona, dogovori za večernji izlazak su se obavljali sa kućnih telefona tako da onog trenutka kad izađete iz kuće, vi više nemate mogućnost da saznate ili javite gde je ko te večeri. Zato je bilo važno imati neko mesto, i još važnije – neku osobu koja će to znati. A koga boljeg od konobara? Jedino je on svako veče na istom mestu. Poznanstvo sa konobarom je bilo i statusni simbol. Klinci su obično počinjali lepo vaspitano sa ”Dobro veče, čika Žiko, kako ste, je l’ bio neko od naših?”, oni drčniji bi kasnije, naročito da bi se pred nekim pravili važni (i stariji), prelazili na ”Ćao, Žile, šta ima, jesi video nekog od mojih?”. Žile, koji je iz iskustva znao da vas ne zanima zaista odgovor na prvi deo pitanja (inače bi rekao da ”ima” proširene vene na nogama, sina na popravnom i oca na bolničkim aparatima), pogledao bi u plafon i prisećao se. ”Bio je onaj tršavi.” ”Sam?” ”Sa nekom devojčicom.” ”Znači, neće da se vraća.”

Ne, ne pišem ovo da bih se gradonačelniku Beograda suprotstavila onom ”eto i ja sam tako, pa šta mi fali” tezom. Jer je to glupa teza zato što različiti ljudi u istoj situaciji različito reaguju. Ne pišem ni zato što, nasuprot gradonačelniku, mislim (a i znam jer mi je to struka) da nije tačno da prilika stvara lopova jer, naprotiv – lopov stvara priliku. Pišem zato što možda više neće biti dozvoljeno ni da se piše o pozitivnom iskustvu maloletnika u kafanama. Kad stupi na snagu, a stupiće, to vam gradonačelnik dobar stoji, odluka o zabrani boravka posle 23 sata maloletnih lica u lokalima gde se služi alkohol (ili kako god da se nebulozno zove ta uredba) nema razloga da se tu stane sa zabranama. Ako su protivne Ustavu, tim gore po Ustav, kao što smo već videli sa zabranom prodaje alkohola posle 22 sata. Ako krše ljudska prava, zakone o zabrani diskriminacije ili zakone o slobodnoj trgovini – izigraćemo ih sve. Jer je to za naše dobro i jer birači osvedočeno vole (prosvećenu?) diktaturu.

Bar će na sledećim izborima gradonačelnik moći da se pohvali kako je sproveo projekat ”Beograd na vodi”. Beograđani će biti na vodi, a ne na alkoholu. Na vodi i suvom hlebu. Ko u zatvoru.

Peščanik.net, 19.08.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)