Fotografije čitalaca, Vladimir Nedeljković
„Pokažite mi zemlju u svetu koja je za samo dve godine uspela da spusti budžetski deficit sa osam na manje od dva odsto BDP-a. Ko mi takvu zemlju pokaže, vodim ga na večeru“. To je, prema rečima mandatara Aleksandra Vučića, rekao Deheng Kim, odlazeći šef misije Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu, na „oproštajno-inaugurativnom“ sastanku, budući da je istom prilikom predstavljen i novi MMF-ov „poverenik“ za Srbiju, Sebastijan Sosa.
Uspeh postignut u smanjenju fiskalnog deficita nesumnjivo je veliki, pomisli čovek u trenutku. Ali, kad malo bolje razmisli, onda se zapita: koja je sada godina? 2016. Ko je na vlasti? Aleksandar Vučić. A ko je bio na vlasti pre dve godine, kada je napravljen onaj „straobalni“ manjak u državnom budžetu? Isto Aleksandar Vučić. Pa čime se to onda Aleksandar Vučić – ako je reč o istom čoveku, a jeste, nema sumnje – hvali? Ali, kad slušate tog istog Vučića, kao što smo ga slušali tog četvrtka predveče – na, kako se to kaže, improvizovanoj konferenciji za štampu nakon promocije knjige „Faktor Čerčil“ novog britanskog ministra spoljnih poslova, Borisa Džonsona – kada je sve to ispričao, čovek bi rekao da je to neko sasvim, sasvim drugi, i da ovaj sadašnji Vučić sa tim bivšim Vučićem nema nikakve veze.
Upitan, malo zatim, zašto se toliko odugovlači sa formiranjem nove vlade, budući premijer je naveo nekoliko razloga: novi obrt u odnosima Putina i Erdogana, gasovod „Turski tok“, neidentifikovanu nuklearnu elektranu negde u susedstvu, ukidanje presude (i vraćanje na ponovno suđenje, što nije rekao nego je prećutao, iako to celom slučaju daje znatno drugačiji smisao, ali da u to ne ulazimo) Branimiru Glavašu… Sve u svemu – stvari koje sa formiranjem vlade nemaju gotovo nikakve veze. To jest, ukoliko i onoliko koliko imaju, pre su razlog za brže formiranje vlade, nego za odugovlačenje. Ali, najvažnije, zar nije sam Vučić, ni od koga izazivan i nagovaran, u predizbornoj kampanji sam izjavljivao da će vlada biti formirana 15 dana posle izbora, jer „Srbija ne može da čeka“, a u svakom slučaju pre dolaska delegacije MMF-a, sredinom juna. Prošao MMF, prošao i jun…
U jednom je Vučić ipak – eto, da ne bude da samo kritikujemo – u pravu. Onda kad kaže da kao što je solidan rast bruto domaćeg proizvoda ove pripremljen prošle i pretprošle godine, tako i na rast 2018. mora da se misli već sad. Ali – upravo je u tome problem. Za ovogodišnji rast BDP-a koji će biti 2,5 a možda i tri odsto „zaslužna“ je, zbilja, dobrim delom prošla godina. Tačnije – suša. Kada se, međutim, njeni efekti (kao i neki drugi, tzv. „jednokratni faktori“) isključe iz računice, tada ovogodišnji privredni rast pada na 1,5-2 odsto.
Glavni izvor rasta su investicije. One bi, dakle, prevashodno i mogle da obezbede rast 2018. godine. Ali, upravo na tom planu u 2016. se primećuju negativne tendencije. Najpre, smanjenje kreditne aktivnosti privrede, što znači da se preduzeća slabije zadužuju radi ulaganja. Drugo, opadaju i strane investicije. Za prvih pet meseci one su bile 603 miliona evra, a prošle godine 617 miliona.
Ovo je posebno zabrinjavajući faktor. Ako je, naime, Srbija stabilna zemlja, sa dobrim, i sve boljim, poslovnim ambijentom, zašto investicije opadaju. Bilo bi normalno da rastu. Prošle godine je upravo u njenoj drugoj polovini – kada su se strani investitori uverili da ekonomska politika daje rezultate – došlo do snažnog porasta stranih ulaganja (na oko milijardu evra). Da bi ove godine, kao što rekosmo (u odnosu na drugo polugođe 2015. znatno) ona opala. Zašto?
U nekoj ad hoc analizi može se navesti više razloga. Najpre – sami izbori. Kapital je, što se kaže, „plašljiva zverka“ i prepadne se na svaki šum. A izbori su u Srbiji – čak i kad je pobednik unepred poznat – i više od toga. Drugo, a s prethodnim jako povezano, Srbija još uvek sedi – i izgleda ne namerava da tu politiku promeni – na 2-3 stolice. A investitor nikad ne zna da li će i kada neka od tih stolica da joj se izmakne.
Treće, nijedan investitor ne dolazi u Srbiju samo zbog njenog tržišta, nego zbog regiona. A odnosi Srbije sa susedima idu po principu „leto-zima“, sa neizbežnim pljuskovima i grmljavinom. Ko to voli.
Četvrto, na političkom planu, ponašanje izbornih pobednika, kako u parlamentu tako i van njega, dodatno je zaoštrilo i polarizovalo odnose između vladajuće i opozicionih partija. Peto, afere Savamala i RTV, koje su na ulice izvele desetine hiljada ljudi, te tzv. izložba „Necenzurisane laži“, gotovo do usijanja su dovele odnose između nevladinog sektora, građana i medija, sa jedne, i Vučića i SNS-a, sa druge strane. Šesto, najnoviji, „slučaj Trešnjić“, odnosno CEPRIS, pokazuju da je sudstvo pod ogromnim pritiskom izvršne vlasti.
I, na kraju, mada kamo lepe sreće da je stvarno kraj, Vučić kaže da možda i neće biti premijer. Pa tu čovek stvarno može samo da dođe na večeru, najede se – i ode.
Peščanik.net, 29.07.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
