Predsednik mi liči na zanatlije koje su zimi navraćale u Farkaždin noseći u drvenoj kutiji sve što im je bilo potrebno: čovek koji nam je krpio čizme – i koji je imao naočare kao Trocki, samo što je bio mislim pobožniji od Lava Davidoviča; videvši, ispravno, da sam nesiguran u postojanje Višnje sile, ispitivao me je, mirno i strpljivo, ko bi, ako ne bi bilo Boga, na okupu i u onako savršenom redu održavao onako veliki nebeski svod, zvezdana jata, Mesec, Sunce… – donosio je nožić sa malim sečivom, makaze, gumu od koje će praviti zakrpe, šmirglu i lepilo nezaboravnog mirisa: njegov alat i vera da će zacelo uspešno uraditi ono što otpočinje daju mu to blagosloveno samopouzdanje u kojem ja, učenik O.Š. „Dositej Obradović“, uživam sedeći pored zidanog šporeta, u polupraznoj korpi sa šapurinama.
Puška mi je drugarica, mitraljez mi mio brat, pevali su danas demodirani i prezreni partizani, svaki se borac i tokom usiljenog marša osećao prijatnije ako je na ramenu osećao pritisak ličnog naoružanja, tako i predsednik, ne idi goloruk tamo gde će te pitati i nešto što kraj sve svoje predostrožnosti nisi uspeo da predvidiš, mislim idi goloruk kod Marića ili Jeremićke, ali našto se naći nasamo sa osobom koja ne znaš šta ti misli i šta će te pitati, našto se dovijati i snalaziti, ako postoji polje rada na koje sagovornik ne može da kroči: gatara kad sedne i raširi dlanove iznad svoje službene kugle zar nije sigurna da će kak se veli izdominirati?!
&
Kako za mog radnog veka nisam intervjuisao nijednog šefa država u kojima sam imao ludu sreću da živim, ostaje mi da zamišljam kako na televiziji sa narodnom pokrivenošću razgovaram sa sadašnjim vladarom.
– Dobro veče, dobro došli, napokon, i u naš studio…
– Jel vi to meni spočitavate da sam vas namerno dovodio u neravnopravan položaj, mislite da sam sedeo dokon, ili terao inat vama?! Imao sam, imam i sad, mnogo važnijih stvari, problema, izazova, obaveza…
– Izvinite, samo sam hteo reći da se radujem i da sam počastvovan što ste došli…
– Onda tako i recite, jer ono ‘napokon’ mi još niko nije u lice rekao, a razgovarao sam, pregovarao i nadgovarao se sa mnoštvom ljudi hiljadu puta važnijih od vas i vaše televizije…
– Naravno, naravno…
– Nije to naravno: niko od mojih prethodnika nije to učinio, a sumnjam da će moj rekord biti premašen u narednih dvesta godina, živi bili pa videli…
– Svestan sam toga, zato sam i predložio kolegijumu da vi budete gost, čim se budete bar malo odmorili od pregovora o Kosovu…
– Narod me je izabrao ne da se odmaram nego da ga branim, da ga prosvetljujem, da ga zastupam i bolje nego što zaslužuje, a zaslužuje mnogo, mnogo više od bilo kog naroda u okruženju, ali i od naroda na drugim kontinentima, ili u minulim epohama…
– Upravo sam zbog te narodne izuzetnosti hteo da vas pitam, ako to neće niukoliko oslabiti vašu pregovaračku poziciju na predstojećem da kažemo susretu u Severnoj…
– Ne možete, ne vi, nego ni vaši nadređeni, ni vaši mentori, ni vaši sponzori oslabiti moj pregovarački kapacitet, ma koliko da se trudite…
– Nisam to ni pomislio…
– Znate vi odlično šta ste pomislili, a znate i da ja znam šta se pomislili… Nadali ste se da ću demonstrativno izaći iz studija, a vi da ćete ući u istoriju kao neko pred kim sam ja da ne kažem podvio rep, od vaših nesuvislih pitanja ne mogu da dođem do reči, a imam čime da obradujem vaše gledaoce, što bih voleo da učinim bez vaših kako rekoh glupih upadica… Evo, ovo je tabla, kineska, izuzetno kvalitetna, i skupa toliko da nikome ne preporučujem da je kupi za ličnu ili porodičnu upotrebu, pa ću na njenoj glatkoj i skliskoj površini iz glave napisati gde smo sa platama bili pre četiri godine, iako sam tada već ja bio na našem čelu, a gde smo sada… Pisaljka je setovana samo za moj dodir i za moju DNK, koju moji prijatelji u Pekingu imaju, ja sam ih zamolio da to imaju, just in case, i kad biste vi pokušali nešto da napišete olovka bi vas paralisala dok kobre ne bi dotrčale i vezale vas…
