Moje noćne slike ne nastaju zato što ne mogu da spavam: upravo obrnuto, ne mogu da spavam zato što moram da pišem. Teraju me nestašica vremena i obilje bolova, ali našlo bi se i boljih razloga, posebno u prošloj godini, koja uostalom nije gotova, daleko od toga.
Ova mašina ubija fašiste
Taj natpis bio je zalepljen na gitaru Vudija Gatrija, tvorca svakako najlepše i najpopularnije američke pesme Ova zemlja je tvoja zemlja (1940), koja je postala narodska. 24 januara 2026, Brus Springstin, „Gazda“, najbolje ispunjene farmerke svih vremena, dopunjene zavrnutim kratkim rukavima (setite se Dancing in the Dark), uvek zastupnik gubitnika, radnika i svih potlačenih, sastavio je pesmu Ulice Mineapolisa, koja podseća na Gatrijevu, i za tri dana postala je isto toliko popularna koliko i njena prethodnica. Peščanik ju je odmah objavio. Brus Springstin nije imao natpis na gitari, ali to se podrazumeva: gitarom se ubijaju fašisti.
Vitez de La Bar i princeza Lambal
Reč je o dva zločina koji simbolišu građanski rat odnosno revoluciju, početak/uzrok i kraj/posledicu, i pri tome postavljaju pitanje o nasilju: da li neizbežno prate ili su neophodni za temeljne društvene promene? Vitez de la Bar bio je plemić, star 21 godinu, kad se našao u grupi mladih, povezanih sa nekoliko slučajeva vređanja verskih simbola u gradiću Abevil u Francuskoj 1766. Bilo je srušeno drveno raspeće na mostu, zatim još jedno u gradu, i konačno sam de La Bar navodno nije skinuo šešir kada je prolazila crkvena procesija. Sudio mu je civilni sud, ne crkva. Za vreme suđenja u njegovom stanu pronađeni su pornografski spisi i knjige i Volterov Filozofski rečnik, što je još više otežalo njegov položaj. Bio je osuđen na smrt, odsekli su mu ruke, izboli i odsekli jezik, na grudi mu je prikucana Volterova knjiga, odsekli su mu glavu, spalili telo i bacili ostatke u reku. Volter je napisao knjigu, prisvajali su ga masoni u vezi sa podizanjem spomenika početkom 20. veka, pa antifašisti, jer je spomenik višijevska vlada istopila i dala 1941. Nemcima da kuju oružje. Početkom 21. veka dignut mu je novi spomenik, koji je pre desetak godina bio predmet napada desničara. Još i danas je legendarna figura mučeništva zbog slobode izražavanja, ateizma i revolucionarne misli i običaja. Ima i spomenik u Abevilu.
Princeza Lambal, Italijanka, postala je udovica posle jedva godinu dana braka u Francuskoj sa jednim od najbogatijih plemića, koji je umro od venerične bolesti. Svekar ju je ubedio da ne ode u manastir, nego da postane dvorska dama Mariji Antoaneti. Na dvoru su ju smatrali dosadnom, revolucionarni pamfleti su ju opisivali kao kraljičinu ljubavnicu. Ostala je sa kraljicom sve dok ih nisu razdvojili i svu poslugu odveli u druge zatvore. Za vreme septembarskih masakra 1792. u Parizu, revolucionari su izvodili groteskna suđenja i odvodili na smrt osuđene napolje, gde ih je masa odmah linčovala. To se desilo i princezi Lambal. Srušili su je udarcem u glavu, zatim izboli. Njeno telo su svukli, razvlačili po ulicama i sekli delove. Glavu su na štapu doneli pred zatvor gde je bila kraljevska porodica, ali oni je nisu videli. Delove tela pobacali su na razna mesta po gradu. Užasna sudbina ove inače beznačajne žene sa ogromnim bogatstvom, koja se sa svekrom isticala dobročinstvima, pomagala sirotinji i ostala verna svojoj kraljici do kraja, upotrebljena je u monarhističkoj propagandi, i postala je legendarna figura mučeništva pod levičarskim divljaštvom.
