„Što južnije, to tužnije“ – glasilo je nezvanično načelo koje je definisalo lestvicu tog specifično jugoslovenskog prezrivog rasizma, usmeravanog uvek isključivo prema onom koji se nalazio neposredno ispod „nas“. Slovenci su, tako, najčešće i najradije pokazivali prezir prema Hrvatima, Hrvati prema Srbima, Srbi su se olako i rado podsmevali Makedoncima i Crnogorcima, Bosanci su, kao žitelji centralne jugoslovenske republike, bili predmet gotovo svačijeg podsmeha, da bi kosovski Albanci, u toj nadasve šarolikoj družini najrazličitijih „Jugoslovena“, kao njena najjužnija (pa time valjda i najtužnija) etnička skupina, unapred bili osuđeni na ulogu apsolutnih autsajdera.

O njima se, budimo iskreni, razmišljalo nerado, a najlakše je bilo ne razmišljati uopšte. Živeli su tu do nas, ponekad i među nama, ali uvek mimo nas, isuviše različiti, jezikom i kulturom gotovo stranci među manje ili više srodnim jugoslovenskim narodima, kao da su u čitavom tom jugo-galimatijasu postojali tek da bi odigrali nezahvalnu ulogu bednika, onog večito inferiornog, poslednjeg među poslednjima. Činjenica da su se i fizički nalazili „dole“, „ispod“ svih nas, kao da je dodatno verifikovala to njihovo bedno stanje.

Sve što smo svi mi u bivšoj Jugoslaviji ikada želeli da znamo o njima sastojalo se isključivo od skupine podsmešljivih, uvredljivih stereotipa. Reći da neko izgleda „kao lepši Šiptar“ kod nas nikada nije predstavljalo kompliment. Ako ih i nismo otvoreno mrzeli, bilo je to prosto stoga što ih nismo ni smatrali dostojnim naše mržnje, pa smo ih naprosto podnosili, i to s nadmenošću koja je bila gotovo kolonijalnih razmera. Naš osećaj superiornosti nije poznavao granice. Između „njih“ i „nas“, pravog dijaloga nikada nije bilo. Čak i u najboljim vremenima, Albanci su za nas predstavljali tek primitivne, smešne pikaninije. Čiča Tome.

Ukratko: naše crnje.

Ali, ma koliko da je vidljivost Albanaca u oku prosečnog Jugoslovena Titovog doba bila slaba, taj mlitavi kultur-rasizam danas se čini benignim i gotovo prihvatljivim kad se uporedi s aktivnom, razarajućom mržnjom prema „Šiptarima“ koja će zahvatiti Srbe u godinama nakon Titove smrti i prvih „nemira“ na Kosovu početkom osamdesetih godina prošlog veka, a pogotovo nešto kasnije, u periodu porasta svakovrsnih nacionalizama, brutalne vladavine Slobodana Miloševića i nemilosrdnog kidanja nekadašnje zajedničke države. Koristim taj krajnje politički nekorektan naziv – „Šiptari“ – prosto stoga što, tokom devedesetih, političari, mediji, a time i većina građana, naše prve komšije s juga više nisu zvali onako neutralno kao nekad – Albancima, već samo i jedino nadasve pogrdno – Šiptarima, a ti Šiptari kao da su postojali isključivo u svojoj nepokolebljivoj nameri da unište i satru – „nas“, Srbe.

U nameri da ostvare svoj konačni cilj – „Kosovo-republiku“ – Šiptari su pretnjama, lukavstvima, prevarom i politikom čistog terora istiskivali vekovni srpski živalj i otkupljivali srpsku imovinu, nekad ih je na Kosovu bilo malo, znatno manje nego nas, ali oni su godinama iz Albanije (nekakvim, nikad razjašnjenim, čudom – krajnje slobodno) prelazili granicu i naseljavali se tu, kod nas, u našim očima obdareni podljudskim svojstvima termita ili mrava, izvesnom kolektivnom prodornošću, osim toga „kotili su se ko zečevi“, a ta zebnja i zgađenost šiptarskim neobuzdanim virilitetom i posledično visokom stopom nataliteta promovisani su neprestano kao neophodni kod svakog Srbina koji se inače, ukoliko ne bi gajio tu obaveznu mračnu mržnju prema „Šiptaru“, svakako ne bi mogao ni nazvati pravim Srbinom, pa to najverovatnije nije ni bio.

Tako su Šiptari, zahvaljujući propagandi srpske politike Miloševićevog doba i njoj uvek pripadajućih medija, konačno promovisani u vrhunske srpske arhi-neprijatelje bez kojih je i postojanje samih Srba praktično nezamislivo.

Jer, zaista: šta bi Betmen bez svog Džokera?

Šiptari za “nas”, tokom devedesetih godina, tako, više nisu bili nikakvi pikaniniji, nikakve čiča Tome, naprotiv. Bili su to strašni, opasni demoni, uporni u svojoj nameri da zaposednu i zauzmu naše „istorijske“ teritorije, da nam preotmu kolevku naše „kulture“ i svih drugih naših mitova, da nas obesprave od svega što nam po „istorijskom“ pravu pripada.

