Šta Vladimir Vukosavljević, ministar kulture i informisanja, zna o medijskoj sceni u Srbiji? Baš ništa. Da li bi nešto trebalo da zna? Ne, naravno. Zašto? Pa kada bi nešto znao, morao bi da odgovara na pitanja o toj sceni. Ovako, kada se od njega zatraži komentar o najnovijim događajima na medijskoj sceni, on može mirno da kaže: „Juče sam doputovao iz Kine i nisam upoznat sa svim okolnostima.“

Dobro, nije se ni novinar koji je postavio pitanje najbolje snašao. Kao da su najnoviji događaji otkrili nešto što o medijskoj sceni u Srbiji do sada nismo znali. Kriza je, istina, svakim danom sve gora, ali njeni uzroci nisu od juče, e da bi poseta Kini sprečila Vukosavljevića da o njima nešto kaže. Ali, kada Vukosavljević već ništa ne zna o medijskoj sceni u Srbiji, novinar je bar mogao da ga pita kako stoje stvari u Kini.

Mada, sumnjam da bi Vukosavljević i o Kini umeo nešto da kaže. Da su ga pitali, on bi verovatno mirno odgovorio kako je u Kini bio suviše kratko da bi imao bilo šta da kaže. To je model kompetentnog ministra koji upravo patentiraju novoradikali: sposoban je onaj ministar koji kompetentno može da kaže da ništa ne zna. Što ga naravno ne sprečava da donosi odluke i vodi resor po meri svoga neznanja.

Jer, Vukosavljević provereno ništa ne zna ni o ćirilici, ni o srpskom jeziku ni o takozvanoj srpskoj kulturi, identitet i da ne pominjemo, ali ga to ne sprečava da ponudi strategiju za kulturu čiji je jedini cilj da zaštiti ćirilicu, srpski jezik i kulturu (i nesrećni identitet). Sve ostalo, pa i medijska scena u Srbiji, manje je važno od te zaštite, koja takođe nije važna jer se odnosi na ono o čemu ministar nema pojma.

Kako Vukosavljević, tako i njegova šefica, predsednica vlade Ana Brnabić. Ni ona ništa ne zna o medijima, što je sasvim u redu, jer kao šefica mora biti barem jednako kompetentna (u neznanju) kao i njeni saradnici. Na pitanje o događajima na medijskoj sceni ona takođe mirno odgovara: „Nisam osoba koja je najpozvanija da priča o tome“.

Ali, umesto da tu mudro stavi tačku, ona za razliku od svog kolege Vukosavljevića, dodaje: „Finansiranje medija, a posebno održivo finansiranje medija, problem je svuda u svetu“. I ne zaustavlja se: „Ja sam o finansiranju i održivosti medija, koji su važni, razgovarala i sa predstavnicima evropskog parlamenta i složili smo se da je to svuda problem.“

Eto sad, je l Brnabić pozvana ili ne da priča o medijima? Kao da hoće da nam kaže – ništa me ne pitajte za medije u Srbiji, ali što se tiče sveta, stojim vam na raspolaganju. Pa dobro, ali i što se sveta tiče, Brnabić, kao i njene kolege, beznadežno kasni. Jer izgleda da niko od njih nije pričao sa evropskim parlamentarcima 2014. i 2015. godine, kada je usvojen zakon a onda završena i privatizacija medija.

Taj zakon bio je verna kopija deceniju i više starih neoliberalnih zakona o deregulaciji medija u pojedinim zapadnim zemljama, to jest povlačenju države iz sfere informisanja i medija. Do 2014. uveliko su već bile urađene studije koje su jasno pokazale poguban uticaj deregulacije na meru informisanosti građana i broj medijskih kuća i novinara.

To što se tek 2017. Brnabić kod evropskih parlamentaraca informiše o problemu, stvar je njenog ličnog neznanja. Naša je stvar, međutim, što ignoranti poput Vukosavljevića i Brnabić (e da, i Šarčević) odlučuju o stvarima o kojima ništa ne znaju. I što su se dosetili da svoje neznanje preobraze u svoju prednost. Možete ih pitati do sutra o tome šta misle o nekom problemu i oni će spokojno ponavljati – mi o tome ništa ne znamo. Na sledeće logično pitanje – pa što se onda time bavite, oni bi takođe mirno rekli: nemamo pojma.

Peščanik.net, 28.09.2017.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)