Monstrumi su među nama. Monstrumi za koje je ljudski život jeftin, koji smatraju da zakoni, pravila i moralne norme za njih ne važe, monstrumi kojima je sve dopušteno. Monstrumi koji bez problema upiru prstom oko sebe i proglašavaju druge monstrumima, po potrebi ili onako, iz šale, jer im je dosadno, da skrenu temu. Monstrumi koji beže od odgovornosti.
Nije lako nazvati čoveka ili ženu monstrumom. I ne treba to činiti olako. Međutim, kada nam neko konstantno postupcima i rečima dokazuje svoju monstruoznost, u određenom trenutku moramo da zastanemo i kažemo – verujem ti da si monstrum.
Poslednjih dana su se u dokazivanju svoje monstruoznosti posebno istakli predsednik skoro svih građana Srbije Aleksandar Vučić, i medijske ličnosti Dragan J. Vučićević i Jovana Jeremić. Tokom deset dana koliko je trajala potraga za dvogodišnjom Dankom Ilić, medijske ličnosti Dragan J. Vučićević i Jovana Jeremić nisu propustili ni jednu priliku da šire paniku i teorije zavere, da optužuju roditelje, naročito majku nestale devojčice, i da krše sve postojeće norme novinarske etike. Samozvana kraljica šera, Jovana Jeremić, u petak u jutarnjem programu televizije Pink, obučena u crno, ozbiljnim glasom priča kako ni ona ni njene kolege koje su optužene za lešinarenje, nisu ni u jednom trenutku koristili nestanak Danke Ilić kako bi povećali šer. Obučena u crno i ozbiljna, priča nam kako su oni samo prenosili informacije koje su dobijali, jer je to u interesu javnosti. Kraljica šera nas uverava da ona ne bi za šer koristila nestanak deteta. Nakon toga kreće sa zazivanjem smrtne kazne, detaljnim opisivanjem ubistva Danke Ilić, senzacionalističkim spekulisanjem. Ali je i dodala da se izvinjava ako je pogrešila, pa je valjda sve u redu. U nekom trenutku se zapitala da li možda živimo u satanističkom društvu, jer kako drugačije objasniti ovo što se desilo.
Naravno da ne živimo u satanističkom društvu, ali živimo u društvu u kome je nekažnjivost naširoko zastupljena. Predsednik skoro svih građana Aleksandar Vučić na pitanja o kršenju zakona i Ustava koje čine on ili njegovi saradnici i saradnice zna da odgovori „Da, pa?“ Vest o ubistvu Danke Ilić saopštio je upravo on, usred priče o nuklearnoj energiji. Dakle, priča on o nuklearnoj energiji, prilazi mu ministar unutrašnjih poslova i daje mu fasciklu. Otvara fasciklu, uzdiše, kaže da ima loše vesti i saopštava da je „naša Danka“ ubijena. Uzdiše, ćuti, skida naočare. Glumi empatiju kao što glumi i sve ostalo. Prenaglašeno i neubedljivo. I onda nastavlja o nuklearnoj energiji.
Da li ovo, uz prethodna dela, pomenute ličnosti čini monstrumima? Naravno da ne. Da li su njihovi postupci u slučaju Danke Ilić bili monstruozni? Naravno da jesu. Najmonstruoznije što oni rade jeste stvaranje atmosfere u kojoj obični ljudi postaju neosetljivi na korišćenje ljudskih tragedija za sopstvenu dobit. Atmosfere u kojoj nikada nema dovoljno skandala, dovoljno krvi i dovoljno monstruoznih dela. Uvek im treba više i ubeđuju nas da i nama treba više. Kakvo smo mi to društvo? Onakvo kakvo oblikuju najgori među nama. U takvoj situaciji otpor je težak i neophodan. I jedini mogući otpor leži u iskrenoj empatiji i ljudskosti.
Peščanik.net, 06.04.2024.
