Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

U skupštinu na usvajanje uskoro stiže (još uvek) nacrt novog Zakona o udžbenicima. Na prvi pogled, taj zakon interveniše u polje koje bismo mogli nazvati obrazovnom trgovinom jer konkretno reguliše odobravanje i prodaju udžbenika. U odnosu na postojeći Zakon, nacrt najviše promena donosi upravo u vezi sa procesom odobravanja udžbenika – rokovi i obaveze aktera su preciznije definisani nego što je to do sada bio slučaj. U tom smislu, moglo bi se reći da nacrt predstavlja pomak nabolje u odnosu na postojeća rešenja. Nevolja je u tome što je taj pomak zanemarljiv i što omogućava da se u postojećoj izuzetno lošoj obrazovnoj strukturi u Srbiji i dalje u suštini ništa ne menja. Iako je reč o nacrtu Zakona o udžbenicima, on sa obrazovanjem ima malo dodirnih tačaka – intencije predlagača očito su više išle u merkantilnom nego u prosvetnom smeru.

Odmah treba reći i da to nije slučajno. Zabran obrazovanja jedan je od najčuvanijih segmenata domaćeg društva. Bezmalo sve dosadašnje vlasti u Srbiji jasno su prepoznavale ideološki značaj prosvetnog rada i svesno su pravnim rešenjima tu ideološku potku društva na koju se čvrsto oslanja država sklanjale od javnog preispitivanja (izuzetak je samo prva srpska vlada posle petooktobarskih promena). Iako je odabran put usvajanja novog zakona (a ne izmena i dopuna važećeg), jasno se vidi rešenost predlagača da zadrži postojeće stanje i većinu ključnih loših rešenja dosadašnjeg procesa odobravanja udženika, dok su neka i dodatno pogoršana.

Da ne bi bilo zabune, treba odmah reći i to da od jednog zakona ne možemo očekivati da utvrdi ili promeni suštinu obrazovnog sistema, ali bi on svakako mogao taj proces utvrđivanja ili promene makar i delimično da podstakne tako što će ga pravno regulisati. I suština (u smislu svrhe ili cilja, recimo) i sadržaj obrazovanja moraju biti predmet stalnih pregovora i sklapanja novih aranžmana u skladu sa društvenim okolnostima koje se neprekidno menjaju. Svrha zakona bi bila da otvori prostor za te pregovore i odluke koje iz njih proisteknu. To je posebno važno za obrazovanje: ono mora biti fleksibilno i reagovati na okolnosti. Domaće obrazovanje je daleko od toga, ono je ostalo kruto uprkos svim promenama kroz koje je društvo prošlo u proteklih nekoliko decenija.

Nacrt Zakona o udžbenicima prepoznaje sledeće aktere: izdavače udžbenika, škole, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Nacionalni prosvetni savet i Ministarstvo prosvete sa ministrom na čelu. Na ovoj listi jasno se vidi da nedostaju roditelji/staratelji i, naposletku, učenici. Nijedan član ovog nacrta ne otvara prostor za učešće roditelja/staratelja u procesu kreiranja sadržaja, izbora i ocenjivanja udžbenika. Ako znamo da već više od decenije postoji jaka inicijativa i preporuka pedagoga i psihologa da bi oni morali aktivnije da se uključe u rad škola i kreiranje obrazovnih programa, izostavljanje roditelja/staratelja u procesu utvrđivanja sadržaja i odabira udžbenika predstavlja odgovor predlagača na takve sugestije. Nema nijednog razloga da se u članu koji ostavlja izbor udžbenika nastavničkom veću škole ni ne pomenu i roditelji/staratelji učenika (koji bi u izboru mogli učestvovati preko roditeljskih saveta, recimo), pa i sami učenici.

Kao konkretne primere zadržavanja loših i kreiranja još lošijih rešenja možemo navesti to što je kod odredbe o zabrani diskriminacije opet izostala zabrana diskriminišućeg sadržaja za seksualne manjine, a izbačena je i odredba o posebnoj pažnji koja će se posvetiti razvoju jednakih mogućnosti za dečake i devojčice iako je poznato da domaći obrazovni sistem na tim poljima „pada“ već godinama, i kada je reč o sadržaju udžbenika i kada govorimo o obraćanju pažnje na loše rezultate, recimo, dečaka ili romskih devojčica. Nejasne su i odredbe o udžbenicima za decu sa invaliditetom – nisu precizirani ni formati tih udžbenika ni vrste invaliditeta kojima oni moraju biti prilagođeni, a to je ključno za njihovo korišćenje.

Posebnu kritiku zaslužuje i odredba prema kojoj izdavač udžbenika koji je nezadovoljan odlukom Komisije da ne prihvati njegov udžbenik ima pravo na dodatnu proveru, ali pri tom sam mora snositi troškove te ekspertize bez obzira na njen konačni rezultat. Štaviše, svi izdavači moraju uplatiti naknadu da bi uopšte učestvovali u procesu odobravanja udžbenika, iako su za taj proces nadležna tela koja građani već plaćaju kroz državni budžet.

