Nedavno mi se pored jedne niške trafike desila sledeća zgoda.
Ja: Izvin’te, jel’ imate novo Vreme?
Prodavačica, zbunjeno: Šta je to?
Ja: Pa, novine…
Ona (ne znajući gde da traži): Kakve novine?
Ja: Pa, nedeljne, kao NIN.
Ona: Ma ne to, nego, jel’ muške il’ ženske?
U svom tekstu Učtivost Miloš Vasić pokušava da pronađe odgovor na pitanje šta se desilo sa učtivošću, lepim vaspitanjem i poštovanjem drugog. U skladu sa konceptom kolumne, autor se ograničava na analiziranje ovih odlika kod muškaraca i krećući od toga gde se te odlike stiču (kuća, ulica, kafana), preko anegdota (iz mladosti i odraslog doba), dolazi do zaključka da „muška učtivost – prema ženama, ali i inače u životu – ostaje nenadoknadiva vrlina koju treba negovati i čuvati … Sa hladnim neodobravanjem oglušavaćemo se i dalje o feminističke i druge „rodno korektne“ primedbe: propuštaćemo damu, pridržavati kaput, primicati stolicu, prinositi zipo upaljač, pratiti do kuće, ostajati na „vi“ (što duže, to bolje; kad vam kažem). Znate, žene to vole.“
U svom prethodnom tekstu, Miloš Vasić je postavio pitanje šta u Srbiji znači biti muškarac, u vreme kada muževnost pre svega prisvajaju desničari, i sada je, čini se, našao odgovor. Biti muškarac znači biti džentlmen (kavaljer, vitez) htele žene to ili ne („I ne prelaziti na „ti“ tek tako, sve i da žena insistira” – piše Miloš Vasić). Naravno, sam pojam džentlmen (vitez, kavaljer) ima neko značenje, i ne bi bilo zgoreg da vidimo šta se sve tu krije. Na primer, Kristina Hof Samers, američka spisateljica i Vasićeva istomišljenica, kaže:
„… postoji osnovni društveni ugovor između muškaraca i žena koji se mora poštovati u svim civilizovanim društvima, i vekovima smo se borili da to postignemo. A osnovna istina iza toga je da su skoro svi muškarci fizički jači od skoro svih žena. Ako bi postojao muški tim i ženski tim, oni bi nas satrli sa zemljom… I zato smo razvili kodekse viteštva i galantnosti. Kada muškarac ženi otvori vrata, to je gest poštovanja, ali time on takođe poručuje ‘Svestan sam da bih mogao da te nadjačam’…“
Za razliku od Hof Samers, koja ne pokušava da dekonstruiše pojam viteza ili kavaljerstva, Suzan Faludi, u knjizi Stiffed navodi sledeće:
„Zaštitnički reket, kako su ga feministkinje nazvale pre koju deceniju, služio je da drži žene na njihovom mestu primoravajući ih da se za zaštitu od muškaraca obraćaju – drugim muškarcima. Ženski strahovi od „loših“ muškaraca, terali su ih uplašene u naručja „dobrih“ muškaraca. Kavaljerstvo je naličje muškog nasilja. Te dve sile su se upotpunjavale, svodeći žene na večito zavisna lica, i dozvoljavajući muškarcima da igraju uloge večitih zaštitnika.“
Naravno, tu se ni muškarcima ne ostavlja previše prostora za manevrisanje. Da bi muškarac mogao da bude džentlmen, njemu je neophodna žena (neko slabiji) koju će štititi, ali i zli muškarac(i), da bi imao od koga da je štiti. Kod Miloša Vasića to zvuči ovako:
„U mojoj mladosti na Zvezdari, to se zvalo „kulturno“ ponašanje; laskali smo sebi da smo „kulturni mangupi“, što je bila važna socijalno-ulična kategorija. Devojke su to, moram da kažem, veoma cenile; valjda je takvo vreme bilo… Otpratiti do kuće, potući se ako neko nešto dobaci i razumete već. U svakom slučaju, znao se red.“
I to je problematično. Vasić ne žali za nedostatkom džentlmena, on žali za nedostatkom žena prema kojima muškarac može biti džentlmen. Autor ne nalazi ništa problematično u našim kućama, kafanama ili na našim ulicama gde bi mladići trebalo da steknu džentlmensko vaspitanje – ne, problem je u ženama koje odbijaju da igraju po ovim pravilima. Ovaj Vasićev stav se najbolje ogleda u njegovim anegdotama: žena koja se naljutila jer joj je pridržao vrata je ’opajdara’, dok su mu se žene koje su prihvatile da on plati račun, iako emancipovane, ’milo nasmešile’. „Žene to vole“, a one koje ne vole i nisu žene, nego „opajdare“.
I eto odgovora na Vasićevo pitanje iz prethodnog teksta (kako je moguće da je desnica prigrabila ’muževnost’ kao takvu?). Desničarska muževnost se suštinski ne razlikuje od muževnosti koju bi Vasić da prigrabi za sebe (i ostale dobre muškarce). To je muževnost koja se uči u kući, mada malo više na ulici i u kafani. Muževnost koja će se zarad odbrane nejakih (bila to srpska deca, srpska porodica ili samo srpstvo) i potući ako treba, isto kao što bi se Vasić tukao ako neko dobacuje (nejakoj) devojci koju prati do kuće. Muževnost zasnovana na nasilju, bilo da se kreće u odbranu, napad ili obično otvaranje vrata.
Istu poteškoću sa odvajanjem „dobre“ muževnosti, od njenih „desnih skretanja“, imao je i gradonačelnik Beograda, koji je nedavno izjavio: „Ako neko želi fizički da se obračuna sa nekim zato što je on homoseksualac, pa je sad on veliki Srbin i jak je, pa će da prebije nekog, evo zovite mene, ja ću da se pobijem za vas.“ Velikodušna zaštita dobrog mangupa ovde se nudi kao zamena za zakonsku zaštitu, i jedino se kao takva može i nuditi. Kauboji sa belim šeširima potrebni su samo na Divljem zapadu. Tamo gde slabije štiti zakon, dobri mangup se mora ili pomiriti sa neminovnom zastarelošću svojih viteških vrlina, ili pak preći s onu stranu zakona.
Dodavanjem kolumne Miloša Vasića, Vreme je napravilo muški četvorougao kolumnista, što mi ne smeta, ali me je ostavilo prilično zbunjenom. Zašto na tri kolumne muških autora, dodati i kolumnu ’iz muškog ugla’? Zar trougao nije bio dovoljan? U svakom slučaju, kada me prodavačica sledeći put bude pitala o kakvim se novinama radi, znaću šta da joj odgovorim.
Peščanik.net, 31.12.2011.
FEMINIZAM