Osim što kontinuirano vrši državne udare „niskog intenziteta“, Vučić za svoje antiustavne postupke, kada oseti potrebu da ih uopšte objasni, nepogrešivo nalazi najbizarnija i najtupavija objašnjenja. Ne prestaje da me intrigira koji to nadripisari savetuju Aleksandra Vučića u ustavnim pitanjima ili on to sam, po svojoj pameti, „tolkuje“ ustavni tekst i razvija sumanute teorije. Ta povremeno izrečena objašnjenja čine obrise nečega što bi se moglo posprdno nazvati „Vučićeva doktrina“ u tumačenju ustavnog prava. Paradigma te izvitoperene „doktrine“ jeste njegovo razumevanje da se izlazak izvan zatvorene liste predsedničkih ustavnih nadležnosti može objasniti time da takvo postupanje „nije u skladu sa svakim članom Ustava i svakog zakona, ali nije u suprotnosti ni sa jednim“.
Ovakvo iščašeno razumevanje sopstvenih nadležnosti izvor je mnogih nenormalnosti u kojima godinama živimo. Činjenica da određeno postupanje „nije u skladu svakim članom Ustava i svakog zakona“ (a Ustav i zakoni propisuju zatvorenu listu predsedničkih nadležnosti) ne znači ništa drugo nego da je takvo postupanje upravo u suprotnosti sa svim članovima Ustava i zakona koji definišu nadležnost drugih organa nadležnih da postupaju u konkretnoj oblasti. To se jednostavnim jezikom naziva uzurpacija. Granice nadležnosti određenog državnog organa, pa i predsednika Republike, određene su uglavnom sa velikom preciznošću. Precizno definisanje nadležnosti jednog organa u logičkoj konstrukciji državnog aparata znači, samim tim, da je jednom organu zabranjeno da obavlja poslove nekog drugog organa. Zato matičar ne može da izdaje poresko rešenje, službenik katastra ne može da izdaje uverenje o državljanstvu, a policajac ne može da venčava novopečene mladence. „Vučićeva doktrina“ poručuje da predsednik Republike može sve to, pa i mnogo više, jer eto, nigde u Ustavu i zakonima ne piše da bi to bilo u suprotnosti sa njegovim ovlašćenima. Na logičkoj konstrukciji te „doktrine“ pozavideo bi i Ludi Šeširdžija.
Vučićeva pokazna vežbica tobožnjeg poštovanja Ustava, to nevešto sricanje ustavnog prava manifestuje se kroz bizarno pismo upućeno rektorskom kolegijumu Univerziteta u Beogradu. U toj „sitnoj knjizi“ Vučić kaže da „polazeći od ustavne nadležnosti (sic!) iz člana 111. Ustava Republike Srbije da svojim postupanjem izražavam državno jedinstvo Republike Srbije i zalažući svoj autoritet kao nosilac javne funkcije, koga su u dva navrata građani neposredno izabrali za predsednika Republike“ poziva „da zajedno sa drugim nadležnim institucijama (sic!) i predstavnicima akademske zajednice otpočnemo dijalog u okviru kojeg ćemo pronaći rešenja za postojeću situaciju u kojoj još traje blokada nastave na visokoškolskim ustanovama.“
Ovakav početak poziva samo je još jedna u nisu ilustracija nakaznosti patologije ovdašnjeg ustavno-političkog sistema. Predsednik Republike, dakle, čak i kada želi da se predstavi kao ličnost odana Ustavu i svojim nadležnostima to jednostavno ne ume da učini, čak ni na najelementarnijem, formalnom nivou. Reč je naime o tome što se član 111 Ustava RS ne odnosi na ustavne nadležnosti predsednika Republike. Član 111 Ustava predstavlja, umnogome široko postavljenu definiciju njegovog ustavno-političkog položaja, pa u rubrumu („naslovu“) člana 111 tako i stoji: „Položaj predsednika Republike“. Taj član zaista predviđa da predsednik Republike „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. Međutim, neposredno iza tog člana sledi član 112 čiji rubrum „Nadležnost“ najavljuje, jasno i nedvosmisleno, upravo spisak predsedničkih nadležnosti. Da je, drugim rečima, „izražavanje državnog jedinstva“ nadležnost šefa države to bi se u ustavnom tekstu našlo – da li će se iko pismen iznenaditi? – pod rubrumom „Nadležnost“.
