The Handmaid's Tale, foto: MGM TV/Hulu

The Handmaid’s Tale, foto: MGM TV/Hulu

Pesmom Lesli Gor (Lesley Gore) sa ovim naslovom završava se, tačnije teče odjava (špica) svake epizode serije „Sluškinjina priča“ koju odnedavno emituju mnoge televizije. Pesmu je Lesli Gor lansirala sa sedamnaest godina, 1963. Umrla je pre dve godine i nikada nije skrivala da je lezbijka. Živela je u srećnoj vezi sa svojom partnerkom trideset i tri godine, do smrti. Pesma je bila važan pop-kulturni znak feminizma takozvanog drugog talasa, i tako je treba tumačiti i u seriji. Trebalo je, naime, izgraditi čitav niz novih asocijativnih veza, znakova, metafora – da bi skoro zaboravljeni roman Margaret Atvud izrazio, a možda delom i sakrio, ovakvom pametnom historizacijom, svoju zastrašujuću aktualnost. Sećam se kako smo dočekali 1984 godinu, u kojoj ništa iz Orvelovog istoimenog romana nije postalo nova stvarnost: detant se uveliko razvijao, SSSR je iz perioda stagnacije (Brežnjev&Kosigin), posle smrti Andropova na početku te godine, polako prelazio u očigledno drugačije društvo. Potpuna negativna utopija mogla se pre svega videti kao prevaziđena prošlost, i Orvelov futuristički roman postao je istorijski. Roman Margaret Atvud doživeo je upravo suprotno – od distopične fantazije postao je preteća bliska budućnost, možda samo za SAD, možda samo za načitanu i informisanu publiku, a možda čak i za društvo u kojem muž kamenom u glavu ubija bivšu ženu pred njihovom decom, u centru za socijalni rad…

Nasuprot omiljenoj i sasvim razumljivoj tendenciji da se domaća situacija vidi kao ono najgore, sklona sam tumačenju da neobično rafinirana, zahtevna i višeslojna proza Margaret Atvud ima globalni značaj, i da se poruka odnosi na sve, naročito žene. Nedavno je umrla Simon Vel, Jevrejka koja je kao dete doživela Aušvic, važna evropska političarka, žena sa skoro katolički strogim moralnim kodeksom, i ministarka koja je, posle zaista lavovske borbe, uspela da se u Francuskoj dekriminalizuje i legalizuje abortus, u ranim sedamdesetim godinama. Feministkinje drugog talasa, kojima je otvorila put u zvaničnu politiku i zauvek slomila neke patrijarhalne tabue, nisu prema njoj gajile duboke simpatije: to se obično dešava onim ključnim, nenadanim pomagačicama koje nemaju ni potrebe ni želje da se identifikuju sa svima kojima koristi njihova hrabrost. Simon Vel su sahranili u Panteonu, gde počivaju najzaslužniji Francuzi, njih 76, i među njima, zajedno sa Simon, samo pet žena – Sofi Bertelo, žena slavnog hemičara, sahranjena sa mužem na njegovu želju, takoreći greškom, Mari Kiri, naknadno sahranjena posle mnogih debata, Ženevjev de Gol-Antonioz, nećaka generala de Gola i Žermen Tilion, obe na predlog predsednika Olanda, 2015: obe su bile u koncentracionom logoru, Ženevjev je organizovala bivše logoraše i posvetila se borbi protiv siromaštva, Žermen je bila u pokretu otpora, ključno je unapredila francusku etnologiju i aktivno se suprotstavljala francuskom kolonijalnom teroru u Alžiru. I najzad, Simon, po odluci bez oklevanja predsednika Makrona. Nekadašnji sudija evropskog suda za ljudska prava u nekoliko mandata, odmah posle povratka u Sloveniju zaposlen u Ministarstvu za pravdu kao preko potrebni stručnjak, Boštjan M. Zupančič, koji važi i za filozofa, objavio je na društvenim medijima ocenu da je Simon Vel bila najveći ubica koga čovečanstvo pamti, jer je ubila milione… U nekim prošlim vremenima, to ne bi prošlo bez diplomatske note, a onda, naravno, bez protesta većeg broja žena, ženskih i drugih organizacija, neke ozbiljnije peticije: ništa. Čovek koji je sedeo u instituciji koje ne bi bilo bez Simon Vel i njene evropske politike, bacio je kamen na ljudska prava (koja su ženska prava od 1997), i na mnoge ustave, između njih i slovenački.

Od strašne realnosti femicida, preko dozvoljene gnusne misoginije i sve do visoko reflektivne feminističke književnosti, u oči pada odsustvo brzog i efikasnog odgovora svesne ženske populacije, feminističke kulture, i zašto da ne, i feminističke pop-kulture, bar u lokalnim okvirima. Naprotiv, primećuje se bespomoćna otvorenost za manipulaciju, jednostavnije rečeno nasedanje na svaki manje ili više vašarski trik koji sada sasvim otvoreno autoritarna vlast primenjuje. Tako se masovno naletelo i na trik sa premijerkom. Gledajući naknadno njen predmandatorski intervju na N1, nisam mogla ne sažaliti se na liberalne dušice koje su docnije branile njen LGBT identitet. Ana Brnabić je naime govorila kao mlada muška vučićevska baraba, kakvih smo pred zadnje izbore videli na desetine u medijima. Znala je savršeno aritmetiku i procente Vučićevih glasova (toliko više od prvog protivnika, toliko puta više od drugog, pa sve do kraja liste kandidata), na pitanja iz svojih ministarskih resora nije uspela da izvuče nijedan jedini broj ili procent, i nekoliko puta je bilo jasno da ne razume pitanje, a nešto manje puta da se pravi luda na pitanje (ne bih znala procente). Ne bih imala ništa protiv dramatičnog preokreta u budućnosti, no dotle, neuzimanje u obzir te teme mi se čini mnogo razumnije. Nasuprot tome, širenje prostora feminističke i LGBT kulture mi se čini daleko najvažnijim – od debata o TV seriji „Sluškinjina priča“ i o romanu Margaret Atvud, do cveća i ženske straže pred centrom u Novom Beogradu, imenovanja žrtve i pisanja o njoj. A bez velikih demonstracija femicid neće postati opasan i za počinioce.

Peščanik.net, 10.07.2017.

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.