razbijeno ogledalo
Foto: Predrag Trokicić

Ah, kakvo iznenađenje. MMF je upozorio da predugo traje v.d. stanje u javnim preduzećima (JP) i da je potrebno da ona dobiju profesionalnu upravu, kako bi bila transformisana. Mediji koji su osam godina ćutali ili retko progovarali o partijskom čerupanju javnog sektora, ustreptali su i zapitali se – ljudi moji, pa šta se to dešava.

Mnogi bi mogli da im odgovore – pa rekli smo vam, upozoravali smo. Na primer, Fiskalni savet je još 2014. zaključio da „državna i javna preduzeća prete da potope javne finansije Srbije“ i da je „partijsko upravljanje državnim preduzećima dobrim delom uzrok većine sadašnjih problema“ u JP. Profesor Milojko Arsić ukazivao je na razmere katastrofalne štete koja se nanosi državi zbog nestručnog upravljanja i nesprovođenja profesionalizacije. Mi u Transparentnosti dosadili smo i sami sebi ponavljanjem istih primedbi – od toga da se usvaja novi Zakoni o javnim preduzećima koji ostavlja prostor za partijsko upravljanje, do predstavljanja analiza kako to u praksi izgleda.

A država, predstavnici vlasti, od 2012. godine najavljuju reforme. Profesionalizacija i departizacija javnih preduzeća bilo je jedno od glavnih predizbornih obećanja. Raskidanje sa lošim praksama prethodne vlasti, proverbijalno krive za sve. Te 2012. godine usvojen je novi Zakon o JP i odmah prekršen, jer nisu raspisani konkursi za direktore JP u kojima su, neposredno pre donošenja zakona, na čelo postavljeni partijski funkcioneri. A većina konkursa koji su 2013. raspisani ni do danas nisu okončani. Novi zakon usvojen je 2016. Tek početkom 2017, kada je već isticao rok da se izaberu direktori, raspisani su novi konkursi.

Ministar privrede Goran Knežević obećao je tada da na čelu javnih preduzeća neće biti stranačkih funkcionera, da će konkursi i izbori direktora biti sprovedeni onako kako to zakon nalaže, uz ogradu da će „možda za par dana rokovi biti probijeni, ali to nije značajno. Važno je da dobro uradimo te konkurse“. Direktori će na konkursima biti izabrani „za mesec, mesec i po dana“, obećao je neupućeni ministar.

„Mesec, mesec i po“ se oteglo na vučićevske dve, dve i po godine, a sada već i na tri, tri po. Sa tendencijom daljeg otezanja.

Mediji su naime ovih dana, nakon upozorenja MMF-a podvukli crtu i izvestili nas da od 37 javnih preduzeća na republičkom nivou (taj broj uključuje JP i preduzeća u državnom vlasništvu na koja se primenjuje Zakon o JP) oko 20 njih ima rukovodioce koji su u v.d. statusu. Većina je u v.d. statusu znatno duže nego što dozvoljava zakon. U jednom slučaju sud je osporio legitimnost odluka koje je donosila direktorka koja je u v.d. statusu duže od godinu dana. U pravnoj državi to bi mogao da bude kamen koji bi pokrenuo katastrofalnu lavinu, sa nesagledivim ekonomskim posledicama. Ali ne i u Srbiji. Jer mi imamo Atlasa koji sam nosi Srbiju na leđima, odlučuje o v.d. stanju i o njegovim ekonomskim posledicama. Pa može da odluči i da v.d. stanje ima pozitivne efekte na stopu rasta.

O čemu je reč?

Čak i mediji koji ne vole da postavljaju neprijatna pitanja (i time direktno ruše Vučića), nisu mogli a da se ne zainteresuju za to da li će se nešto učiniti u vezi sa v.d. stanjem u javnim preduzećima. Ili, da izbegnemo ovaj neodređeni pasiv – da li će Vlada Srbije sprovesti zakon. Da li će formirati komisije (ako to već nije učinila 2017. nakon raspisivanja konkursa) i da li će te komisije okončati konkurse. Ili raspisati nove. Jer je od raspisivanja još neokončanih konkursa stasala nova generacija profesionalaca koji ispunjavaju uslove. I da li će Vlada prethodno usvojiti podzakonske akte koji treba da regulišu profesionalizaciju – obuku nadzornih odbora u oblasti korporativnog upravljanja, finansijske stimulacija za (profesionalne) direktore koji uspešno budu rukovodili preduzećima, koja su prethodno oslobođena obaveze da vode socijalnu politiku.

Odgovor?