Rešen da s Šiptarima završi jednom za svagda, naš Predsednik je, srećom, imao fantastičan plan – da u svom mračnom carstvu zla, bede, etničke mržnje i hiperinflacije slobodno i neograničeno diskriminiše, ponižava, antagonizuje, vređa, preti, otpušta s posla, hapsi, muči, ruši, proteruje, pali, uništava i ubija…

Naizgled oslobođen bilo kakve odgovornosti i ojačan popriličnom popularnom podrškom, on je taj svoj plan godinama odvažno sprovodio u delo, šireći nasilje i smrt, najpre na Kosovu ali potom i širom sada već bivše Jugoslavije, sve dok ga ta neobuzdana spirala nije ponovo dovela tamo odakle je sve i krenulo – nazad na Kosovo.

Čime će otpočeti njegov kraj, nakon punih trinaest godina razorne vladavine.

Bombardovanje Srbije i Crne Gore, glavnih krivaca za nasilni raspad čitave Jugoslavije, koje je na samom kraju prošlog veka konačno sproveo NATO-savez, rezultiralo je dodatnim uništavanjem infrastrukturnih objekata u našoj zemlji i mnogim civilnim žrtvama ali i potpunim krahom srpske politike i momentalnim prestankom svakog oblika prisustva srpske države u njenoj južnoj pokrajini, za čime je usledila nova izmena uloga Žrtve i Krvnika na tom nesrećnom mestu, te egzodus i stradanje tamošnjeg srpskog i dela romskog stanovništva, osvetničko divljanje i revanšizam “pobednika” (još jednom, žrtve će biti isključivo nedužni civili), paljenje imovine i uništenje svake preostale nade u skori suživot ili povratak tako dugo očekivane normalnosti u međusobne odnose nas, običnih ljudi, Srba i Albanaca podjednako.

Jedna tako mudra i tako fantastično odigrana igra, kakvu je odigrao Milošević, ima samo jedan moguć kraj. On se zove – Haški tribunal. Vešt i sklizak kao i uvek, Milošević je i odatle, međutim, uspeo da utekne, i to pravo u preranu smrt, izbegavši time konačnu presudu i zauvek zamutivši nerazrešivo pitanje krivice i odgovornosti.

Ali teška sramota zbog svega ipak ostaje ovde, na nama, građanima Srbije.

Prihvatili je mi ili ne.

***

A danas?

Kad su, pre samo nekoliko godina, srpski mediji bili zasuti prilozima o otkriću masovnih grobnica s telima ubijenih kosovskih Albanaca, možda je najgroznija bila ona o hladnjači koja je mnoge leševe staraca, žena i dece istovarila negde blizu ušća reke Dervente u jezero Perućac. Imali smo prilike da vidimo strašne scene izvlačenja leševa, potresnu ispovest vozača hladnjače, a u čitavoj toj ofanzivi najrazličitijih priloga jedna od beogradskih televizija zabeležila je i kratak razgovor s nekim everyman-om koji se tih dana blaženo kupao u tom prelepom jezeru, potpuno neosetljiv na činjenicu da su u istoj zelenoj vodi do nedavno plutali i trulili leševi albanskih civila. Kad ga je voditeljka suočila s tom morbidnom činjenicom, on je samo odmahnuo glavom, dok se voda još uvek cedila s njega.

“Pravo da vam kažem, ja u sve to uopšte ne verujem,” izjavio je taj bogomdani simplisimus pravo u kameru, trepćući nevino, osmehujući se lakonski, mrtav hladan.

I ponosno uskočio u vodu, da se još jednom okupa pred kamerama.

Ludo, pomislio bi čovek, ali ne, naprotiv – to je sasvim razumljivo. Srpski građanin je od srpskog političara posredstvom srpskih medija čitavu jednu deceniju neprestano podučavan kako da laže tako bezočno da na koncu i sâm olako poveruje u sopstvenu laž.

I sad samo koristi tu stečenu veštinu.

Denial je jedna od najvažnijih novih srpskih osobina, toliko nova da čak ne posedujemo ni pravi naziv za nju… A upravo taj denial, tako hladan prema ljudskoj patnji, tako nesposoban da propusti čak i elementarno saosećanje, uverljivo govori o tome da mi kao društvo na žalost nismo nigde stigli u ovih poslednjih nekoliko godina tzv. Novog doba koje nas deli i koje merimo od Miloševićevog konačnog pada petog oktobra 2000.

Da li je to novo vreme razrešilo barem neka od akutnih, bolnih pitanja iz devedesetih?

Hm, možda tek poneko.

Ujedno otvorili su se mnogi drugi problemi koje u to vreme nismo ni slutili.

