Brisel, Getty Images

Brisel, Getty Images

„Strah pred izbeglicama“ je obavio svoju propagandnu funkciju, opravdao bodljikavu žicu i pohode užasno uplašenih građana kojima je bila potrebna informacija u najboljoj varijanti, a deljenje oružja i uniformi u najgoroj. Sad, kad je ta prevara mrtva i razgolićena, bar u slučaju Slovenije, već time što žica nije uklonjena – juče, pravi je trenutak da se strahu da ono ime koje objašnjava postupak i omogućava da bar neko vreme ne poverujemo sličnom jeftinom triku. Niko i nikada (bar među koliko-toliko obaveštenima i razumnima) nije bio uplašen, ali bilo je kukavica sa nekim interesom, tačnije koristoljubivih kukavica. Koristoljubive kukavice po pravilu čine najveći deo populacije koja se koristi za podsticanje nereda, održavanje nasilja, napade na nenaoružane, povećavanje nesigurnosti i, konačno, izvođenje genocida. Koristoljubive kukavice čine obično najaktivniji deo onoga za šta već izvesno vreme postoji kao legitiman termin istoričara – gomila: takvo je izučavanje gomile, recimo, koje je obavio George Rudé za Francusku i Veliku Britaniju za period od francuske revolucije do sredine devetnaestoga veka.1

Istorija gomile, njena psihologija i njena antropologija nešto su što nikako ne bismo smeli zaboraviti danas, kada očito više nismo u stanju da prepoznamo inače istorijski veoma stare trikove prikupljanja, organizovanja i zloupotrebe gomile. Kada bismo se ozbiljnije bavili tim fenomenom, ne bismo bili tako izgubljeni u pojavama koristoljubivih kukavica danas, i razumeli bismo zašto su pokreti, političke partije i uopšte prisustvo koristoljubivih kukavica na velikim i malim političkim scenama tako izraziti i nedvosmisleno opasni.

No pre svega, ne sme se očajavati nad neuspehom prvih globalnih pokreta za ljudska prava, usvojenih dokumenata, obećanja i uverenja da se posle II svetskog rata ne mogu ponoviti svi užasi koji su se dogodili: mogu, itekako, jer ni poveljama UN, ni drugim važnim sporazumima, a ni programskim osnovama EU nisu sledili odgovarajući globalni školski i obrazovni programi, ili su bili potpuno odvojeni i porinuti na rub od strane političkih praksi, vojnih sila i finansijskih moći. Očekivati da će, bez neprekidne propagande i učenja, neko pamtiti plemenite dokumente, potpuno je iluzorno. Uz to, to uopšte nije pitanje poverenja ili nepoverenja u ljudsku prirodu, već naprosto poštovanje onoga što znamo o ljudskom sećanju i ljudskom ponašanju, koje se neprekidno menja u raznim okolnostima i pod raznim pritiscima. I istovremeno, koristoljubive kukavice se ponašaju po veoma starim primerima podlosti, potkupljivosti i želje za zlom, dobitkom i zadovoljstvima koja se iz te kombinacije dobijaju: nije im uopšte potrebno ni da uče niti da se obaveštavaju. Imaju, naime, savršeno razvijen aparat za praćenje i ocenjivanje mogućnosti i njihovih nosilaca, i tamo se nepogrešivo prilepljuju čim se pojavi perspektiva za korist i zlodelo.

Koristoljubive kukavice, ili gomila, isto tako dobro poznaju veštine sakrivanja i podlog ćutanja, koliko god treba: primeri su im njihove vođe, koje su u stanju da se godinama i do smrti sakrivaju ne osećajući nikakvu potrebu za samoispitivanjem i odgovoronšću – kao Ajhman, Pavelić, Mengele, Karadžić, Mladić i mnogi drugi. Tek kada ih uhvate, spremni su da kažu nešto o svojoj odgovornosti, obično u obliku negiranja krivice i optuživanja progonitelja. I upravo tu vidimo najmoćnije narativno oružje koristoljubivih kukavica: izmišljenog neprijatelja. U gomili se obično i nađe neko toliko glup da poveruje u izmišljenog neprijatelja: takvih se koristoljubive kukavice uglavnom reše usput. Priča o izmišljenom neprijatelju funkcioniše na drugome nivou, kao namig koji svi međusobno u gomili razumeju i prihvataju; prihvaćena laž, jer vodi ozbiljnijim ciljevima. I upravo u tome kreativnom trenutku izmišljanja, gomila dobija opravdanje unapred da ostvaruje svoje koristoljubive i najčešće kukavički izvedene ciljeve. Zločini na dnu komandnog lanca izvode se zato što su mogućni, ne zato što su potrebni, a zločini sa vrha komandnog lanca sprovode se zato što su „obavezni“: u svim od ovih slučajeva, koristoljubive kukavice odnosno gomila nalaze potpuno opravdanje.

