Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U pravu su urednici i izveštači s javnog servisa: najvažnija vest sa upravo završenog skupa u Sofiji o Evropskoj uniji i Zapadnom Balkanu je to što je Vučić Špancima iz glavnog grada Bugarske poručio da je Putin prijatelj Srbije. Usput je, očekivano, Vučić slagao Špance – bez ikakvog razloga, naravno – rekavši im kako je španski premijer „Rahoj vrlo popularan“ u „našoj zemlji“, jer eto Španija neće da prizna Kosovo. Svaki član porodice Serranovih – verujem – popularniji je ovde od Mariana Rajoya, bez obzira na to što nijedan od njih kao karakter u istoimenoj popularnoj španskoj seriji („Los Serranos“) ili kao glumac ili glumica u realnom svetu verovatno nikada nije ni čuo za Kosovo.

Skup u Sofiji ničemu drugom i nije trebalo da posluži, izuzev kao povod da osobe na čelu zapadnobalkanskih država nastave da neprekidno budu likom i rečima prisutni u medijima pod njihovom kontrolom. Nebitno je šta govore, nebitno je gde su bili i šta su radili, mogu da izgovore šta god im padne na pamet gde god im padne na pamet – jedino je važno da zaguše čitav medijski prostor svojom pojavom. Dobro, možda sam se ogrešio o druge, ali za Vučića to sasvim sigurno važi.

Vest sa vrha sajta RTS-a važna je i zato što bez obzira na sve priče i skupove o Zapadnom Balkanu i EU, postoji jedna druga agenda na kojoj se dosledno radi. Prvo, treba pokazati kako je Vučić svetski priznat političar, a na tom utisku se radi tako što se redovno prenose njegove izjave za strane medije. Ranije je to poprimalo i groteskne oblike (intervjui su davani gotovo pa slučajnim prolaznicima kroz Srbiju, samo da bi se posle moglo reći da je intervju negde objavljen), pa se sada uz vest kao potvrda važnosti nudi i slika s portala na kojem je intervju objavljen.

Drugo, šta god da se negde kaže ili dogovori o Zapadnom Balkanu i EU, za javnost u Srbiji i dalje treba da bude najvažniji odnos „naše zemlje“ s Putinom. Uprkos svim uveravanjima predstavnika iz EU o dobrim namerama i prijateljskim osećanjima prema ovom kraju Evrope, za domaću publiku i dalje ostaje najvažnija vest da je Putin (ne više ni Rusi, pa ni ruska država, nego on lično – Putin) pravi prijatelj Srbije. Zalud izgovorene reči, zalud deklaracije, zalud poruke iz EU – ništa to nije u poređenju s prijateljstvom između Srbije i Putina.

Istini za volju, i to je sasvim u redu. Kada se pročita tekst takozvane Sofijske deklaracije – a to je kao neki zvanični rezultat skupa visokih političara u Sofiji – ostaje nam da se pitamo: a što su se zbog toga uopšte sastajali? Zar nije sve to moglo i telefonom da se dogovori? Zašto bi se nešto tako banalno i samorazumljivo dogovaralo između šefova država, a ne recimo između nižih činovnika u njihovim administracijama? Ako je to najdalje što mogu da dobace visoki činovnici iz EU, prijateljsko mahanje Putinom je onda mnogo zabavnije od toga. Na šta Putin i računa, kada se za razliku od svojih zapadnih oponenata u javnom prostoru ponaša kao estradna politička zvezda (tu je lekciju uostalom s malim zakašnjenjem i s mnogo više preterivanja savladala i nova američka administracija).

Skup u Sofiji, kao i Sofijska deklaracija, biće ekspresno zaboravljeni. Potonuće ispod slojeva poruka o prijatelju Putinu i svetskom državniku Vučiću. Stvari ovde sada stoje tako da se to naprosto ne može izbeći. Mogli bi se, međutim, izbeći sledeći, već najavljeni, slični susreti. Ali i ako ih bude – ništa strašno. To što će nam za dve godine sa istog skupa u Zagrebu stići istovetna deklaracija o tome šta bi trebalo da se uradi – recimo u vezi sa izgradnjom pravne države ili slobodom medija ili normalizacijom odnosa između Beograda i Prištine – nikoga neće potresti. Jer nije bitno što se ovde decenijama ne rešavaju problemi koje smo sami napravili, važno je da će Putin i dalje biti prijatelj Srbije a Vučić – pa eto to: Vučić.

Peščanik.net, 18.05.2018.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)