Premijerka Srbije Ana Brnabić poručila je da će izbor direktora javnih preduzeća biti deo reforme tog sektora posle parlamentarnih izbora i da će to biti „u fokusu“ buduće vlade. Vlada je naime u međuvremenu radila neke druge važne stvari – rešavala je „problem preduzeća u stečaju: Železare u Smederevu, RTB Bora, HIP Azotare i PKB Beograd“.

To su znači kapaciteti vlade. Premijerka ne veruje da su sve te stvari mogle da se rade istovremeno i kvalitetno. To je nalik na njenu izjavu s početka 2018. da „postoje kašnjenja u reformama u vezi sa vladavinom prava, ali je za Srbiju važniji kvalitet nego brzina“.

I možda bi neko naivan pomislio – pa nema veze, sad će izbori, oni će to da završe do kraja 2020, inače će opet da im raznorazni domaći i međunarodni kritičari sednu za vrat. Kad ono, iz jednoipočasovnog gostovanja u jutarnjem programu, Aleksandar Vučić progovara. To što je on rekao teško je prepričati, a kamoli shvatiti.

V.d. stanje naime ostaje na snazi, jer Vučić lično tako želi. Obrazloženje je, kako sam ja (sigurno pogrešno i zlonamerno) shvatio, da bi profesionalizacija upravljanja javnim sektorom ugrozila budućnost naše dece, pošto bi se stvorio pritisak sistemom spojenih sudova na onog malog Nadinog sina, bistrog klinca Tomu, da podigne plate u Moni. A Vučić voli odgovornost i disciplinu, a ne da se arče JP kao da su alajbegova slama. A poznato je da se slama najbolje štiti kad je čuva v.d. partijski poslušnik. A ako, kad vidite i čujete Vučića, pomislite – „koja budala“, nema veze, važno je da pada nivo javnog duga, a istovremeno su nam investicije sve veće. Što je verovatno direktno, preko spojenih sudova, povezano sa v.d. stanjem u JP.

Ako ne verujete, poslušajte sami, a ako vam je muka da gledate, evo kako je taj dribling izgledao, od reči do reči:

Voditelj: Juče kažu (MMF, primedba Z.M.) da ukinete v.d. stanje da su mnogi rukovodioci upravo…

Vučić: Neću da ukinem… Ja ne dam, ja ne dam, zato što bi ti raspušteni direktori ponovo da naprave neprivlačnim privatni sektor i da sve pozapošljavaju u javni sektor i da to ne može privatnik više da izdrži. Zato što morate da posmatrate… sve je sistem spojenih sudova. Zato što, koliko god se radujem i borim se za radnika, da povećamo minimalac za 11,2 odsto, jer znam da će najsiromašniji radnici time najviše da dobiju, toliko brinem hoće li vlasnik Mone, jer to je bistar bistar mali, klinac roditelja Nade i zaboravio sam otac kako se zove, Toma mislim da se mali zove, bistar mladić, kaže – meni ne odgovara da se toliko povećava minimalac, jer ja plaćam toliko i toliko stotina radnika. Morate da vodite računa…

Voditelj: To je privatna firma…

Vučić: Naravno, zato što mi ne vodimo naša javna preduzeća kao da je privatna firma nego kao da je alajbegova slama. Kad se budemo navikli…

Voditeljka: Pojavljuju se šale na tu temu da vi volite v.d. stanje.

Vučić: ja ne volim v.d. stanje, ja volim disciplinu i odgovornost.

Voditelj: Da li to znači da nećete poslušati i usvojiti ovu odluku?

Vučić: Delimično ćemo da usvojimo, delimično ćemo da usvojimo. Ja sam gori MMF od MMF-a. I zato sam vam doneo Srđane, vi se smejete Srđane, vi mislite svi. Mnogi od vas misle i govore u sebi jesi video onu budalu, a zato vaša deca, zato vi ne morate da brinete sutra da vam neko kaže da vam je zemlja prezadužena, naprotiv Srbiji pada nivo javnog duga, a istovremeno su nam investicije sve veće. E pa sad da li je to zbog ovog ili onoga vi to razmislite.

Tema se tu odjednom menja, voditelj govori kako je Vučić jedini predsednik koji dolazi u jutarnji program, kako je zbog toga njima veća gledanost, a Vučić dalje iznosi svoje ideje. I na kraju zbog smejanja budali, zbog „ovog ili onog“ i zbog opaske o gledanosti ne saznasmo ni šta je to Vučić doneo Srđanu ni šta će delimično usvojiti. Ni u kom će svojstvu to usvojiti – kao predsednik SNS-a, kao neformalni savetnik premijerke, ili prosto kao Vođa.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 18.01.2020.