Precrtan natpis na zidu: Smrt fašizmu, sloboda narodu

Foto: Slavica Miletić

Ako danas u javnom prostoru, u medijima ili na nekom skupu kažete da je nešto fašizam ili fašističko postupanje, gotovo sigurno ćete dobiti negativnu reakciju pojedinaca koji će – prosto zgroženi vašim nepoznavanjem istorije i politike – lamentirati na činjenicama koje tog nekog ili to nešto što ste „etiketirali“ etiketom fašizma razdvaja od ideologije 30-ih i 40-ih godina prošlog veka. I naravno, uglavnom neće biti u pravu.

Najveća zabluda nekritičkog poimanja demokratije jeste da će akteri koji se bore za vlast mirno igrati političku utakmicu poštujući fer plej, bez pokušaja da utiču na činioce koji opredeljuju njen ishod. Iz te zablude razvija se paleta mehanizama zloupotrebe demokratskih političkih dostignuća, koje na koncu dovode do neminovnog skretanja udesno onih političkih snaga koje žele da u prljavoj igri odu najdalje. Njima ovako nešto ne pada teško jer su prirodno okrenute tim opcijama, učestvujući u sada već nameštenoj političkoj borbi, a intimno maštajući o faktičkom apsolutizmu i oligarhiji najnesposobnijih koji su prigrabili vlast.

Oni se okreću desnoj opciji jer ona promoviše vrednosti koje su im bliske – šovinizam izjednačen sa nacionalizmom, nultu toleranciju prema različitostima i samo naizgled slobodnu ekonomiju i tržište koji su zapravo pokrenuti (i stegnuti) polugama moći zajednice političara i kapitala. Njima nikako ne odgovaraju ideje levice, u čijem centru se nalazi solidarnost koja se kosi sa planovima akumulacije (prljavog) kapitala, njegovog pranja i stvaranja ogromnih socijalnih nejednakosti. Sve to je uvijeno u partokratiju, na čijem čelu se nalazi figura koja u fer političkoj borbi ne bi uspela. Zvuči poznato? Ne čudi stoga što je jedno zapažanje sa društvenih mreža naišlo na posebno veliki odziv: „On ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti, preti samoubistvom. Oko sebe je okupio najgori malograđanski šljam, koji zna da može da profitira samo u takvom sistemu. Ovo je napisao Toman Man 1933. o Hitleru. A niste to pomislili?“

Kako se dakle savremeni fašizam kotira u ovoj ponudi političkih programa koji omogućavaju opisani otklon od demokratije, navodno upravo u ime demokratije? Najpre bi trebalo učiniti jasnim da fašizam nije samo karakterističan po koncentracionim logorima i masovnim egzekucijama pripadnika raznih manjinskih grupa i neistomišljenika generalno. Fašizam počinje kao trovanje društva, daleko suptilnije i primamljivije, proturajući ideje koje se širim slojevima društva mogu učiniti prihvatljivima i lagano pomerajući nevidljivu granicu u korist sopstvenih struktura lako prelazeći preko mnogih moralnih i civilizacijskih principa, koji bi u nekim drugim okolnostima mogli izgledati nesalomivi. Tako se društvo u ranom fašizmu krčka poput žabe koja ne iskače iz lonca jer se voda lagano podgreva. I svako povećanje temperature se objašnjava naizgled racionalno, makar iz vizure većinskog stanovništva koje postaje saučesnik u zločinu.

Dvojake su posledice ovoga – fašizam se mora prepoznati u svojim ranim fazama i otvoreno etiketirati kao takav. Protiv njega se mora boriti u začetku, jer je kasnije – kada se zahukće – takva borba daleko teža i dugotrajnija. Osnovna zabluda je dakle u tome da se sa fašizmom ne može porediti ništa što ne propagira „konačno rešenje“ nacista iz Drugog svetskog rata. A to nije tačno i u tome je osnovna greška onih koji prekorevaju korišćenje reči „fašizam“ u današnjem svakodnevnom govoru, ili grafičko ili drugo poređenje pojedinih javnih ličnosti sa nekim istorijskim figurama fašizma. Živimo u ubeđenju da se zverstva nacista od pre 70-80 godina ne mogu ponoviti, a vreme će potvrditi da li je to sasvim tačno. To ipak ne znači da fašizma danas nema, niti da ga ne može biti.

Na ulazu u Američki muzej holokausta stoji spisak indicija (upozoravajućih ranih znakova) fašizma. Fotografija koja ih prikazuje nedavno je „zapalila“ internet i društvene mreže, jer je uz nju išla propratna poruka da Amerikanci danas mogu mirne duše čekirati više od polovine pokazatelja da li je neko društvo u svojoj osnovi funkcionisanja fašističko. To je svakako uznemirujuća činjenica, ali je još daleko gore saznanje da se mnoga savremena društva mogu prepoznati u navedenim pokazateljima. U pitanju su sledeći indikatori: snažan i kontinuirani nacionalizam; prezir prema ljudskim pravima; identifikacija neprijatelja kao sredstvo za ujedinjavanje; suprematija militarizma (vojske); bujanje seksizma; kontrola nad masovnim medijima; opsesija nacionalnom bezbednošću; prepleteni religija i država; zaštićeni korporativni interesi; potisnuta snaga radništva; prezir prema intelektualcima i umetnicima; opsesija zločinima i kažnjavanjem; bujanje kronizma (nepotizma) i korupcije; izborne prevare. Koliko njih prepoznajete u današnjoj Srbiji?