Srbija je danas tužna, zaostala, desničarska, palanačka državica, ksenofobična, nepoverljiva, dozlaboga konzervativna, skučene, tabloidske svesti, dezorijentisana iznad svega – ponekad se čini da iz ovog kovitlaca zaista nema pravog izlaza. Pitanje statusa Kosova i možda za budućnost još važnije pitanje našeg daljeg odnosa s kosovskim Albancima svakako spadaju među najvažnija, ali ona su i dalje samo neka od mnogih pitanja koja preokupiraju srpsko društvo danas. Srpski građanin je u izvesnom smislu umoran od politike, umoran od ratova, umoran od bede, umoran od osećanja krivice, on je poslovično u strahu od promene i nezreo za osećanje bilo kakve odgovornosti, bedno i sebično zainteresovan isključivo za sopstveni ekonomski prosperitet.

Njegovi stavovi prema Albancima, tako, ostaju bezbedno nepromenjeni još od Miloševićevog doba. Osećaju prezira, mržnje i superiornosti danas je jedino pridodat i potmuli, mračni bes gubitnika koji se povremeno pretvara u nekakvo istoricističko lelekanje, muklo samosažaljenje i osećaj prevarenosti, uz vrstu pseudo-mistične pravičnosti…

Neizbežni “gubitak” nekadašnje južne pokrajine i dalje se, barem u određenim segmentima našeg društva, doživljava krajnje apokaliptično. Nedavno je, na primer, čitav centar Beograda bio oblepljen plakatima na kojima je pisalo: NEMA SRBIJE BEZ KOSOVA. (Samo ko to kaže ko to laže da nema? I kako to misli – nema?!?)

Pa ipak, evidentno je da pitanje Albanaca i Kosova, ma koliko to drugačije trenutno izgledalo, zapravo igra sve marginalniju ulogu u svakodnevnim preokupacijama srpskog građanina. On je, ma šta da u ovom ili onom času tvrdio, suštinski rešen da ni u šta više ne veruje, poput onog simplisimusa u jezeru… On je umoran, zagledan u sebe, odveć sebičan čak i da mrzi aktivno kao nekad.

Ali nešto drugo je sad naš najveći problem. Kao u onim pesmama koje se uvek vrate na svoj početak i u kojima je prvi stih uvek i poslednji i tako u nedogled, sad je jasnije nego ikada pre da su mlade generacije u našoj zemlji, svojim zastrašujuće velikim delom, zaražene virusom šovinizma, zaslepljene istim onim zabludama kojima su robovali te kojima i dalje robuju njihovi roditelji.

Šta se, zaista, može očekivati od generacije koja je odrasla usred ratova i razaranja, zadojena otvorenom politikom mržnje? Na žalost, ne mnogo toga. Naši mladi danas mrze bez ikakvog suzdržavanja, s lakoćom i uživanjem. Njihovi stavovi (a to pokazuju sve vrste anketa i istraživanja koja se među srednjoškolskom omladinom sprovode) takvi su da se od njih koža ježi a kosa diže na glavi.

Preko trideset posto srpskih srednjoškolaca, tako, prihvata etnonacionalistički stav po kome se “s Albancima ne treba družiti niti ih posećivati”.

Polovina mladih ne voli ijekavicu (tj. zapadnu varijantu nekadašnjeg zajedničkog srpskohrvatskog jezika, kojom se služe građani Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore) i nije sklono ravnopravnosti latiničnog i ćirilićnog pisma.

Svaki peti srednjoškolac voleo bi da živi u etnički čistoj državi.

Gotovo trećina smatra da bi Kinezima (jedinoj značajnijoj stranoj zajednici u našoj zemlji) trebalo otkazati gostoprimstvo čak i ako potpuno poštuju zakone.

Skoro svaka četvrta mlada osoba ne može da zamisli sebe u intimnoj vezi s nekim druge nacionalnosti.

Odnos prema homoseksualcima i osobama zaraženim HIV-virusom jednako je negativan – svaki drugi mladić i svaka treća devojka pokazuju izrazito odbojan stav prema njima.

Čak ni žene ne prolaze puno bolje pa dvadeset posto devojaka i pedeset posto mladića smatra da žena ne bi mogla da bude dobar predsednik države.

I tako dalje, i tako dalje…

Zastrašujuća je i obeshrabrujuća sama pomisao šta je sve, i s koliko morbidnog uspeha, savremeno srpsko društvo, zlo i bolesno kakvo jeste, uspelo da usadi u njihove glave.

Šta, dakle, da se radi?

(Ovo pitanje je, uostalom, retoričko i na njega nisam u stanju da precizno odgovorim jer dobro znam da je pravi odgovor – nemoguć.)

Možda je rešenje naprosto u stoičkom strpljenju?

Možda treba sačekati da neka nova, drugačija generacija stasa u potencijalno mirnijim i zdravijim okolnostima, s nadom da će ta buduća deca umeti srpskom društvu da podare razum i zrelost koji u tolikoj meri nedostaju generacijama koje danas određuju našu stvarnost?

Možda nam je, zaista, još jedino preostalo da verujemo da će – kako je to jednom neko lepo rekao – tek naši unuci biti naši pravi sinovi…

Originalna verzija teksta objavljenog u Die Zeit, 20.09.2007.

Peščanik.net, 20.09.2007.

KOSOVO