Namesto slika ljubavi prema izbeglicama došle su slike mržnje prema – Hrvatskoj. Iz krajnje pragmatičnih razloga potisnuta nelagoda zbog upada izbeglica u prostor domaće „privatnosti“, neočekivano je provalila u vidu nesputane netrpeljivosti i prezira prema Hrvatskoj, koja pak čini sve da odbrani svoju „privatnost“ te izbeglicama ne dozvoli da stupe na njenu teritoriju. Taj transfer mržnje, kao nekontrolisana reakcija na strah od izbeglica koje bi na kraju ipak mogle završiti kod „nas“, neka ostane tek metafora za loše ponašanje i nesnalaženje ovdašnjih vlasti u datim okolnostima. Tome treba dodati samo još ovo – nikada osporeno i odbačeno nasleđe iz devedesetih i ovaj put je poslužilo da se prema „Hrvatima“ tobože legitmno odnosimo kao prema „našim“ osvedočenim „neprijateljima“.

Da li bi se za ovaj novi srpsko-hrvatski „rat“ – kako je tekuće događaje već okarakterisao ovdašnji ministar inostranih poslova – pored iracionalnih, mogli pronaći i neki racionalni razlozi? Hrvatska se po svom odnosu prema izbeglicama nimalo ne razlikuje od nekih drugih zemalja Evropske unije, a pogotovo ne od bivših socijalističkih država što su se Uniji pridružile 2004. odnosno 2007. godine. Nijedna od tih država ne želi izbeglice na svojoj teritoriji. Pre Mađarske, zid je na svojoj granici već bila podigla Bugarska. Pored Mađarske, i Češka, Slovačka i Rumunija su upravo odbile da prihvate na nivou EU dogovorene izbegličke kvote. Uprkos datim izjavama, i Austrija i Nemačka zatvaraju svoje granice pred izbeglicama, pa utoliko ne iznenađuje kada predsednik vlade Hrvatske kaže da sve poteze preduzima uz odobrenje „lidera Austrije i Nemačke“.

Iz svega toga je moguće zaključiti da Hrvatska prema Srbiji (i izbeglicama) sprovodi program Evropske unije, a ne neku svoju samovoljnu „antisrpsku“ politiku. Nadalje, Hrvatska se tako brani i od mogućnosti da izbeglice koje stignu na njenu teritoriju tu i ostanu, pošto je jasno da druge članice EU neće hteti da ih prime. Hrvatska ekonomija, kao i sprska, razorena je, i naprosto nema resurse da prihvati veliki broj ljudi i integriše ih u svoj sistem. Reklo bi se da u tome nema ničega spornog. Čini se, takođe, da su hrvatski čelnici sve to jasno predočili svojim srpskim kolegama, kada su ih zamolili da izbeglice ravnomerno preusmeravaju i prema Hrvatskoj i prema Mađarskoj. Na to su ovdašnje vlasti reagovale tako što su kolone autobusa sa izbeglicama uputile isključivo prema granici sa Hrvatskom. Umesto da podigne zid prema Srbiji, Hrvatska je na to odgovorila merom zaustavljanja transporta iz Srbije na svojoj granici. I tako se dogodio – rečima domaćeg ministra inostranih poslova – „trgovinski rat“, u kome se naprasno izgubilo pitanje izbeglica.

Dok god se izbeglice u Srbiji ne zadržavaju duže od par dana, čelnici Srbije mogu slobodno da se busaju u svoje „saosećajne“ grudi. Ali, prvo je Mađarska, a za njom i Hrvatska, jasno stavila do znanja da bi stvari ubrzo iz korena mogle da se promene. Na to je došlo i tumačenje Evropske komisije, da članice EU mogu – uprkos tvrdnjama jednog drugog domaćeg ministra da to nije moguće – vratiti izbeglice u zemlju sa čije su teritorije one stigle: u konkretnom slučaju, dakle, u Srbiju. Sve što važi za Hrvatsku, važi i za Srbiju: Srbija pokušava da se zaštiti od mogućnosti da izbeglice koje stignu na njenu teritoriju tu i ostanu, pošto postaje jasno da članice EU neće hteti više da ih prime. Srpska ekonomija, kao i hrvatska, razorena je, i nema resurse da primi veliki broj ljudi i integriše ih. Ni tu nema ničega spornog. Iz svega toga sledi da praktično i Srbija i Hrvatska pokušavaju da se zaštite od posledica loše politike prema izbeglicama koju implicitno vodi EU, a eksplicitno joj daju najjaču podršku upravo one zemlje kojima su Srbija i Hrvatska, po svojoj bliskoj prošlosti, najsličnije.

Umesto da budu saveznice i zajednički istupe protiv loše politike prema izbeglicama, Hrvatska i Srbija, zdravom razumu naprotiv, duvaju u ratničke trube i spremaju se za novi istorijski okršaj. Izbeglice su postale nebitne, zajednički interesi gurnuti su u stranu, ostala je samo – mržnja.

Peščanik.net, 24.09.2015.

Srodni linkovi:

AUDIO – Orlovi i muhe

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)