Naopako razumevanje člana 111 Ustava manifestovano u ovom Vučićevom pismu ne samo da je glupo, već je i opasno jer je on, sva je prilika, uvrteo sebi u glavu da gdegod je neko „jedinstvo“ u državi ugroženo ili gde to jedinstvo treba naprosto „izraziti“ on može da interveniše kao „nadležan“. Tako, valjda, umišlja da može da „vaspostavlja“ jedinstvo rešavajući sporove oko međa, komšijske svađe, navijačke sukobe, dečje nesuglasice zbog varanja u „Ne ljuti se, čoveče“ ili brakorazvodne parnice, naročito one koje „podele“ javnost na pristalice jedne ili druge strane u slavnom paru neslavne bračne sudbine. Ili čovek, kao ni ekipica oko njega, jednostavno ne razume šta u pravnom smislu znači reč nadležnost.
Pri svemu tome, konstituišući tako ležerno sopstvenu nadležnost kao nešto podrazumevano, pozivar nudi dijalog „sa drugim nadležnim institucijama“ (on je, valjda „prva“ i nesporna nadležna institucija), a pride pruža i uveravanja da su „institucije spremne da danonoćno rade na ispunjenju svih zahteva studenata“. Pruža uveravanja, ali ne kaže nam ko mu je to obećao, sa kakvim kapacitetom on pruža takve garancije, pod kojim okolnostima i, zašto bi, recimo, Zagorka Dolovac otišla kod predsednika i izjavila (možda se i na krvi zaklela, kao ostali lojalisti?) da je spremna da „danonoćno radi“ na ispunjenju zahteva? Ili će to Vučić da ih „pritegne“ – zna on već kako – pa ima da rade danonoćno, svaki ponaosob u tri smene. No, bilo da se neko Vučiću zakleo na to „danonoćno“ pregnuće, bilo da se on sam obavezuje da to „nekako završi“, i jedno i drugo je – pogađaju već i vrapci na granama – neustavno.
Iako, dakle, upotreba reči nadležnost u ovom kontekstu podrazumeva uobičajenu vučićevsku uzurpaciju, hajde da benevolentno pretpostavimo da je ovoga puta u pitanju samo neznanje, nerazumevanje, neshvatanje. Jednostavno, dakle, čovek ne razume, ali, eto, ima dobru volju. Sam član 111, sa jednostavnom i uopštenom formulacijom da predsednik „izražava državno jedinstvo“ zapravo nije jednostavan i za tumačenje sa stanovišta ustavnog prava. Premda se prvenstveno odnosi na položaj predsednika u strukturi vlasti, dozvolimo da je jedna od mogućih interpretacija i ta da predsednik Republike, sa osloncem na taj član, može da dejstvuje kao medijator političkih procesa koji bi vodili ka smirivanju napetih situacija u društvu. To bi bilo sasvim prihvatljivo tumačenje ovog člana. Nije to, dakle, nikakva nadležnost, već jedna društveno-politička uloga, koja ne obavezuje nikoga, osim – samog predsednika: njegova je ustavna obaveza da se tako ponaša. Ne treba previše trošiti reči na objašnjenje koliko je taj član Ustava Vučić ismejao, kompromitovao, izigrao i na svaki zamisliv način uneredio. Aleksandar Vučić je ime i prezime svih razdora u Srbiji u poslednjoj deceniji, a njegovo pozivanje na ulogu predsednika koji „izražava državno jedinstvo“ cinizam je vaseljenskih razmera, zbog čega je negativan odgovor na taj odvratni poziv bio i jedino ispravan.
Konačno, poziv je bio upućen i na pogrešnu adresu, čime je samo još jednom na videlo izbila beda ovdašnjeg političkog bunjišta. Nad njim se, kao mora, više od decenije nadvija zadah koji u izdašnim emisijama širi jedan patetični kočoper alav na sve neustavno i nezakonito. Tako je i sada nenadležni predsednik, ističući ustavnu ulogu koju je sam bezobzirno dezavuisao svojim ponašanjem na čelu države, pozvao na dijalog o studentskim zahtevima grupu ljudi koja u ime pobunjenih studenata ni ne može da istupa. Sasvim u skladu sa krvavim teatrom apsurda i bezakonja koji živimo i koji u revoluciju normalnosti i zakonske okvire može da preobrati jedino ispunjenje studentskih zahteva, što je postalo epohalni istorijski nalog, poklič, vapaj, sine qua non opstanka.
Peščanik.net, 06.02.2025.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- O tuposti i predrasudama - 10/03/2025
- Mali ogled o prelaznoj vladi - 06/03/2025
- Detaljan odgovor na nepotrebnu prozivku - 21/02/2025
