Knjiga Danila Udovičkog Treći juni 1968: od kritike svega postojećeg go uništenja svega postignutog (Prometej, Novi Sad, 2008) je dirljiva knjiga, napisana u jednome dahu: to nije stereotip, već rezultat stilističke analize. Reč je naime o jednom izlivu sećanja, jednom dragocenome toku, koji snagu crpe pre svega iz godina ćutanja i premišljanja. Takvih svedoka 68′ je malo, falsifikata, intervencija, cenzure – previše. U prošloj godini, kada je po prvi put došlo do neke ozbiljnije refleksije 68′ i neke objektivne percepcije događaja (mislim pre svega na konferenciju na Filozofskom fakultetu i na izložbu na Novom Beogradu), ispostavilo se da učesnici žele da obnove pre svega svoju nekadašnju ozbiljnost i analitičnost. To je dovelo do ozbiljnih suočavanja, koja su na čast istoriografskoj etici onih bolje očuvanih. Tako je, recimo, Mihajlo Marković pomolio svoj lik pred ljudima koji vrlo dobro pamte šta je sve radio, i kako je uspeo da umrlja, ponizi i počudovišti sve u poslednjih četrdesetak godina svoje uspešne karijere, uključujući i to što je on jedini na skupu predstavljao vlast, bogatstvo i moć, a većina ostalih fakultetske, istraživačke i NGO luzere. Relativno malo je bilo onih koji su dodali mikro-istoriju, antropologiju svakodnevice, ili ono što je njih promenilo 68′. Zato mi se činilo, koliko god cenim objektivnost i postojanost, da knjiga Danila Udovičkog predstavlja upravo dopunu u tome smislu: lična, otvorena, poštena, dosledno subjektivna priča o tome šta je 68′ značila za naše duše, čak i ako je grubo oblikovala naša tela. Drugim rečima, konačno samo ljudski pristup, sjajan primer sećanja kao žanra diskursa. Dobila sam knjigu poštom, pročitala je takođe u jednome dahu, i nekoliko sati kasnije saznala da – opet! – držim u rukama zabranjenu publikaciju. A samo koju nedelju ranije, seirila sam nad nezgrapnim i uzorno kratkim primerom cenzure književnoga dela u Sloveniji!
Problem nije u knjizi Danila Udovičkog. Autor bez zazora priznaje nejasnoće u svome sećanju, čak i to bez prave potrebe: ne treba se izvinjavati za odlike žanra, za razumljive pore i propuštene petlje u tkanju koje je dragoceno upravo zato što je nejednako i lično. Problem je u tome što napadači na Danila Udovičkog (a kao branitelji Milovana Đilasa) otvoreno zastupaju princip jednog, kontrolisanog, njima korisnog sećanja. To sećanje zastupaju (i zatupljuju) imena: ko drugi, nego Matija. No pre svega, to sećanje drži većina, imaginarni koncept, glavno oruđe naci- mislilaca, a navodno i njihov glavni plemeniti cilj. Ta lažljiva bezimena većina “zna” da je Borislav Pekić bio duboko veran na pravi način, a Miro Glavurtić na pogrešan način. To što je Danilo Udovički pomešao ovu dvojicu – a priznajem da posle Matijine i drugih intervencija uopšte nisam sigurna u to – je za nacifikovanu memoriju strašan udarac, koji u punoj meri zaslužuje odbranašku tešku artiljeriju: Danilo Udovički je naime darnuo u sistem u kojem se bez prestanka istiha falsifikuje prošlost da bi izgledala kako treba za manipulisanu budućnost. Tu spada prisvajanje Đilasa, vulgarizacija Pekića, potpuni “izbris” Glavurtića. Kako se uopšte usudio da biva u Beogradu? A tek Matoš! Što se tiče intervencije Đilasovoga sina, ona mu neće poboljšati utisak koji za sobom ostavlja već dugi niz godina: nikakav mislilac, bedan političar.
Možda me sećanje vara… ali ne sećam se neke Đilasove greške u poslednjim godinama života, izražene simpatije za srpske nacionaliste i ratne huškače, srpske teritorijalne interese, ili bilo čega što su zastupali Matija&comp. “Lukavi” naci um se dosetio da je bolje prisvojiti Đilasa nego od njega po smrti praviti neprijatelja. Slično je već napravljeno sa Pekićem, čiji aristokratizam, obrazovanje i cinizam srboborci nisu mnogo voleli, ali su poskočili od sreće kada je ovaj, ugrožen bolešću i nerazumnim povratkom u Beograd, krenuo da hvali rat i čak se politički aktivirao. Prestala sam da cenim pisca, ostalo mi je njegovo delo. Đilas je danas odlična meta za svojatanje. U takvome procesu je zaista ozbiljan problem ako se pojavi ne nešto bitno drugačije ili ugrožavajuće po sećanje o Đilasu, nego nešto što potkopava novu verziju o Đilasu. “Pogrešno sećanje” uništava namernu laž. Zapravo, bilo kakvo sećanje potkopava namernu laž: Đilas treba da ostane posed nacifikovane memorije, predmet mitizacije. Napad na Danila Udovičkog, sa sve grotesknim zabranjivanjem knjige i uspostavljanem dinastičkih prava na sećanje, ne treba nikoga da iznenadi. Oštrina i agresivnost samo pokazuju koliko je važan inače skoro nevidljivi posao menjanja sećanja, da bi se mitologizovalo: taj aparat treba da bude spreman u svakome trenutku, posebno uspešan posle perioda apatije i nebrige za savest i odgovornost građana. Neodgovorna vlast taj posao institucionalizuje.
Peščanik.net, 21.02.2009.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
