U ponoć, između 23. i 24. marta, na vrhu Beogradske tvrđave priređena je bakljada i razvijena je zastava na kojoj je pisalo „Kad se vojska na Kosovo vrati“. Demonstracija agresije i huliganstva pod velom „slavljenja žrtava NATO agresije“.
***
„Prva NATO bomba koja je ubila srpskog vojnika pala je baš ovde, u Prokuplju. Ubila je Bobana Nedeljkovića. To sam pomenuo zato što je njegov otac rekao jednu stvar, sa kojom čini mi se svaki otac leže i budi se, posebno u teškim vremenima, a to je – a šta ti je važnije, dete, sin, ili zemlja? Dete ili otadžbina? Čak i kad se to najstrašnije što se dogodilo, dogodilo baš njemu, nije mogao da odgovori na to pitanje. A oni su ubili Bobana zato što su hteli da nam unište otadžbinu, da nam unište Srbiju, da je raskomadaju, i misle da su u tome uspeli. Prošlo je 25 godina i još se ne damo, i još ne pristajemo na komadanje Srbije. Ima jedan mali narod u Evropi, u jednoj maloj zemlji, na jednoj maloj teritoriji, koji se i dalje ponosno i dostojanstveno drži, koji ne pristaje na okupaciju i naređenja sa strane. Jedan mali, ali ponosan narod koji hoće budućnost za sebe i svoju decu onako kako su joj njeni ljudi odredili i opredelili.“
Ako niste znali, Srbija je već 25 godina u ratu. Već 25 godina je komadaju, ali mi se ne damo. Jedino tako može da se razume početak obraćanja predsednika skoro svih građanki i građana Srbije Aleksandra Vučića na skupu u Prokuplju pod nazivom „Dan sećanja na stradale u NATO agresiji 24. mart 1999“. A on, kao vrhovni komandant (izmišljena titula, prim. A.J.) nam kaže – ne pitajte šta vaša zemlja može da uradi za vas, već koliko sinova možete da pošaljete u smrt za tu zemlju. Čovek kome je sin poginuo, nije mogao da odgovori na pitanje da li mu je važniji sin ili otadžbina, kako nam prenosi čovek koji je 1999. proveo u bezbednosti novog doma.
Ali, i taj naš vrhovni komandant je samo čovek.
„Večeras sam posetio porodicu male Bojane. To je najmlađe dete, beba, koju je NATO ubio, direktnom bombom, raketom, koja je uništila njihovu kuću, podrum pogodila. Bojana je imala 11 meseci. Umrla je u očevim rukama. Otac je tada imao nepunih 30 godina. Iako sam naviknut kao predsednik da dobijam loše vesti, neretko da izrazim saučešće mnogima, i nije to uvek lako, večeras da bih pokazao kako ne plačem, kako sam valjda jak čovek, snažan muškarac, da ne bih zaplakao pred majkom Marijom i pred sestrom Anđelkom, promenio sam temu na najgluplji mogući način, pa pitam Anđelku, kako ide škola. I sve znam i kako ide i škola i šta završila. Da ne pokažete koliko vas to sve boli i 25 godina kasnije.“
Njemu se plače, boli ga, ali mora da se suzdrži kako ne bi ispalo da je slab muškarac. Snimak posete porodici Tošović ranije tog dana, izuzetno je neprijatno gledati. Ratni huškač koji se pretvara da brine, a u stvari samo iznova nalazi nove ljude čije će rane čačkati i čiju tugu će izrabljivati. Traži od preživelih članica porodice Tošović da iznova, pred kamerama, preživljavaju traumu. Traži da vidi privatne, porodične fotografije koje nisu do sada bile dostupne javnosti i njemu. Marija Tošović pokušava na pristojan način da odbije taj zahtev. Na kraju ratni huškač moli televizijsku ekipu da ih ostavi, namigujući nam da će ipak videti te fotografije, da će mu biti dozvoljeno da nastavi da čačka tuđe rane, koje će kasnije prisvojiti.
Ratni huškač te rane prisvaja u ime svih nas.
„I nije pitanje samo vašeg bola, pitanje onoga što su zlikovci uradili pokušavajući da nam danas objasne da su u stvari bili primorani. I ove godine više nego prethodnih godina, navalili su da nam objasne da je u stvari to bilo potrebno, da je to bilo zbog nas, da su oni to u stvari uradili i napravili kako bi Srbija krenula napred, kako bi Srbija išla u budućnost. A onda vam u sledećoj rečenici uz to kako im je žao neke Bojane i neke Milice i neke Sanje onda vam kažu – verujemo da će Srbija i Kosovo zajedno da gledaju u budućnost, u stvari hoće da vam kažu, ne, ne žalimo, mi smo svoj prljavi posao komadanja Srbije obavili. Moje je kao predsednik Srbije za ove tri godine koliko ću još da obavljam tu dužnost da im kažem – niste! Niste! Jači je ovaj narod i jača je Srbija nego što mislite. Odupiraćemo vam se dok dišemo. Odupiraćemo vam se jer ne možete da nam ukinete slobodu. I vazduh možete da nam ukinete, slobodu vam nećemo dati, jer volimo Srbiju, živimo za Srbiju i nikada nećemo dobrovoljno pristati da nam uzmete Kosovo i Metohiju, da nam nestane naša Srbija. A ko smo mi bez Srbije? Šta smo mi bez Srbije? Niko i ništa. Bića koja dišu. I ništa više od toga.“
Ti zlikovci, poručuje nam ratni huškač, nas mrze i žele svima da nam prirede tu bol. Njima nije žao dece, što znači da i vaša deca mogu biti sledeća na udaru. Ali, ako vas on pita da tu istu decu pošaljete u smrt, morate odgovoriti potvrdno. Jer bez teritorije nismo niko i ništa. (Podsetnik: januara je ministar odbrane Miloš Vučević rekao da Srbija neće nikada priznati nezavisnost Kosova, čak ni po cenu da na toj teritoriji ne bude Srba, čime je jasno stavio do znanja šta je prioritet aktuelne vlasti.)
Sada već u ratnohuščačkom žaru, vrhovni komandant koji je i čovek, vraća se na fabrička podešavanja. Pod kišom, dok svi oko njega drže kišobrane, on hrabro stoji i prkosi prehladi i upali bešike. U nekom trenutku, pruža ruku da zaustavi nepoznatu osobu sa svoje desne strane i oštro kaže „Ne treba mi kišobran“. Ipak je on snažan, jak, pravi muškarac, kome ne treba kišobran. Do kraja obraćanja ostaje na fabričkim podešavanjima, i pasivno agresivno najavljuje kako nam neće pričati „kako nas sve varaju i lažu“ da bi nam koji minut kasnije ispričao kako nas varaju i lažu. Obraćanje završava rečima „Pred vama (zlikovcima prim. A.J) je Srbija koja će znati da se sačuva i koja će znati da se odbrani“.
Ovo nije bilo obeležavanje dana kada je pre 25 godina počelo bombardovanje. Ovo nije bilo posvećeno sećanju na žrtve bombardovanja. Ovo je bio nekrofilski performans priređen kako bi podsetili narod koga tačno treba da mrze.
Peščanik.net, 26.03.2024.
KOSOVO
