Visi ruka predsednice Narodne skupštine Ane Brnabić u vazduhu. Ruka pružena kako bi se uspostavio dijalog vlasti i opozicije, kako bi Republika Srbija mogla da napreduje još i više (jer nam je bolje nego što nam je ikada bilo). Ruka pružena kako bi mogli da se reše gorući problemi (jer nam je teže nego što nam je ikada bilo). Ali nema ko pruženu ruku da prihvati.
Opozicija iz nekog, vrhuški vlasti nepoznatog razloga, ne želi da prihvati tu velikodušno pruženu ruku. Gostujući na nacionalnoj televiziji krajem nedelje Ana Brnabić je ponovila da poziv stoji. Podsetila je da je njena pružena ruka samo produžetak pružene ruke predsednika skoro svih građana i građanki Srbije Aleksandra Vučića. Dodala je, obraćajući se političkim suparnicima: „nemojte biti opozicija Srbiji, budite opozicija SNS-u“.
Svet prema SNS-u je jednostavan – mi otvoreni za dijalog, oni neće da pričaju. Mi radimo za Srbiju, oni rade za strance. Mi gradimo, oni kradu. Mi dobri, oni loši. Čak i u tako jednostavnom svetu, nije jasno zašto bi vlast uopšte pružala ruku nekome ko radi protiv Srbije. Kada se detaljnije posluša šta vlast priča o opoziciji, pružanje ruke postaje još čudnije. Na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine održanoj u ponedeljak 18. marta, udarna pesnica Srpske napredne stranke, čuj mene, predsednik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane, Milenko Jovanov je ponavljao, imenujući i aludirajući na poslanike opozicije – ukrao je bulevar, pokrao je Trstenik, topio je tenkove, opljačkao je 619 miliona od naroda, valja se u sopstvenoj povraćki. Kakav dijalog? Hapsi napredna milicijo!
Ali ne može da hapsi napredna milicija, jer je prava moć u rukama onih koji nisu na moći. Prošle nedelje nam je to lepo objasnio sociolog Vladimir Vuletić. Prema njemu osnovna ideja opozicije je da se stvori atmosfera nesigurnosti u društvu kako bi za to mogli da optuže vlast. Citiram: „Znate, postoji ta floskula o tome da je uvek odgovorniji onaj ko ima navodno veću moć, što je apsolutno netačno… Da, mogu to da tvrdim, čak sam skloniji, strukturno posmatrano, vi zapravo uvek imate inicijalnu kapislu kod onih koji, i kroz, nazovimo to komunikacijskim vandalizmom, pokušavaju da tu neravnotežu moći, a činjenica je da postoji neravnoteža u političkoj moći, i onda morate, kao i u međuljudskim odnosima, oni koji su na višem nivou moći oni su u tom smislu komunikacijski pristojniji, ali oni koji su na nižem nivou moći oni pokušavaju da tu razliku nadomeste time što će provokacijama različite vrste dovesti sebe na isti nivo komunikacijski sa onima koji su iznad.“ Vuletić nastavlja da moćniji protiv toga mogu da se bore uzdržanošću, i po njegovoj proceni SNS je izabrao upravo taj put. (Nadam se da Vuletića nikada neće zvati da komentariše problem nasilja u porodici.) Da li u tu uzdržanost spada i prozivanje narodnih poslanika da su lopovi, alkoholičari, upadanje u reč, oduzimanje reči, nedozvoljavanje replike i sve što se može videti u Narodnoj skupštini, možemo samo da nagađamo, jer je Vuletićevo gostovanje kod Marije sa Prve prethodilo konstitutivnoj sednici.
Ako izađemo iz sveta prema SNS-u, i pogledamo oko sebe, zatičemo toksičnu i napetu atmosferu kojom gospodari SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem i njegovim vernim učenicima. Zatičemo nasilnike koji su uredili svet kako njima odgovara, a kada je neko ustao i rekao im da su nasilnici, oni nastavljaju jednom rukom da udaraju, a drugu kao pružaju u znak pomirenja. Iskusni školski nasilnik pred direktorkom škole – evo ja hoću da se pomirim, a čim direktorka okrene glavu, udari čvrgu. Samo što se ovde i direktorka škole učlanila u stranku nasilnika (kako bi zadržala posao svakako).
U takvoj situaciji dijalog nije moguć. Pružena je toksična ruka. Jedina nada je da se istina ipak dalje čuje.
Peščanik.net, 23.03.2024.
