Nečastivi čučavac na Filozofskom fakultetu

poljski wc

Foto: Predrag Trokicić

Klozetsko pitanje je izronilo po ko zna koji put među Srbe. Ne znam kad je začeto, a najstariji objavljeni trag o ovom pitanju na našem jeziku pronašla sam u pripovetki Radoja Domanovića „Kako se proveo Sveti Sava u Višoj ženskoj školi“, iz 1905. godine. U toj priči Sveti Sava je posetio tadašnjeg mitropolita koji ga je zabavio svojim civilizacijskim dostignućima:

„A kod mene je engleski nužnik, ja na to pazim; to sam još u Rusiji naučio, a ja volim da korisne stvari i ustanove preselim i kod nas. Čim sam postao glavar crkve, ja sam odmah uveo reformu i ustanovio engleski nužnik! – pričaše sa neobičnim zadovoljstvom preosveštenstvo.“

U novije vreme – delikatno rečeno toaleti, a u svakodnevnom govoru klozeti – postali su predmet najviše prigodne državne brige. Još krajem 2015. godine, tada premijer Aleksandar Vučić krenuo je u obilazak „svih škola, bolnica i domova zdravlja“ i najavio odlučnu bitku protiv čučavaca.1

To je bio jedan, iako zakasneli, ipak civilizacijski cilj. Doduše, savremena pravna civilizacija, a ni Ustav Srbije, ne stavljaju bitku protiv čučavaca u nadležnost Vlade ili njenog predsednika. O tome treba da brinu nadležno ministarstvo, lokalna samouprava i direktori škola, te drugih ustanova. Ali svaka prilika za privlačenje medijske pažnje – dobra je prilika. Pogotovo zato što je premijer, ničim izazvan, obećao da će obići svaku školu, svaki vrtić, svaki dom zdravlja i svaku bolnicu. Istinomer nas, međutim, obaveštava da je on obišao oko 15 škola, vrtića, domova zdravlja i drugih zdravstvenih institucija uzetih zajedno, pozivajući se na sajt Vlade. Na kraju školske 2016/17. godine u Republici Srbiji radilo je 3.370 redovnih osnovnih škola, 1.132 matičnih i 2.238 izdvojenih odeljenja, što bi rezultiralo (kad bi naš marljivi prezident to pretvorio u procente i ako bismo benevolentno uzeli da je obišao 15 škola, a ne toliko nabrojanih institucija zajedno), sa tačno 1,33%, i to kad se uzmu u obzir samo matične škole tj. njih 1.132. Moglo bi se reći da otprilike toliko iznosi procenat ispunjenja većine obećanja datih građanima Srbije. Da li taj podatak govori nešto i o (ne)uspehu bitke protiv čučavaca?

Čučavci su via facti prešli u nadležnost predsednice Vlade Ane Brnabić, koja nas o stanju stvari nije obaveštavala sve dok profesorka Marija Bogdanović nije stala za govornicu devetog protesta #1od5miliona. Bavila se uzgred i nejasno, a politički pristrasno onim što je Bogdanović rekla. No, setivši se valjda izreke Vladimira Bulatovića Viba „Pljuneš čoveka, pa zalepiš etiketu“, a zaboravljajući u celosti aforizam istog autora „Gori lakše idu gore“, predsednica Vlade je obnovila klozetsko pitanje. I to kako! Evocirala je svoje stanje šoka, ilustrovano fotografijama, a uzrokovano time što su na Filozofskom fakultetu do skoro postojali čučavci za studente, koji problem je „Vlada nedavno sredila“. Što bi bilo jedno od Vladinih dostignuća koje je Bogdanović propustila da pomene.

Jeste, teško je prihvatiti saznanje da studenti bilo kog univerziteta koriste čučavce, a koriste ih masovno u centralnoj i južnoj Srbiji, dok je na Filozofskom klozetsko pitanje samo načeto. Zato je van svake pameti da predsednica Vlade siromašne Republike Srbije kao svoj prioritet ima digitalizaciju (čega, zapravo?). Da bi se digitalizacija izvršila, bar za osnovne ljudske potrebe, neophodno je izraditi hardver, neophodno je imati stvar, da bi se podaci o stvari i korisnicima digitalizovali.

Zamenik gradonačelnika Beograda nas je krajem 2018. godine obavestio da trećina građana Beograda nema kanalizaciju. U ostalom delu Srbije mora biti gore. Tako da bi bilo koja Vlada u Srbiji kao svoj osnovni programski cilj morala imati civilizaciju. Tu ne mislim prvenstveno na intelektualnu „nadgradnju“, nego na običnu hardversku, dakle, civilizaciju stvari i realnih procesa: kanalizaciju, dobru pijaću vodu, prečišćavanje otpadnih voda, bezbedan prevoz. Kanalizacija, kao jedna od tekovina civilizacije preča je potreba od digitalizacije. Možda je predsednica Vlade to naslutila pokazujući fotografije čučavaca? Sudeći, međutim po motivu pokretanja klozetskog pitanja – nije. Iz čega sledi da ona zapravo i dalje digitalizuje – čučavac.

Peščanik.net, 07.02.2019.

Srodni linkovi:

Ognjen Radonjić – Ana i 40 čučavaca

Filozofski fakultet – Otvoreno pismo

Rastislav Dinić – Režim iznad provalije

TEMA – PROTESTI 2018/19

________________

  1. Videti, na primer, članak Dragana Todorovića: „Prvi put sa premijerom u obilasku školskih toaleta“, Istinomer, 24.3.2016; tekst „Vučić: Uradićemo i škole i bolnice“, Mondo, 14.1.2016.
The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. predsednica Saveta Nove stranke.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)