Srđa Popović (1937-2013)

Ne plače se kada umire junak: tako sam pokušavala da utešim svoje dve imenjakinje, urednice internetskog portala Peščanik, kome je Srđa Popović bio velika potpora, u prošli četvrtak, kada je nada nestala. Srđa je odlučio da se ne leči, bolest ga je odnela neverovatnom brzinom. U nedelju, u sjajno toplo jutro u Beogradu, sedeli smo nemi, u utorak je stigla očekivana vest. Otišao je Srđa Popović, koji je za nekoliko generacija značio i u životu bio pouzdani priziv razuma, građanskog držanja i intelektualne nepokolebljivosti, svaki put kada bi zatrebalo. Ima zaista malo ljudi koji u onome što su radili nisu pravili greške, i istovremeno bili spremni da ispituju da li jesu – Srđa Popović je bio takav primer.

Rođen je u uglednoj advokatskoj porodici i protiv predviđenog životnog puta se žustro borio u mladosti. Njegov otac je pre Drugog svetskog rata branio komuniste, premda sam to nikada nije bio, i Srđa je logično počeo da brani disidente. Tada se zaista malo advokata odlučivalo za tako opasno profesionalno opredeljenje. Zahvaljujući uspešnom poslovanju svoje kancelarije, Srđa je bez oklevanja ulazio u odbrane koje su mu donosile javno žigosanje, praćenje od strane policije, napade, onemogućavanja, sudske procese protiv njega, uslovne kazne. Sreli smo se prvi put na sudu – mene su ispitivali ceo dan, Srđa je kao predviđeni advokat pratio ispitivanje. Svoje svedoke je dovodio do građanskog stava, vaspitavao ih je. Od mnogih akcija, poslao je peticiju na prvo zasedanje KEBS-a u Beogradu 1975, posle čega je nas dvesta, kojima su pasoše oduzeli 1968, dobilo natrag pasoše – neki doduše na kratko. Godine 1981. sastavio je peticiju koju je potpisalo nekih dvesta ljudi, protiv surovog postupanja s albanskim kosovskim studentima koji su se odlučili za ulične demonstracije. Godine 1982. pokrenuo je inicijativu za ukidanje smrtne kazne. U Srbiji je to moglo da prođe samo kao neki ljubiteljski debatni klub, pa se Srđa dosetio da inicijativu prenesemo u Sloveniju, gde se smrtna kazna u praksi više nije izvodila: u našoj dnevnoj sobi su Božidar Slapšak, Jaša Zlobec, Marko Uršić, Jure Detela i Alenka Puhar pokrenuli peticiju, koju je Mladina objavila. Sakupljeno je preko 3000 potpisa, i to je bila daleko najuspešnija jugoslovenska peticija. Potpisali su je i neki političari, recimo Franc Popit i Ivan Stambolić. Godine 1987. predložio mi je da pokrenem peticiju za oslobađanje Adema Demaqija, kosovskog zatvorenika savesti, koji je već 29 godina, duže od Mandele, bio u zatvoru. Mogla sam to kao predsednica Odbora za zaštitu slobode mišljenja srpskog udruženja pisaca. Tada su me u tome podržali svi članovi odbora, koji su docnije svi postali tvrdi nacionalisti. Ja sam izgubila posao, otišla na sud i ponovo mi je oduzet pasoš, i nije mi bilo nimalo žao: tri meseca posle izlaska peticije Demaqi je pušten iz zatvora.

