Do kraja dana znalo se malo, ali jedno je bilo sigurno: policija Kapitola pokazala je žalosnu nespremnost za invaziju koja se lako mogla predvideti; zapravo, izričito ju je najavio čovek s najvećim megafonom na svetu. Bilo je nasilja, uništavanja državne imovine, suzavca, šok-bombi i pucnjave. Tokom noći se saznalo da su četiri osobe izgubile život, od kojih je jednu ubila policija. Objavljeno je i da su 52 osobe uhapšene, od nekoliko hiljada koje su jurišale na zgradu Kongresa.
Bio je to napad bez presedana, ali koji izaziva mnoge analogije. Za vreme protesta pokreta Black Lives Matter prošlog proleća, trupe Nacionalne garde u borbenoj opremi stajale su na stepenicama Linkolnovog memorijala u tri reda. Otprilike u isto vreme policija je zasula suzavcem mirne demonstrante na Trgu Lafajet u Vašingtonu. U septembru 2018, svakog od prva tri dana rasprave o imenovanju Breta Kavane u Vrhovni sud, policija Kapitola hapsila je više osoba nego što je to bio slučaj ove srede. Demonstranti koji su se okupljali u danima rasprave – većinom žene, mnoge preživele seksualno nasilje, bile su hapšene zbog izgreda poput vikanja sa galerije: „Ne verujte mu!“ U sredu je autorka Sara Šulman objavila sliku na Fejsbuku sa opisom: „Ja sam 1982. prekinula zasedanje Kongresa zbog zakona protiv abortusa, uhapšena sam na licu mesta sa još pet žena, odvedena u pritvor i zatim podvrgnuta 11-odnevnom suđenju sa porotom.“
Na ovoj slici, okružena drugim demonstrantkinjama, Šulman drži transparent na kom piše: „Zahtevamo pravo na abortus, prekid zloupotrebe sterilizacije, lezbejska prava, kvalitetnu dečiju negu“. Scena liči na mnoge fotografije iz decenija pre i posle tog događaja: demonstranti, često žene, obučene u skladu sa pravilima na Kapitolu, nose transparente kojima se šalje jasna poruka. U prizorima od srede vidimo kriminalce koji lome po Kapitolu: ispreturana kancelarija zastupnika u Senatu; čovek u fotelji sa čizmama na stolu; jedan koji kroz hol nosi govornicu; drugi nosi zastavu Konfederacije; grupa belih napadača juri crnog policajca. Senatori su kasnije hvalili osoblje koje je sa sobom ponelo kutije sa zvaničnim rezultatima glasanja po državama. Izgleda da su bili ubeđeni da bi jurišnici spalili ove dokumente. To je ključna razlika između demonstranata hapšenih na Kapitolu do sada i jurišnika od srede, od kojih većina nije uhapšena. Demonstranti su ranije želeli da naruše proceduru javnim obraćanjem članovima Kongresa i privlačenjem pažnje medija, u nadi da će Kongres svoj posao uraditi drugačije. Jurišnici su hteli da spreče članove Kongresa da rade svoj posao i da zaustave pogon američke demokratije.
Imam samo dva moguća objašnjenja zašto se policija Kapitola nije dovoljno pripremila ni primenila silu. Ili su bili u dosluhu sa jurišnicima, ili ih nisu shvatili ozbiljno, što će reći, nisu ih se plašili. Prvu pretpostavku ću odbaciti kao teoriju zavere. Dokaza za drugu, međutim, ima u izobilju i oni se odnose na američku policiju uopšte.
Posle nekoliko sati u skloništu, senatori i članovi predstavničkog doma vratili su se na svoja mesta, na zadatak koji su započeli pre nego što su bili prinuđeni da se sakriju ispod stola ili napuste prostorije, dok je policija čuvala ulaze barikadama od nameštaja. Krenula su nagađanja hoće li Kongres doživeti još jedan predlog opoziva? Da li poslanici razmatraju pozivanje na 25. ustavni amandman da se Donald Tramp ukloni iz kabineta? Međutim, članovi Kongresa su izgledali bili preokupirani drugim stvarima i nisu stizali do pitanja da li je bezbedno da poremećeni despot u pokušaju, spreman na sve, ostane predsednik i vrhovni zapovednik. (Na pitanje novinara Igora Bobića, senator Mit Romni, jedini dosledan kritičar Trampa iz redova republikanaca u Kongresu, kazao je: „Mislim da ćemo morati da se strpimo još 20 dana“.)
Moglo bi se pretpostaviti da su se svi senatori i poslanici, uključujući više od stotinu njih koji su i dalje pokušavali da sabotiraju proces verifikacije glasova sa predsedničkih izbora, samo trudili da sačuvaju pribranost. Ali hrabrost ne izgleda kao odsustvo straha. Hrabro bi bilo da su prepoznali i imenovali opasnost koja je ljudima izvan tih odaja bila očigledna – milionima prikovanim uz TV-ekrane i voditelje sve manje uverljive dok nastoje da zadrže privid redovnosti. Međutim, kao i policija koja im je priredila tako otužnu izvedbu zaštite, članovi Kongresa naprosto nisu delovali uplašeno.
Često razmišljam o odsustvu straha. Dok sam još živela u Moskvi, novinari koji su imali pristup Kremlju imali su običaj da me grde zato što preozbiljno shvatam Putina i njegovu bandu. Nisu baš poricali naredbe o ubistvima oponenata ili činjenicu uspostavljanja diktature, ali su svejedno mislili da preterujem. Dugo mi je trebalo da razumem da to nije bilo zato što su oni bolje od mene znali šta se dešava, ili mislili da znaju bolje. Bilo je to upravo zato što su živeli u svetu Putina i njegovih ljudi i smatrali ih normalnim, sastavnim delom zajednice. Ne plašimo se onih koje doživljavamo kao sebe; plašimo se drugih.
Za policiju Kapitola, demonstranti iz pokreta Black Lives Matter jesu drugi. To su i žrtve seksualnog nasilja i žene koje zahtevaju pravo izbora. Ali naoružana rulja u jurišu na Kapitol i njihov vrhovni podstrekivač očigledno su dovoljno bliski da se mogu smatrati lakrdijašima. (Neki od njih, iscrtanog lica i s rogovima na glavi, izgleda da su rado prihvatili ulogu klovna.) Jurišnici možda preziru sistem jer misle da ih ne predstavlja, ali u sredu su uspeli da dokažu suprotno. Sistem koji to nasilje tretira kao ispad razmaženog derišta predstavlja njih. A nas ostale ne uspeva da zaštiti.
The New Yorker, 07.01.2021.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 09.01.2021.
TRAMPOZOIK