– Ne znam samo kako ćete se odužiti darodavcima, nema na svetu besplatne table…
– Nemojte sad i vi, naslušao sam se lupetanja i lupetanja da sam kineskim buržujima dao placeve, fabrike, podsticaje, bagatelno jeftine radnike…
– Dozvolili im da izrabljuju i naše ljude i naše resurse, da zagađuju našu okolinu više nego Rio Tinto, koji vam je takođe žarka želja, da ga dovedete… Ne, ne kažem ovo ja, samo vas podsećam šta se sve o vama govorka i misli, a što ste sami korektno preneli…
– Nemojte me, molim vas, vi dopunjavati, mogu li da dobijem dva minuta, dva minuta, da pokažem gledaocima i tablu i brojke koje će potvrditi njihovo snažno osećanje da žive bolje nego što su ikad živeli… (piše cifru za cifrom)
– Moj dedastric, grafolog u penziji, vidi vas kao podvojenu ličnost: kaže da vam je rukopis kad su brojevi u pitanju mnogo lepši i da je takoreći ispisan, dok za vaša slova, koja je analizirao i u potpisu na brošuri za penzionere, kaže da odaju neku đačku, pučkoškolsku mukotrpnost i ograničenost…
– Jeste li me pozvali u studio da me omalovažavate i da me ometate dok na naučnoj osnovi, jer aritmetika jeste grana moderne nauke, objašnjavam narodu da je njegovo i moje zlatno doba utemeljeno na brojkama, a ne na ispraznim rečima kojima je prethodna vlast zadrla u svaku poru društva…
– Ovo sa porom vam je odlično, prenesite to đacima vaše slavne akademije za govorništvo…
– Je li vama krivo što omladinu učimo kako da iz svake rasprave sa nečlanovima SNS-a iziđu kao pobednici?…
– Rekao bih da stvarate partijsku armiju, sledeći korak mogu biti borilačke veštine ili bojevo gađanje, jeste i pre vaše strahovlade bilo sličnih ideja, kojima sam se i tada u okviru svojih mogućnosti suprotstavljao, „Hiljadu mladih lidera“, to kad sam čuo, tri dana nisam sreće imao…
– E pa nemojte se iznenaditi ako posle ovog ispada ne budete imali sreće malo više dana (telohranitelju koji mu donosi hitnu depešu sa Kosova): uzmite tablu kad ste već ovde, pazite da je ne ogrebete i ne umastite (onda opet voditelju), a vaše bljezgarije pamtim ja još dok se niste probili do televizije, nas srpske radikale niste štedeli, pa još vidim imate pik na mene, iako sam se ja promenio, preobrazio sam se, prometnuo sam se u nešto što, kako bih vam rekao…(uzdiše i hukće čitav minut)
– … ne ide ni u kola ni u sanke…
– To ste vi rekli, istorija će nadam se naći način da vas kazni, ja neću protiv vas preduzeti ništa, iako bih zakonski to mogao, ali moja misija je da brinem ne samo o Srbima kakvi mislim da mi pripadaju, i kakvi se već rađaju, sazdani po mom duhu i obličju, nego i čak i o vama…
– Čekajte, imamo još dvanaest minuta, hteo sam da vas pitam nešto o modiranju, oblasti čije ste čari nedavno otkrili i sad uživate više nego ma koji kicoš iz prošlog veka, da li vi šnajderu pokažete nekoliko torti i naložite mu da vam u tim bojama skroji sako i odabere rolku? Sašijte mi sad blejzer u bojama moskva-šnita, i jedan, isto na diskretne paralelograme, koji su omaž kancelarijskom papiru, a da bude inspirisan tortom u kojoj preovlađuje boja pistaća i krila mladog skakavca?…
– Dok primam uznemirujuću poruku sa Kosova vi me pitate o mojim omiljenim dezenima i kud ide savremeno srpsko krojaštvo…
– Imamo vremena još za ovo: hoćete li i dalje dosledno igrati ulogu svepraštajućeg oca, Boga oca, koji ne da da muva padne na Koluviju, na Grčića, na Stefanoviće, na kompletne idiote koji su rušili Savamalu?… Izvinite, zovu me hitno iz režije, pozlilo je direktoru i glavnom uredniku…
– Zamislili ste da se meni sloši, ali ja sam snažan, otporan, vaša zloba sručila se na dve skrušene i nečujne duše, kojima želim brz oporavak i opstanak u trošnim telima, živela Srbija!
Peščanik.net, 04.03.2023.