Početkom ove nedelje je Mossad (sa drugim službama, koje se ne pominju) izveo ratnu prevaru koja direktno ulazi u istoriju i vojne udžbenike: uspeo je da proda pejdžere libanskom Hezbolahu, koji su usklađeno eksplodirali u rukama pozvanih, na signal koji je pokrenuo detonaciju. Poginulo je nekoliko desetina korisnika, ranjeno je nekoliko hiljada. Među njima je dobar deo kolateralnih žrtava, žena i dece. Narednog dana isto se ponovilo sa voki-tokijima – još nekoliko desetina mrtvih. Panika u južnom Libanu, pa i u celoj državi nezamisliva je – ljudi gase mobilne i druge telefone, televizore… Hezbolah ostaje na ceduljicama i kuririma, možda golubovima, jer dimni signali zbog bombardovanja nemaju smisla. Jednim potezom, pokret je izbačen iz delovanja i paralizovan.
Ali počnimo od početka: vođstvo Hezbolaha zaključilo je da mobilni telefoni naprosto privlače nadzor, i zato su prešli na stariju varijantu, pejdžer, koji još uvek može da prenosi poruke, a ne spada u komunikacijski sofisticiran satelitski prenos i ne može se kontrolisati. Odlična zamisao, ukoliko je ne pročitaju protivnici, koji su to uspeli. Zatim je Mossad najverovatnije otkupio/izgradio fabriku u Mađarskoj, zamrsio do neprepoznatljivosti linije kupovine, prodaje i prenosa pejdžera, i u one poručene od strane Hezbolaha montirao eksploziv, najverovatnije u bateriju. Sem pejdžera, tu je i prenosni radio (voki-toki). Na određen poziv, sprave su eksplodirale. Prosto k’o pasulj, ako država plaća, ako je Orban prijatelj Natanjahua (koji mu je savetovao dvojicu američkih Jevreja kao PR-ovce u napadima na Sorosa i u izbornoj kampanji), i ako poznajemo istoriju (bar poznati, spektakularni deo) Mossada, verovatno najuspešnije tajne službe na svetu.
Na drugoj strani, po sopstvenom priznanju, libanski Hezbolah ima oko 5000 bojno spremnih članova; sem mrtvih, bar polovina pripadnika je oslepljena, verovatno trajno, jer je to najčešća povreda od eksplozija. O psihološkim posledicama nema smisla trošiti reči – kobno je oštećen pokret, njegova logistika, njegova potpora, njegovi simpatizeri. Napad Mossada već je istorija, a istovremeno označava sasvim nove ratne metode, tehnološki rat i slično.
Laiku kao što sam ja ostaje da postavi samo jedno pitanje: šta je Mossad radio pre, za vreme i posle 7. oktobra 2023? Drzak i licemeran odgovor je da je – pogrešio. Jedino što u to ni poslednji laik ne može da poveruje. Da i jeste, u narednih skoro godinu dana mogao je da isledi, preda sudu, pa i da kazni počinioce, ubice i mučitelje i da oslobodi taoce. Posle akcije sa pejdžerima, koja izvesno znači izazivanje sukoba i proširenje rata na Liban, svakako najslabijeg izraelskog suseda, ništa od toga više nije verovatno. Mossad ima pamet, tehniku i novac da nađe efikasan način za rešavanje problema sa Hamasom, ali to naredbodavac, izraelska vlada, nije zatražila. Naprosto nije verovatno da Mossad nije znao za pripreme za napad 7. oktobra, da nije mogao da ga munjevito spreči, da spase taoce itd. Politika Natanjahua je planirani genocid, čiji je glavni cilj baza Hamasa (svi Palestinci) i, ako baš uspe, i pokoji pripadnik pokreta. Drugi dokaz da Mossad može manje-više sve bilo je usklađeno ubistvo vođa Hamasa i Hezbolaha, jednog u Iranu i drugog u Libanu.
Tajna služba radi za vladu. Vlada je odgovorna za genocid i rat. Natanjahu je formalno optužen za ratne zločine. Laicima sa savešću ostaje da se identifikuju sa žrtvama i onim Izraelcima koji su tačno razumeli politiku svoje vlade i sve njene posledice.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