Nacrt izdavače i škole tretira isključivo kao proizvođače odnosno kupce obrazovne „robe“, bez uplitanja u suštinsko pitanje – kakvog je kvaliteta ta „roba“. Jedino je važno da „robe“ ima i da se ona iznese na tržištu. Nacrt veliku pažnju posvećuje merama za suzbijanje korupcije i zloupotreba u procesu kupovine udžbenika. To je sasvim u skladu sa svetonazorom tekućih vlasti u Srbiji. Proizvođači i „korisnici“ tretiraju se kao akteri skloni prevari, a na državi je da ih osujeti (čak i tako što će uvesti meru obezbeđivanja menice od strane izdavača). (Koliko je ovaj tržišni obrazac neprimeren kada je reč o školi uopšte i udžbenicima posebno vidi se i po tome što odluku o tome šta če se konkretno kupiti donosi škola, a novac za kupovinu daju roditelji/staratelji đaka. Ta apsurdna situacija u kojoj praktično škole tuđim novcem kupuju udžbenike, predlagaču očito nimalo ne smeta.)

Naravno, tako se samo skreće pažnje sa ključnih stvari – da (kupoporodajne) odnose između izdavača i škola (roditelja/staratelja tu dakle nema) do kraja uređuju: Zavod, Savet i Ministar. To ide tako daleko, da nacrt propisuje da će čak i raspon cena udžbenika utvrđivati ministarstvo prosvete, umesto da to bude prepušteno takozvanom tržištu udžbenika, odnosno odlukama proizvođača i kupaca. To ovlašćenje ne može se braniti čak ni kao socijalna mera, jer važi za sve izdavače i upućena je svim kupcima udžbenika, bez obzira na njihov socijalni status. Biće pre da je reč o meri koja ide naruku stvaranju monopola i privilegovanju krupnijih na štetu malih izdavača, što je opet sasvim u skladu sa politikom tekućih vlasti.

Od utvrđivanja cene i kupoprodajnih odnosa, pak, daleko su važniji Plan i Standardi kvaliteta udžbenika, koje prema Nacrtu donosi Savet, na predlog Zavoda. Planom i Standardima se praktično utvrđuje sadržaj udžbenika i prema njima se odobravaju udžbenici. Odluku o odobravanju donosi Ministar, koji formira i listu ocenjivača rukopisa, koji zatim formiraju komisiju. Ministar je i inače konačna instanca odlučivanja u svim slučajevima u kojima dođe do kršenja rokova, procedure ili sukoba mišljenja između pomenutih tela. Dakle, sve ključne odluke donose se u trouglu Zavod, Savet, Ministar, a svi dokumenti na kojima te odluke treba da počivaju (Plan, Standardi, Pravilnik o Listi ocenjivača i Komisiji), regulišu se podzakonskim aktima, za koje nijedan od glavnih aktera nije obavezan da položi račun javnosti. Štaviše, ne postoje mehanizmi na osnovu kojih bi loša rešenja iz tih akata mogla da se proceduralno kritikuju i eventualno izmene. U tom, najvažnijem delu koji se tiče samog kvaliteta udžbenika, zadržana su već postojeća rešenja, iako bi bilo za očekivati da „novi“ zakon na novim temeljima tretira ova najvažnija pitanja.

Konačni utisak je da Zavod, Savet i Ministar donose odluke koje se direktno tiču izdavača, škola, roditelja/staratelja i đaka i zadiru u njihovu samostalnost, a da nema prostora da ovi direktni učesnici u obrazovanju utiču na odluke Zavoda, Saveta i Ministra. Na potencijalnu primedbu da je zamerkama na zakon mesto u javnoj raspravi može se reći samo jedno – dostupni podaci o javnim raspravama na sajtu ministarstva prosvete govore da ih je do sada bilo tri i to u jednoj osnovnoj školi i dve visokoobrazovne ustanove. Čak je i ovu informaciju potrebno pažljivo potražiti – ona nije upućena roditeljima/starateljima i učenicima, a pogotovo ne široj zainteresovanoj javnosti, iako su pitanja kvaliteta obrazovanja i udžbenika od opšteg značaja. Ovakav način „javnog raspravljanja“ sličan je i novouspostavljenom načinu usvajanja „novih zakona“ i predstavlja (uspešan) pokušaj nametanja forme na štetu suštine.

U tom smislu, Nacrt jeste slika i prilika struktura moći ne samo u domaćem obrazovanju nego i u čitavom društvu. Izvršna vlast se na svaki način upinje da oblikuje društvo prema svojoj meri a da pri tom ne ostavlja nikakav prostor ni za kritiku onoga što radi ni za preuzimanje odgovornosti za posledice. Što naravno ne znači da na kraju svi zajedno nećemo položiti račun za takvo nesmotreno, nepromišljeno ponašanje. Primer Nacrta Zakona o udžbenicima dobar je utoliko što je reč upravo o obrazovanju, dakle o temeljnom segmentu jedne političke zajednice. Jasno je da se novim aktom prikriva namera da se održi postojeće loše stanje u kome je sadržaj obrazovanja i dalje od ključne važnosti za opstanak nelegitimnih odnosa moći i neefikasnih struktura vlasti.

Peščanik.net, 18.02.2015.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU