Davno sam napisao spekulativni tekst o „političkoj trilemi svetske ekonomije“, kako sam to tada nazvao. Tvrdio sam da napredni oblici globalizacije, nacionalna država i masovna politika ne mogu da koegzistiraju. Društva se na kraju opredeljuju za (najviše) dva od tri.
Sugerisao sam i da će nacionalna država biti ta koja na duže staze ispada iz kombinacije. Ali ne bez borbe. Kratkoročno gledano, verovatniji efekat bi bio da vlade nastoje da ponovo potvrde nacionalni suverenitet, kako bi se pozabavile izazovima globalizacije u distribuciji i upravljanju.
Na moje iznenađenje, pokazalo se da je trilema imala solidan odjek. U knjizi „Paradoks globalizacije“, objavljenoj deceniju kasnije, razradio sam tu ideju dublje. Koncept trileme postao je zgodan način da se razume niz pojava: negativna reakcija na hiperglobalizaciju, izlazak Britanije iz Evropske unije, uspon krajnje desnice i budućnost demokratije u EU, između ostalih.
U poslednje vreme zaokuplja me još jedna trilema. Ova se tiče neprijatnih izgleda da je možda nemoguće istovremeno se boriti protiv klimatskih promena, podsticati srednju klasu u naprednim ekonomijama i smanjiti globalno siromaštvo. Prema trenutnim političkim tokovima, čini se da bilo koja kombinacija dva cilja ide na štetu trećeg.
Tokom ranih posleratnih decenija, politike u razvijenom i nerazvijenom svetu podjednako su stavljale naglasak na ekonomski rast i domaću društvenu stabilnost. Napredne ekonomije su izgradile velike države blagostanja, ali su takođe progresivno otvarale svoja tržišta za izvoz iz siromašnijih zemalja, sve dok se distributivnim i društvenim posledicama moglo upravljati. Rezultat je bio inkluzivni rast u bogatim zemljama, kao i značajno smanjenje siromaštva u onim zemljama u razvoju koje su vodile ispravnu politiku.
Koliko god ta strategija bila uspešna, zanemarila je rizike od klimatskih promena. S vremenom je postalo sve teže ignorisati posledice privrednog rasta zasnovanog na fosilnim gorivima.
Posleratna kejnzijansko-socijaldemokratska nagodba u razvijenim ekonomijama dodatno je raskinuta unutrašnjim kontradikcijama prvobitne trileme. Kako je hiperglobalizacija zamenila raniji model Breton Vudsa, tržišta rada u naprednim privredama doživela su veći poremećaj, što je potkopalo srednju klasu i samu demokratiju. Oba ova razvoja zahtevala su nove strategije.
U Sjedinjenim Državama, administracija predsednika Džoa Bajdena direktno se pozabavila ovom novom realnošću i promovisala značajna ulaganja u obnovljive izvore energije i zelene industrije za borbu protiv klimatskih promena. Takođe, svesno je postavljen cilj obnove srednje klase promocijom pregovaračke moći radne snage, preusmeravanjem proizvodnje i stvaranjem radnih mesta u oblastima koje su bile teško pogođene uvozom iz Kine.
Bilo je već krajnje vreme za takav novi fokus na klimu i srednju klasu. Ali ono što američki i evropski kreatori politike vide kao neophodan odgovor na neuspehe neoliberalizma, siromašnim zemljama deluje kao atak na njihove razvojne šanse. Novije industrijske politike i druga regulativa često su diskriminatorni i prete da zaustave ulazak robe proizvedene u zemljama u razvoju.
Zelene subvencije u SAD podstiču korišćenje domaćih resursa na štetu uvoznih. Mehanizam EU za određivanje cene emisija ugljenika uskoro će od „prljavih“ izvoznika iz zemalja u razvoju zahtevati da plate dodatne carine. Vlade u siromašnim zemljama veruju da će takve mere sabotirati njihove napore da prate izvozno orijentisanu industrijalizaciju istočnoazijskih zemalja.
Možemo da zamislimo alternativnu kombinaciju politika, fokusiranu na siromašne zemlje i klimu. To bi podrazumevalo veliki transfer resursa – finansijskih i tehnoloških – sa severa na jug, kako bi se obezbedila neophodna ulaganja u prilagođavanje i ublažavanje klimatskih promena.
Takođe bi zahtevalo znatno širi pristup severnim tržištima za robu, usluge i radnike iz siromašnih zemalja juga, kako bi se poboljšale ekonomske šanse tih radnika. Takva konfiguracija politike je moralno privlačna; praktično bi primenila principe pravde filozofa Džona Rolsa na globalnom nivou.
Ali i ovde trilema pokazuje svoju ružnu stranu. Takav pristup bi išao nasuprot imperativa obnove srednje klase u naprednim ekonomijama. To bi stvorilo mnogo veću konkurenciju za radnike bez višeg obrazovanja ili stručne diplome, obarajući im plate. Takođe bi tim zemljama suzilo fiskalne resurse za ulaganja u ljudski kapital i fizičku infrastrukturu.
Na sreću, neki od ovih sukoba su više pretpostavljeni nego stvarni. Konkretno, kreatori politike u naprednim ekonomijama i siromašnim zemljama podjednako moraju da shvate da će velika većina dobrih radnih mesta srednje klase u budućnosti morati da dolazi iz usluga, a ne iz proizvodnje. A ekonomski rast i smanjenje siromaštva u privredama u razvoju biće podstaknuti uglavnom stvaranjem produktivnijih radnih mesta u njihovim uslužnim sektorima.
Sektori koji upijaju radnu snagu, kao što su nega, maloprodaja, obrazovanje i druge lične usluge, uglavnom su usmereni na unutrašnje tržište. Njihovo promovisanje ne stvara trgovinske tenzije na isti način kao u proizvodnim industrijama. To znači da je sukob između imperativa srednje klase u bogatim ekonomijama i imperativa rasta u siromašnim zemljama manje ozbiljan nego što se na prvi pogled čini.
Slično tome, biće praktično nemoguće baviti se klimatskim promenama bez značajne saradnje zemalja u razvoju. Dok emisije iz SAD i Evrope opadaju, emisije u zemljama u razvoju i dalje rastu, ponegde naglo, a njihov doprinos globalnim emisijama (bez Kine) uskoro će premašiti 50 odsto. Stoga je u interesu bogatih zemalja da promovišu politiku zelene tranzicije kao deo strategije rasta siromašnih zemalja, a ne samo kao čist trošak.
Klimatske promene su egzistencijalna pretnja. Velika i stabilna srednja klasa je temelj liberalnih demokratija. A smanjenje globalnog siromaštva je moralni imperativ. Bilo bi strašno ako bismo morali da odustanemo od bilo kog od ova tri cilja. Ipak, naš aktuelni politički okvir nameće, implicitno ali snažno, trilemu koju izgleda da je teško prevazići. Uspešna postneoliberalna tranzicija zahteva od nas da formulišemo nove politike koje ne prihvataju takve kompromise.
Project Syndicate, 09.09.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 02.10.2024.
EKOLOGIJARASPRAVA O NEOLIBERALIZMU
