Pre nešto više od godinu dana, boravio sam na istoku Poljske. Jednog jutra sam posetio dve tatarske džamije – ostatke nekadašnje regionalne raznovrsnosti – nedaleko od sela Krinki. Tu je nekad bio centar poljskih Jevreja, koji je pod nacistima pretvoren u geto. Danas, jedini podsetnik da su tu nekada živeli Jevreji jeste zaraslo groblje, okruženo njivama. Dok sam tumarao između nadgrobnih ploča iz 18. veka, stigla mi je poruka: „Dobrodošli u Belorusiju. Pozivanje i primanje poziva košta 1,80 funti.“
Vratio sam se u auto i krenuo ka obližnjem graničnom prelazu, uprkos znaku zabrane. Na rubu Evropske unije – pojas posut šljunkom između dve klimave kapije – bilo je mirno i mada moj saobraćajni prekršaj nije prošao neprimećeno, poljski graničari koji su me stigli džipom bili su opušteni. Dok su proveravali dokumenta, palo mi je na pamet da im kažem da povremeno pišem o politici. Izgledali su zbunjeno. Imali su problem s mojom vožnjom, a ne s tekstovima.
Opuštena atmosfera će ubrzo nestati. Pretnja koju je Aleksandar Lukašenko izrekao prošlog juna, da će olakšati prolaz migranata u Evropsku uniju, pretvorila je zabačeno naselje Krinki u poprište sukoba. Proglašeno je vanredno stanje, zbog čega je novinarima zabranjeno da priđu granici bliže od tri kilometra. Početkom novembra, na hiljade Arapa, Azijaca i Afrikanaca, sa ćebadima i makazama za žicu, suočilo se sa bar 15.000 vojnika. Prema podacima poljske granične službe, od avgusta je zabeleženo najmanje 30.000 incidenata.
Tenzije su počele da se smiruju posle dva telefonska poziva Angele Merkel Lukašenku s predlogom da EU i UN obezbede humanitarnu pomoć. Međutim, retorika obe strane je polarizovana i još uvek snažno odjekuje. Pre samo nekoliko nedelja, u Poljskoj su ksenofobi i protivnici beloruske diktature upozoravali na invaziju imigranata. Lukašenkove apologete drsko su tvrdile da na krizi (koju je on stvorio) profitiraju krijumčari ljudi i omogućavaju genocid. Kada su poljski zvaničnici pomenuli mogućnost da se istočna granica potpuno zapečati, Lukašenko je zapretio blokadom gasovoda kojim se ruski gas transportuje na zapad i obznanio da nad granicama njegove države patroliraju ruski avioni koji mogu da nose nuklearne bombe.
Dok su Poljska i Belorusija opsednute nacionalnim suverenitetom, Kremlj ima drugačiju perspektivu. Osvajanje Krima 2014. unelo je među države u regionu razumljivu nervozu zbog Putinovih ambicija, ali njegov primarni cilj nije ni teritorijalna ekspanzija ni odbrana beloruskih granica. Njemu treba strateška dubina, a ne neposredna kontrola novih teritorija. Zato je drage volje pustio Lukašenka da se svađa sa susedima oko pograničnih zona. Kao što tinjajuća nestabilnost u istočnoj Ukrajini stavlja Kijev u nepovoljan položaj, tako mu i nesigurnost u Minsku savršeno odgovara. Stabilan i bezbedan regionalni rival je poslednje što Putinu treba.
Za to vreme, Poljska je savršen neprijatelj i za Moskvu i za Minsk. Putinov predstavnik za štampu nedavno je izrazio neiskreno žaljenje što je stavom o krizi na granici EU izneverila svoje vrednosti, dok vladajuća Stranka zakona i pravde u Varšavi teško može biti gori predstavnik tih vrednosti. Pored uzurpacije medija i nezavisnog pravosuđa, vlast u Poljskoj podstiče rasističku klimu: na konferenciji za štampu 27. septembra, dva visoka funkcionera lažno su tvrdila da je pritvoreni azilant imao seks sa konjem i prikazali kadrove iz porno filma kao dokaz, što je srozavanje netipično čak i za Stranku zakona i pravde. Čini se i da je normalizacija antisemitizma sve prisutnija. Organizator procesije u Vroclavu na Dan nezavisnosti 11. novembra bio je raščinjeni pop, osuđen u septembru zbog podsticanja antisemitske mržnje jer je zahtevao rušenje sinagoga. U završnici proslave u gradu Kališu na scenu su izašli besni ljudi u maskirnim uniformama i spalili edikt kojim je u 13. veku Jevrejima obećana tolerancija.
Naravno, strah od stranaca ne potiskuje liberalne vrednosti samo na istočnim obodima Evropske unije. U Ujedinjenom Kraljevstvu, ideje suvereniteta i povratka kontrole nacionalnih granica Boris Džonson zagovara glasnije čak i od Stranke zakona i pravde. Međutim, kako broj prelazaka Lamanša i dalje raste, Džonson apeluje na pomoć Evrope – a ta se ironija neće sama od sebe lako razrešiti. Još će mnogo migranata stradati i umirati jer njegova vlada tretira međunarodnu saradnju kao nametanje koje se trpi, a ne kao po sebi vredan cilj.
Jedini tračak nade danas, 14 meseci posle mog putovanja u Krinki, jeste opstanak alternativnih perspektiva. Progresivna administracija vodi svaki veći poljski grad, čiji su gradonačelnici ponosni na toleranciju. Za razliku od Poljske, u Belorusiji pod Lukašenkom nema odstupanja od nazadnjaštva. Tokom 2020. administracija njegove diktature obradila je ukupno 562 zahteva za azil, a odobrila 15. I dok beloruski državni mediji optužuju Evropsku uniju za genocid, medijska pažnja je posvećena stradanju samo jednog azilanta. Udarni TV prilog 7. novembra opisivao je strah od progona i torture koji oseća Evan Nojman – američki građanin u bekstvu od tužbe za pokušaj nasilnog prevrata u Vašingtonu 6. januara.
Sadakat Kadri, London Review of Books, 25.11.2021.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 07.12.2021.
IZBEGLICE, MIGRANTI