Koristoljubive kukavice lažu sebe i sve druge, toliko da se istorija može obrnuti na glavu i žrtve mogu prikazati kao napadači, a zločinci kao žrtve: takve su promene gotovo neophodne kada koristoljubive kukavice ili njihovi potomci ocene da je krajnje vreme da ponovo nastupe, jer ih je neko ohrabrio i uverio ih da će biti koristi. U celoj toj shemi aktiviranja kukavica ideologija ne samo da nije važna, nego je samo manipulativno oruđe, koje uopšte nema sadržine: zato kukavice sa istom strašću zloupotrebljavaju kako pojedinačne ideologije, tako i nedostatak ideologije uopšte. To se savršeno uklapa u opštu mržnju kukavica prema bilo kome tekstu, u kojem se može pokazati šta je napisano a šta nije, u kojem se mogu naći argumenti. Kukavice vole nepismenost, podrazumevane tekstove, citate koji ne postoje, falsifikate. Koristoljubive kukavice su razvile sve ove metode, tako da će teroristički napad, recimo najnoviji u Briselu, odmah biti prikazan kao delo izbeglica, premda izbeglice iz svojih zemalja beže upravo od ovakvih i često istih atentatora… čak i oni rođeni u Belgiji ili Francuskoj, često su se obučavali kod njih, i vežbali se na njima.

***

Sa druge strane, ono čega se kukavice najviše užasavaju jeste da ih neko prozove da reaguju po svojoj proceni i kao građani: za njih je naprosto najgora noćna mora da određuju i odrađuju bilo šta što im nije naloženo i zahtevano, jer ni po koju cenu ne smeju da prave samostalne greške. No ta ultimativna snalažljivost koristoljubivih kukavica je istvremeno i njihova najveća slabost, jer se po tome nedvomisleno prepoznaju, a onda im više ništa ne može vratiti kredibilnost, ni najveće i najdrskije laži. Najnoviji, i nadajmo se sudbinski gaf Janeza Janše bio je tvit u kojem je dve novinarke državne televizije čiji mu se komentar nije svideo nazvao „isluženim prostitutkama“, naveo cenu od 30-35 evra, i naveo i svodnika Milana (Kučana, dakako). To je još ojačao novim tvitom u kojem je celu jednu medijsku kuću nazvao gojilištem (isluženih?) prostitutki. U njegovom tvitu naravno nema nikakve metafore niti bilo kojeg drugog stilskog postupka – to forma tvita ni ne omogućava. Tako se jednostavno može zaključiti: sve žene, članice SDS (Janšina stranka) su koristoljubive kukavice, jer nisu osudile partijskog vođu, niti zahtevale njegovu ostavku kada je na najodvratniji način javno uvredio dve žene, novinarke državne televizije, i nekadašnjeg predsednika države. Žene, naime, zbog svog položaja u patrijarhalnom društvu, imaju više mogućnosti da se od tog društva i njegovih mehanizama distanciraju. One nisu. Nijedan jedini argument dostojan građanke i građanina ne može se upotrebiti u odbrani takvog čina. Logika, doduše, dopušta i drugi tok: ako ne proglase taj tvit svoga vođe uvredljivim, znači da ga ne smatraju uvredljivim: nazvati žene koje izvesno nisu prostitutke prostitukama, pošto nije uvredljivo, može se odnositi na sve žene, dakle i na članice SDS. Članice i članovi SDS dakle bez uvrede mogu biti nazvani prostitutkama i svodnicima. Zato se odlika „koristoljubive kukavice“ odnosi na sve članove SDS, ali posebno na žene, koje bi se morale osećati manje obavezne prema patrijarhalnom bezobrazluku. Ostaje samo da se sramotni kukavičluk članova i članica SDS još više istakne time što će mnoge druge organizacije građana zahtevati kaznu za vođu SDS, isključenje ove stranke iz političkog života, konačno potvrđivanje pravila komuniciranja poslanika i poslanica, i neke standarde koji bar delimično isključuju koristoljubive kukavice iz javnosti, kao opasnu podlogu nacističkoj gomili. Već tu je dovoljno osnove da se zakonskim propisima spreči pogubno delovanje gomile i koristoljubivih kukavica.

I, kako se boriti protiv kukavica, naročito koristoljubivih? Postoji jedan, izuzetno lak i jednostavan način, a to je – biti građanin, odnosno građanka. To može biti efikasno, sve dok koristoljubive kukavice ne pokupuju ili ne dobiju oružje.

Peščanik.net, 24.03.2016.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

________________

  1. Rudé, George. The crowd in history: A study of popular disturbances in France and England, 1730-1848. Royal College of General Practitioners, 2014..
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.