Corax, Danas, 3.3.2017.

Corax, Danas, 3.3.2017.

Utisak je da domaća kandidatkinja na takmičenju za Pesmu Evrovizije zakazanom za prvu nedelju maja već sada ima veći publicitet od kandidata za predsednika Srbije na izborima (protivpravno) zakazanim za 2. april. Tako bar izgleda ako se prate vesti na sajtu nacionalnog javnog servisa. Nije mnogo drugačije ni ako se gleda program istog servisa (jučerašnje gostovanje u poslepodnevnom terminu kandidata Saše Jankovića ne menja bitno na stvari, pogotovo ako se uporedi sa gostovanjem sâmog predsednika vlade u udarnom večernjem terminu na sâm dan objave njegove kandidature). Stvara se slika da su izbori ili već odlučeni ili da nisu previše važni da bi im se posvetila puna pažnja (na javnom servisu). I jedno i drugo očito ima za cilj da demotiviše birače i smanji njihov broj na biralištima na dan izbora. U vezi sa tim, evo nekih zapažanja na tri nedelje pred izbore.

1. Jedan od kandidata za predsednika republike (nezakonito) uzurpira mesto predsednika vlade, zajedno sa ostalim članovima vlade, kako bi smanjio vidljivost drugih kandidata. Na njega kao predsednika vlade skrenuta je sva medijska pažnja, dok se drugi kandidati kao i sami izbori dosledno drže u medijskom drugom planu. U dužim kampanjama, na tri nedelje pred izbore svedočili bismo kulminaciji predizbornih aktivnosti. Danas i ovde, pak, pojedini kandidati još prikupljaju potpise za kandidaturu, a tek dve nedelje pred izbore (17. marta) znaće se njihov redosled na glasačkom listu.

2. Na tri nedelje pred izbore, u pristojinim okolnostima, na nacionalnom javnom servisu gledali bismo intervjue sa kandidatima ili članovima njihovog tima, te direktnu razmenu argumenata između samih kandidata. Ovako gledamo samo jednog kandidata i članove njegovog tima u svojstvu predsednika vlade i ministara koji razgovaraju sami sa sobom i odgovaraju na pitanja koja im niko nije postavio i koja nikoga ne zanimaju. Dok oni vode takozvanu funkcionersku (a prava je reč: uzurpatorsku) kampanju, izvan pogleda javnosti tek se dogovaraju (a zapravo krše i nameštaju) izborna pravila (za krađu glasova).

3. Na tri nedelje pred izbore, učestalo bi objavljivanje rezultata istraživanja javnog mnjenja. Pratili bi se trendovi i potencijalne promene raspoloženja birača. Ali Srbija kao da je ostala bez agencija za istraživanje javnog mnjenja, a do javnosti cure isključivo podešeni rezultati čija je svrha ponovo dvojaka: da obeshrabre opoziciono i demokratski nastrojene birače te pripreme teren za izbornu krađu (tu ulogu igrao je CeSID na dan izbora od 2016). Istina, istraživači javnog mnjenja imaju dobro opravdanje za to što se ne oglašavaju. Na tri nedelje pred izbore još se ne zna ko su sve kandidati ni po kojim će se tačno pravilima birati novi predsednik.

4. Ako ostanu na snazi netom donesena pravila (recimo to da birači u prvom i drugom krugu izbora moraju glasati na istom biračkom mestu), moguće je da desetine hiljada ljudi između dva kruga praktično izgubi pravo glasa (recimo, studenti ili ljudi koji žive u inostranstvu, a obično putuju oko Uskrsa). Ali, na to kršenje demokratskih prava građana na tri nedelje pred izbore nema ko da reaguje: parlament je raspušten a da nije izabran nadzorni odbor za nadgledanje izbora. Kao što je skupština odbacila svoje ustavne i zakonske obaveze, i telo zaduženo za kontrolu medija (REM) u vreme izbora takođe ne koristi svoje kapacitete da stvori uslove za fer i poštene izbore.

5. Na tri nedelje pred izbore, u takvim (ne)prilikama na kandidatima demokratskih snaga, kao i na demokratski nastrojenim biračima leži odgovornost nešto veća nego što bi inače trebalo da bude. Kandidati moraju mnogo više da rade na takozvanom terenu, a birači treba da ulože nešto više truda kako bi se kvalitetno informisali. Kandidati takođe treba da daju čvrsta jemstva da su u stanju da kontrolišu izbore uprkos svim preprekama: prvo tako što će ukazivati na kršenja zakona i zloupotrebu tela zaduženih za izbore (što već čine); a onda i tako što će obezbediti oko 15.000 kontrolora – jer toliko je potrebno za kontrolu nešto preko 8.000 biračkih mesta.

6. Na tri nedelje pred izbore, birači treba da se podsete i na sledeće: od 2000. naovamo, nijedan kandidat na izborima za predsednika republike nije pobedio u prvom krugu. Nema verodostojnih podataka koji govore da bi to sada moglo da se dogodi. Dalje, broj glasova na prethodnim parlamentarnim izborima, recimo onim iz 2016, može biti tek neprecizan orijentir, jer rezultati na predsedničkim izborima ne preslikavaju rezultate na parlamentarnim izborima. Jedan od kandidata za predsednika republike nije odstupio sa mesta predsednika vlade i zato što kao predsednik vlade može efikasno da ucenjuje glasače u čiju se lojalnost očigledno sumnja. Sa mesta predsednika republike, pak, takve ucene (kao ni obećanja)1 nije moguće realizovati, pa birači i to treba da imaju u vidu na tri nedelje pred izbore.

Peščanik.net, 10.03.2017.

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

________________

  1. Poslednje u nizu tiče se netom donesene odluke o ublažavanju kriterijuma za napredovanje u viša zvanja naučnih istraživača. Iz ministarstva prosvete kažu da su „uvažene sve primedbe naučne zajednice“. Reč je o zajednici koja broji negde oko 12.000 članova. Sve u svemu, vlast korupcijom i ucenama vodi ogorčenu borbu za svaki glas za svog kandidata. Ne čelu te borbe je, naravno, predsednik vlade kao kandidat za predsednika republike. Reklo bi se, kao pretendent na pobedu u prvom krugu, nisko je pao ako i ovako mora da prikuplja glasove. Ostaje nada da ga „naučna zajednica“ u tom padu neće pratiti.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).