Nije dakle dovoljno konstatovati da fašizma nema i da je sve u redu zato što još uvek ne nosimo trake oko ruke, ili ne odvode naše komšije vozovima i kamionima u nepoznatom pravcu. Te završne faze fašizma ne smeju se dozvoliti; zato je dobro i korisno danas ukazivati na sve što fašizam jeste. A fašizam jeste, kao što se vidi iz gornjeg spiska, svako delovanje – države, pojedinaca, registrovanih ili neregistrovanih grupa – koje bez objektivnih kriterijuma i zakonske podloge preuzimaju stvar u svoje ruke. Fašizam može biti državna politika, ali to mogu biti i one snage koje neometano deluju pod (prećutnim) blagoslovom države. Kontrola nad medijima nije sama po sebi fašizam – ali ako imate naslovnu stranu kao što je to slučaj sa Ilustrovanom politikom, onda imate i potrebu da reagujete onako kako su Danas i Corax reagovali. Sasvim je bilo jasno da će se u takvoj reakciji prepoznati oni kojima je poruka bila upućena – i prepoznali su se, čak toliko da je postalo nejasno gde je Martinović video Vučića na karikaturi koja prikazuje Hitlera.

Ono što karakteriše današnju vlast u Srbiji ali i u nekim drugim državama jeste takozvana „demokratura“, vršenje vlasti u kojoj se demokratske institucije zloupotrebljavaju radi interesa male grupe ljudi na čelu, kao i njihovih vernih poslovno-partijskih prijatelja, dok se najširem auditorijumu nudi samo fasada demokratije i institucija kojima se manipuliše i koje su pod potpunom kontrolom privatnih interesa. Kontrola nad medijima je u ovom scenariju ključna, iako sama po sebi nije fašizam. Kada se međutim uspostavlja i vrši radi širenja mržnje, propagande, stvaranja lažne realnosti koja je protkana osećajem izolovanosti „naroda“ zbog njegove pravdoljubivosti, izmišljanjem neprijatelja i falsifikovanjem istorije i najnovijih događaja širenjem lažnih vesti – sve to posledično jeste fašizam. Fašizam je i rušenje u Hercegovačkoj, izvedeno od strane „nepoznatih počinioca“, koje predsednik naziva kompletnim idiotima ali zapravo suštinski insistira da tu nema kršenja zakona.

Zašto je to fašizam? Zato što se na putu ka realizaciji privatnih interesa suspenduje ceo pravni sistem, parališe država i podstiče dalje orgijanje ljudi sa fantomkama jer im je poslata poruka da neće biti kažnjeni sve dok budu radili za interese „prave strane“. Kratak je put od toga da vam sruše kuću zato što ste na putu Beogradu na vodi do toga da vam je sruše zato što ste na putu lokalnom moćniku, članu „prave“ partije. Ili zato što ste Rom, Hrvat, Albanac, gej, osoba sa invaliditetom, ili da vam jednostavno otmu svu imovinu zato što ste siromašni i zato što je sistem uređen samo za bogate koji su privilegovani u društvu i to koriste da bi uvećali svoje materijalno bogatstvo.

Fašizam je isključivost, fašizam je filosofija „ili si sa mnom ili si protiv mene“, fašizam je netrpeljivost prema svakome ko misli drugačije, fašizam je suspenzija države i zakona samo zato da bi se zadovoljili nezakoniti interesi manjine. Fašizam je genocid, ali je fašizam i pobijanje genocida i veličanje ratnih zločinaca. Fašizam je i prekrajanje antifašističke prošlosti i pisanje alternativne istorije u kojoj su dobri momci oni koji se na fotografijama iz tog vremena rukuju sa fašistima.

Valjalo bi stoga preispitati da li je uspon fašizma nešto što gledamo na televiziji, ili nešto što lagano ulazi u naše domove i tiče se svih nas. Mnoga su lica fašizma i prema takvim dešavanjima, ljudima, političarima ili biznismenima, javnim ličnostima ili anonimnim pojedincima mora se pokazati nulta tolerancija prilikom prozivanja i nazivanja onoga što rade – a mnogi od njih upravo promovišu jedan novi, savremeni oblik fašizma, koji izgleda podjednako primamljivo kao onaj 1933. I podjednako će kroz nekoliko godina, ili decenija, doneti samo nova razaranja i podele, tiraniju i kolaps.

Smrt fašizmu. Odmah, danas. Da ne bude kasno.

Peščanik.net, 19.12.2018.