Pariska Komuna
Engleski premijer, vidno ljut što su njemu i vladi prekinuti zasluženi odmori, a taman je koliko-toliko zataškao svoje učešće u aferi sa Merdokom i nepoštenim medijima, i bez trunke kajanja pokopao aferu u kojoj je, kradući društveni i državni novac tokom više godina, učestvovao praktično svaki treći član Parlamenta – ocenio je da nerede u engleskim gradovima vode pohlepni lopovi, i da će akcija biti oštra: “robustna” u originalu.
Hajde da oprostimo premijeru što ne pominje studente i anarhiste iza ovih akcija, da im ne bi priznavao uspehe; hajde da se saglasimo da krađa tuđeg vlasništva i naknadno razbijanje i paljenje izvesno potiču od lopova i drugih kriminalaca, pripadnika uličnih bandi; hajde da priznamo da je to zapravo većina izazivača uličnih nereda; i konačno, hajde da potvrdimo da se baš nikakav objašnjavajući tekst ne može staviti pod akcije nesrećnika koje društvo drži na rubu ili pod njim, i čiji su mozgovi skoro mrtvi posle dugoga delovanja hemije, prehrambene i druge, i MTV-a. Pljačkaši grabe od svojih suseda, koji imaju posao i posed, ne od onih koji ih sve uspešno eksploatišu, i koji su savršeno zaštićeni – pre svega time što tu ne žive. Stvari bi, sa objašnjavajućim tekstom, mogle izgledati još mnogo gore: nasilnici u Beogradu, koji su napadali slovenačku ambasadu i paradu ponosa krali su usput patike, ali su celu stvar započeli lupetanjem o naciji i porodici. Zaključak je jednostavan – naši su opasniji.
Pa ipak, nadmenost vlasti uopšte nema opravdanja, i može samo pogoršati situaciju. Na nešto malo duže staze, to može biti opšti evropski i ne samo evropski odgovor, najgori mogući, na užas kapitalizma. U Engleskoj je ta terminalna faza započeta masivnim rušenjem socijalne politike za vreme vlade Margaret Tačer. Za trideset i više godina tačerizma, koji je “blerizam” još samo učvrstio poništena su sva dostignuća i uspesi posleratnog privrednog i kulturnog rasta, sa kojim je Engleska u 60′ postala centar mode, zabave, uživanja, slobode, i dobrog organizovanja radnika. Trideset godina intenzivnog rada rasturanja socijalne brige i samog društvenoga tkanja je uspelo. Danas je Engleska naseljena ogromnom armijom nikada zaposlenih, mladih, površno ili nikako obrazovanih, ogorčenih, zapuštenih i svakodnevno bombardovanih porukama – na televiziji, radiu, prodavnicama, autobusima, po ulicama. Poruke se odnose na sve što nikako ne mogu imati – dobra, sigurnost, provod. O sreći ne vredi trošiti reči. Sve je tu, na domak ruke, ponuđeno, agresivno gurano pod nos, proglašeno jedino vrednim u ljudskom životu, a nedostižno. Nekoliko generacija mladih bez nade je uporno ubeđivano, iz dana u dan, kako moraju imati; šaljive reklame su nudile kriminalne načine da to pridobiju – recimo krađa automobila; popularna kultura, koja donosi profit i u krizama, jer je dostupna i istovremeno povezana sa spletom drugih kanala za trošenje, nudila im je najrazličitije ekstremne frustracije-satisfakcije, najčešće u eksplozivnom paketu seks+nasilje. Pitanje je bilo samo kada će prekipeti. Mladi govore jezikom koji više niko od vladajućih struktura i tvoraca vladajućeg jezika ne razume, i ostaje im samo zgražanje nad proizvodom svoga višegodišnjeg sistematskog zalaganja da društvo postane takvo kakvo je danas. Doduše, postojala je i kontra-kultura, koja je zaslužna za onu mrvu efikasnosti i smislenosti napada na potrošačku mašinu. Nažalost, ni sa najboljom voljom se njen uticaj ne može rastegnuti šire i dublje.
Premijer obećava više policajaca na ulicama, i strožiji postupak. Strožiji od brutalnog ubistva potpuno nevinog prolaznika posle terorističkih napada pre nekoliko godina u Londonu? Više policajaca nego na zadnjoj kraljevskoj svadbi? O čemu govori šef policije, koji je zamenio kompromitovanog prethodnog šefa, umešanog u Merdokove poslove? O mobilnim telefonima. Činjenica da ih sirotinja ima je nedopustiva! Kao što je nedopustivo da sirotinja ima dobre trenerke i patike, te da je brža i snalažljivija od policajaca. Sećam se zgodnog paralelnog primera: posle jedne televizijske emisije mnogo građana Slovenije je pomoglo siromašnoj mladoj porodici. No došla je i primedba da mlada žena ima izvučene pramenove: prava sirotinja to ne sme imati! Primedba je zapravo arhaična, i potiče iz davnoga doba sprege kapitalizma i hrišćanstva, kada se od sirotinje još moglo zahtevati da je skromna i verna, da nosi zakrpano ali čisto, i još gomila drugih licemernih gluposti. Danas se sirotinja do granica psihičke stabilnosti i preko njih prisiljava da troši: zato i postoji čitava mreža ponuda koje su još dostupne za poslednjih nekoliko novčića u džepu – nezdrava hrana, pića čudnih boja i pune jeftinog šećera, pivo, plastična odeća ili kineski pamuk koji dobije rupe posle prvog pranja, časopisi za pola pare ili besplatni, itd. Takva se roba često daje i kao pomoć u izuzetnim situacijama. Bez kriterijuma, ideološke priče ili ubedljivog razloga, sirotinja se pokušava ubediti da ne može imati bolje, dok sve oko nje radi na tome da je sludi željama za boljim. I istovremeno, sve drugo je neprekidno useljavano u glave, dok ne puknu od neispunjenih želja. Za starije, sećanje na nekadašnju, nepotpunu i traljavu jednakost postaje utopijska fantazma, za mlađe, koji su i toga lišeni, ne ostaje skoro ništa. Nekoliko generacija više nema osnovnih znanja o radu i eksploataciji. Neverbalna pobuna čak može izgledati privlačnija od teško zaglupljujućih, kao što su para-nacističke i rasističke.
A u međuvremenu, u Engleskoj, pobuna se širi na gradove koji su ranije, više i temeljitije od Londona doživele uništavanje socijalnoga sistema. Svi su izgledi da će stići do severa, gde su radnici u 80′ sebe smatrali vojnicima protiv tačerizma. Tada će stvari dobiti još ozbiljnije oblike – ne u Škotskoj, gde je socijalna politika potpuno drugačija, i gde sve ozbiljnije misle na otcepljenje. Sličnih događaja je nedavno bilo u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Grčkoj: posvuda su znaci da bi se to moglo desiti. Sličnih događaja bilo je u prošlosti, od Vizantije do revolucije u Parizu, 1789. Možda smo na pragu doba u kojem će evropska sirotinja reagovati na osnovni ljudski problem, a ne na pričice o strancima koji nekome smetaju.
Ne prepoznati društveni nemir i unutarnje pritiske koji će oduvati poklopac na uveliko proključaloj supi u slabo zakrpljenom evropskom loncu, kao što to uzorno pokazuje britanska vlast, može označiti brz i nasilan prelaz u radikalno drugačije promišljanje društva – i u drugačiju svakodnevicu. Strah da će evropska nestabilnost prevazići paniku na berzama i preliti se posvuda više nije nezamisliv.
Peščanik.net, 14.08.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