Režimi, diktatori i tirani stvaraju mučenike kao što je bio vitez de La Bar, a kada ih skinu, njihove pristalice stvaraju mučenike kao što je princeza Lambal. Tu nema nikakve ekvidistance, samo nekoliko čudovišnih podudarnosti. Pouka revolucionarima je da upotrebe onu mašinu za ubijanje fašista sa početka, kad god mogu.
Aka Manto
Zvanično su, uz igru, muziku, hranu, šampanjac, sponzoruše i ministrove doskočice prikazane maskote Expo27, imenovane Milica i Rastko, opisane odnosno dekodirane po patrijarhalnim standardima. Milica ima kinesko-korejsku frizuru i šiške. Odeveni su u „tradicionalnu“ odeću, koja se sastoji od geometrijskih motiva japanskog tipa i crvenog ogrtača. Crveni ogrtač je izgleda tradicionalni deo srpske narodne nošnje. Koješta, naravno da nije, a konotacije su više nego zabavne: crveni ogrtači bili su glavni izvozni artikl Firence po celoj Evropi u doba renesanse. Posao se koji vek docnije ugasio sa prodorom vune sa severa Evrope. Sa ovom industrijom povezan je i prvi radnički pokret u Evropi, pokret čompija, tekstilnih radnika koji su zahtevali bolje uslove, plate i učešće u oligarhijskoj vladavini grada krajem 14. veka. Sem znaka muških vladara i ceremonijalnih kostima, crveni ogrtač ponovo je sišao u narod u 19. veku u Engleskoj, kao žensko pokrivalo za srednju klasu u usponu. Ostaje i Crvenkapa, koja ne nosi kapu već crveni ogrtač. Na osnovu materijala iz grobova ili na mumijama u raznim kulturama, od Sibira do Južne Amerike, izgleda da je crveni ogrtač služio kao zadnji pokrivač žrtvovane dece. Crveni ogrtač nosili su Maori, a u nekim polinezijskim kulturama žuti ogrtač krasi nosioca moći u zajednici.
Dalekoistočni izgled srpskih maskota, tako izrazito blizu dalekoistočnom kiču iz kineskih prodavnica, vuče na mnogo bliži model i paralelu, isto tako dalekoistočnog porekla. Reč je o japanskoj urbanoj legendi, o fantomu u crvenom ogrtaču Aka Manto, koga se moraju bojati svi koji posećuju javne ili školske klozete, posebno ženske. Aka Manto pojavljuje se iz ili iza šolje i nudi korisniku izbor između plavog i crvenog toalet papira. Izbor bilo koje boje vodi u smrt, jedino odbijanje toalet papira uopšte ili bekstvo mogu da spasu korisnika. Urbana legenda nastala je tridesetih godina 20. veka, možda u vezi sa urbanom modernizacijom, a danas se nastavlja u video igrama u Japanu i Južnoj Koreji.
Maskote Expo27 čudesno odgovaraju Aka Manto figuri i legendi. Expo27 i vlast koja je to iznedrila, inspirisala je (možda dalekoistočne) dizajnere da sve to povežu sa legendom: odlazak u klozet, izbor toalet papira, letalni ishod i uopšte svo to… sranje – simbolički fascinantno odslikava realnost.
Osuda novinara
Adrijana Nešić, urednica elektronskih Večernjih novosti, osuđena je zbog uvrede, i upravo ponovno optužena za još jednu. Ništa od toga me ne zanima. Lik koji se prikazuje ne samo kao novinarka već i kao simbolički novinar a obaška gost vučimedija, kaže u kamere, dakle u javnost, da novinari „TREBAJU…“ da nešto urade: molim sud, sudove, časne sudove, prave novinare da ulože tužbu i da ovaj lik dugo, dugo ne bude pušten da bilo šta javno objavi ili kaže i da za to bude plaćen. Jer adrijanizmi su javnost doveli do sadašnjeg stanja bebave nepismenosti i moždane plesni.
Peščanik.net, 30.01.2026.
- Biografija
- Latest Posts