Sve do porasta nacionalizma u Jugoslaviji, Srđa Popović nije mnogo nastupao u javnosti, čak ni kada su ga mediji proganjali, kad je, recimo, preuzeo odbranu Andrije Artukovića, ustaškog zločinca. No pred novom opasnošću je shvatio da je upravo javnost ključno područje borbe za mir i protiv nacionalizma: osnovao je nedeljnik Vreme (1989), i sve češće nastupao u medijima. Onda je otišao u Ameriku, jer više nije moglo ništa da se uradi. Sretali smo se u njegovom novom domu u Konektikatu. Na šetnjama po atlantskoj obali raspravljali smo o tranziciji i parlamentarnoj demokratiji, učila sam od njega kako se suprotstavlja besnim nacionalistima na nekom zajedničkom nastupu na Harvardu. Srđa je bio savršeno priviknut na američke uslove i stil, ali mu je postajalo dosadno. Vratio se u Beograd početkom novog veka, da dočeka nove raskide prijateljstava, ubistvo predsednika vlade koji je nudio nadu, i u osnivanje novih medija. Nedeljnik Vreme je napustio svoju nekadašnju orijentaciju, da bi na kraju postao tajkunska igračka: zato je Srđa našao nove medije, recimo Peščanik, koji je nastavio beskompromisnu borbu za dostojanstven građanski stav.

Posle ubistva Zorana Đinđića, Srđa Popović je započeo sudske procese koji bi za neko vreme mogli dovesti do otkrivanja onih koji su ovo ubistvo planirali i naručili, da bi ga plaćenici izveli. Sa njegovom smrću, ovaj postupak će verovatno biti odgođen u nedogled. Ubistvo Đinđića ga je teralo i motivisalo tako da je po prvi put davao znake lične osetljivosti i potresenosti: to je bio u potpunosti njegov veliki posao. U ovome, zadnjem periodu svog života, Srđa Popović je konačno počeo da piše knjige. Njegovo pisanje je sjajan primer precizne i koncizne misli, bez ulepšavanja i egocentrizma, a sa druge strane isto tako sjajan primer onoga što se i u istoriji književnosti i u kritici još mnogo ranije nazivalo – beogradski stil.

U svojim stavovima nije odstupao ni za pedalj: smatrao je da kratkom i dobro izvedenom vojnom akcijom međunarodnih snaga treba sprečiti genocid u Bosni, uporno je ponavljao da u Srbiji nije ni započet proces priznavanja odgovornosti, koji bi bio ključan za bilo kakvu unutrašnju i spoljnu normalizaciju zemlje, tvrdio je uvek da je Srbija izazvala rat u Jugoslaviji, smatrao da je proces osamostaljivanja Kosova davno završen… Može li se možda zamisliti stepen mržnje koji ga je dočekivao u mnogim krugovima u Srbiji? Mi, koji smo ga posmatrali, svaki put bismo dobili novu lekciju o tome kako se ponašati hrabro, građanski, nepokolebljivo. A sa druge strane, bio je redak čovek u javnosti koga su pozivali da nešto kaže u svim pojedinačnim javnostima: umeo je da kaže, mirno i učtivo, mnogo stvari koje gostitelji nisu predvideli… Pre nekoliko meseci dao je intervju Večeru – lep primer potpunog odsustva samodopadljivosti, pune analitičnosti, i uz sve to, još i samoironije.

Politički stavovi Srđe Popovića bili su jednostavni i razumljivi: smatrao je da je Jugoslavija bila odlično rešenje u danim uslovima, bez ikakve nostalgije je video budućnost novih država jedino u potpunom poštovanju ljudskih prava, smatrao je da kapitalizam daje neke mogućnosti napretka. Ono što je sam za života uradio, mogao bi biti primer idealnog građanina. Iskreno je mrzeo svaku kontrolu i svako ograničavanje slobode: zato bi u njegovom slučaju bilo dobro potpuno ograničiti zaborav. Zato je u trenutku njegove smrti potrebno podsetiti koliko je potrebno da pažljivo biramo, negujemo, kritički usmeravamo i poštujemo zahteve očuvanja i širenja ljudskih prava. U slučaju Srđe Popovića, ovaj ogromni rad na oblikovanju sebe bio je obeležen nečim što mnogo ljudi danas više ne ume ni da prepozna – savršenim stilom.

Autorka je prevela i prilagodila tekst napisan za mariborsku Večer.

Peščanik.net, 01.11.2013.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.